Vodič kroz simfonije: Sibelijusova Šesta

Sibelijus o svojoj Šestoj simfoniji:

 

„Iako se većina drugih savremenih kompozitora bavi proizvodnjom koktela svih nijansi i opisa, ja nudim javnosti čistu hladnu vodu.“ Bendžamin Briten o istom delu: „Mora da je bio pijan kad ga je napisao.“

 

Već ima ironije u Sibelijusovom opisu njegove upadljivo trezvene Šeste, s obzirom na njegovu ličnu sklonost ka alkoholu. Ali možete osetiti na šta misli i na samom početku ove simfonije sa četiri stava kraće od pola sata (spolja ima konvencionalni oblik prvog stava, usporenog stava, skerca i finala) u prizivanju drevne muzičke arkane u neobičnoj polifoniji koju je napisao za gudače, da se svira u najobičnijoj i najneizražajnijoj dinamici – meco forte, ni glasnoj ni tihoj; jednostavno, neizbežno, prisutnoj.

 

 

Ekonomičnost Sibelijusovog materijala, njegovo izbegavanje bilo čega što se približava emocionalno nabijenoj retorici ili ekspresionističkoj traumi, njegovo odbacivanje bilo kakvih ultramodernih klišea, čine ovo zaista vrlo čudnom simfonijom za 1923. godinu. Sibelijus je o njoj možda razmišljao kao o pročišćavajućem korektivu za muzički svet modernističke strepnje, ali možda je upravo ta otvorenost zbunjivala Britena. Kako se može napisati simfonija koja se tako upadljivo povukla u muzičkom vremenu u eru pre tonaliteta, simfoniju čudnih modusa i dvosmislenih lestvica? Kako se može zamisliti delo koje deluje kao da je o tako malo stvari: o tenziji između skala D-dura i modalno naklonjenog d-mola, koja se završava još manje demonstrativno nego što je započela, uz pijanisimo skandiranje za gudače i timpane, muziku koja je suprotno od grandiozne rezolucije (kao što je kraj Sibelijusove prethodne simfonije, ogromni akordi koji zaključuju Petu simfoniju). Umesto toga, ovo je muzika koja je toliko samozatajna da je ekvivalent šetnji snegom i prikrivanju tragova, simfonija koja, čini se, uopšte ne želi da ostavi traga u muzičkom pejzažu. Pa ipak, ako je sve istina, kako to da je ovaj komad – a ne očiglednije radikalna Sedma (koju Sibelijus sažima u jedan 20-minutni stav) ili jednodušno disonantna Četvrta – najuticajnija od Sibelijusovih simfonija za kasnije generacije finskih kompozitora, poput Magnusa Lindberga i Kaije Sariaho?

 

 

Trag sam pronašao kada sam otišao u muzej Sibelijus u Turkuu u Finskoj, gde se čuva rukopis simfonije, jedne od najsvetijih finskih muzičkih svetinja. Videti simfoniju uživo otkrilo je nešto još intrigantnije od likvidne tečnosti Sibelijusovog rukopisa. Stvar je u linijama takta. Ostatak partiture bio je ispisan olovkom, ali crte, one pregrade muzičkog vremena, izgledaju kao da su izvučene nakon što je Sibelijus zapisao note, debelom crvenom olovkom i impresionističkim, zakrivljenim linijama, a ne ravnim, krutim oznakama. To je izvanredna pomisao: da je Sibelijus mogao da napiše komad bez onih važnih vremenskih oznaka koji bi upravljali njegovom muzičkom maštom. (Mada je moguće, priznajem, da je Sibelijus učinio upravo suprotno i napravio je te impresionističke crvene tragove pre nego što je napisao beleške, ali saslušajte me u svrhu ovog argumenta …) Videvši partituru učinilo mi se da način na koji simfonija počinje ima smisla: vreme sata – svet taktova, ili istaknutih taktova i ritmova – suspenduje se u tok žičanih instrumenata, a zatim duvača, pre nego što simfonija iznenada sakupi energiju, katalizovanu ponovljenim ritmom harfe. Poenta je u tome da je to način na koji vreme funkcioniše, način na koji Sibelijus manipuliše četvrtom dimenzijom muzike koji ostaje među velikim misterijama ove simfonije i jedan je od razloga što je toliko važna za savremene kompozitore: neobični slojevi različitih vrsta vremena u sporom stavu; način na koji skerco postavlja strukturna očekivanja koja vam onda otme; i kako završni stav eksplodira svom divljačkom brzinom i energijom iznenadne, bele mećave pre nego što se stiša u hladnu, nelagodnu mirnoću svojih poslednjih taktova.

Sibelijusova Šesta simfonija je enigma jer svojom pukom muzičkom koncentracijom postiže suprotno od onoga što je njen kompozitor mislio da hoće. Možda ju je smatrao čistom, hladnom i jasnom, ali paradoksalno, upravo taj fokus i intenzitet znače da vrvi od muzičkog promišljanja čije su dubine tek sada prepoznaju. Uživajte u zaranjanju u ovu muzičku ledenu kupku!

 

 

Tri vrlo različite Šeste:

Osmo Vanska / Simfonijski orkestar Lahti: beo-hladan i beo-vreo, nastup Vanske poseduje elementarnu strogoću.

Tomas Bičam / Kraljevska filharmonija: Bičam u srcu simfonije pronalazi izražajnu – ali ne i opojnu – toplinu.

Herbert von Karajan / Berlinska filharmonija: Karajanov visokooktanski orkestar daje vam svaku trunku uzavrelog emocionalnog intenziteta koje izvođači mogu pronaći u ovoj navodno čisto hladnoj simfoniji.

 

Piše: Tom Servis

Izvor: theguardian.com

Prevod: Milica Špadijer

Izvor: Glif

Vodić kroz simfonije: Sibelijusova Šesta

 

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments