Заљубљени Хасан-Ага – (Највећа тајна песме Хасанагиница)

Иако објављена давне 1774 (у оквиру књиге Viaggio in Dalmazia италијанског опата Алберта Фортиса), народна „жалостна пјесанца“ о кадуни Хасанагиници не престаје да буде предмет бројних расправа најширег распона, од ортографских недоумица до проблема трагичне кривице главне јунакиње. Много је научних радова настало само ради одгонетања „тамних места“ у Хасанагиници, показало се и да један погрешан редакторски поступак може замаглити изворно значење, али изнад свих лексичких недоумица и даље остаје питање на које је тешко дати једноставан и дефинитиван одговор: шта је то скривила Хасанагиница?

Овде се, пре свега, мисли на узроке који су довели до трагичног расплета и смрти главне јунакиње, па би зато умесније било запитати се: зашто је Хасан-ага тако олако отерао из дома своју „љубовцу“ – кад она ништа није погрешила? Напротив, Хасанагиница се строго придржавала свих правила и прописа којима је, као удата жена, морала бити подложна.

Одавно је уочено да се кроз целу песму латентно провлачи сукоб између два друштвена слоја. На једној страни имамо Хасан-агу, на другој бега Пинторовића, брата Хасанагинице. Први је ратник и војсковођа, истина поштован и угледан, али опет скоројевић који је само због војних успеха добио титулу и имање, док други припада породици која деценијама, можда и вековима, чува свој положај и углед строго поштујући давно устаљена правила. У песми се то нигде не каже директно, али подразумева се да две титуле вуку са собом управо таква супротстављена значења. (Овим прикривеним нивоом друштвених сукоба много више су се бавили писци који су Хасанагиницу адаптирали за позорницу, попут Милана Огризовића, Љубомира Симовића, Алије Исаковића, свако на свој начин покушавајући да разлучи корен међусталешких размирица које су владале у једном ишчезлом друштву и једној одавно угаслој империји).

Хасанагиница је као личност већ у том погледу располућена, јер води порекло из беговске породице, а удата је за једног агу. Васпитање које је понела из родне куће брани јој да пређе преко устаљених правила и оде у посету рањеном мужу.

Помисливши да би требало да јој буде важнији од било каквих конвенција, увређени Хасан-ага користи прву прилику да искали сав свој бес тако што ће жену отерати од куће и чак је двоструко казнити: и раздвојиће је од деце, и понизиће њено господствено држање.

Међутим, то је превише једноставно објашњење, а пошто је управо Хасан-агина нагла одлука узрок трагичног расплета, треба пажљиво сагледати психолошку страну агина лика не би ли се пронашао прави разлог за такво наизглед нелогично понашање.

Као једини разлог женине кривице истакнут је „стид“, али та једна реч крије у себи много комплексније значење, које обухвата и васпитање, и поштовање патријархалних норми, па и страх да би кршењем старих правила жена такође могла бити кажњена, ако не од мужа, а оно од друштва или најближе околине.

Са друге стране имамо Хасан-агу који је у борби тешко рањен, вероватно је био и на умору (чим га обилазе и мајка и сестра). У тим тренуцима аги је потребна жена, свеједно због чега, да ли да је само још једном види, да ли да је још једном загрли, да ли да јој можда каже нешто што раније није смео… Он се из дана у дан бори за живот, можда чак у бунилу дозива и жену (тиме би чак показао слабост пред својим војницима), али чим опасност прође, он не само што је изнова онај храбри ратник, него постаје и горди осветник. Узалуд би га неко могао убедити да се Хасанагиница код куће све време молила за његов живот – аги је најбитније то што су његовој жени била важнија нека стара правила од мужевљеве болести и жеље да га жена обиђе. Он је могао да умре, а жена би се и даље правдала породичним васпитањем… Тако и само тако оздравели Хасан-ага може да размишља!

Нигде се, међутим, не каже да је Хасан-ага поручио жени да га посети. Вероватно и није то учинио, зато што зна да није баш јуначки вапити за жениним присуством. Он очекује да Хасанагиница сама схвати колико му је потребна и да зарад љубави према њему прекрши све норме. Боље она да их прекрши него он!

Најзад се поставља и питање да ли би и Хасан-ага био спреман да зарад љубави прекрши сва правила које му друштво и околина намећу. Очигледно је да не би, јер он је немилосрдни ратник, угледни војсковођа, од њега се још више очекује да поштује наметнута правила и да својим строгим држањем сачува ауторитет који је годинама стицао и крвљу стекао.

Зато ага мора да крије љубав коју гаји према сопственој жени, а све се надајући да ће жена бити та која ће начинити први корак и срушити зид који међу њима и даље тако чврсто стоји, премда су њих двоје очигледно дуже време у браку. Одлука да се жена отера није ништа друго него одбрамбени механизам од околине која је можда прозрела агину нежну страну, па је сада потребно показати сву гордост и казнити онога ко је „крив“ што се неустрашиви војсковођа на тренутак разнежио.

На сличан начин може се објаснити и завршетак песме, односно Хасан-агине речи упућене деци, да се њихова мајка „неће смиловати“ на њих јер је „срца каменога“ (у оригиналном запису стоји „argiaskoga“, што се транскрибује као „аграјскога“, при чему су доцнији тумачи видели најбољу потврду прикривеног агинско-беговског сукоба). Колико год ове речи деловале нелогично и афективно, управо су оне доказ велике а прикривене агине љубави према жени (сада бившој). Немоћан да прежали њену удају за другога, а опет довољно охол и поносан да не покаже јавно своје емоције, Хасан-ага на потпуно парадоксалан начин моли Хасанагиницу да се врати – тако што јој неправедно приписује један тежак грех, иако је баш он заслужан што је она морала тај грех починити и заувек напустити децу.

Могу се овде изнети бројне претпоставке, чак и нека слободнија тумачења, јер није тешко помислити како се Хасан-ага уствари надао да жена неће послушати његову наредбу о протеривању, да ће бити довољно јака да га сачека и суочи се с њим. Можда се ага надао да ће баш онај прекор о безосећајности натерати Хасанагиницу да пређе преко гордости и потрчи му у наручје… Ипак, то је већ читање „између редова“, односно шта би било да је било…

Најзад, није наодмет запитати се: шта би било да су Хасан-ага и Хасанагиница директно разменили само по једну реч?

У томе лежи још један кључ целог неспоразума, јер никако не може бити случајно што Хасан-ага и Хасанагиница међусобно не размењују ни једну једину реч!

Као да се и творац песме плашио да би могао склизнути у забрањену романтику, па не само што нигде није споменуо било каква осећања између Хасан-аге и Хасанагинице, него није допустио ниједан дијалог између двоје супружника. Уместо тога, Хасан-ага са женом комуницира или преко писма или обраћајући се тобоже деци – а с намером да Хасанагиница све чује. И док Хасан-ага своју тескобу лечи тако што на другога пребацује кривицу за оно што ни сâм није у стању да учини, Хасанагиница налази спас у смрти, без могућности да се било коме изјада након што јој се сва мука наталожила у души. Другог излаза за Хасанагиницу и није било, јер иако не жели да оде са сватовима, она не сме ни да се врати деци и аги, пошто би тиме ударила шамар традицији која оличава њен беговски понос. Кадунина гордост и господственост показала се на крају као аутодеструктивна, мада је њеном смрћу и сâм Хасан-ага кажњен и разоткривен као најгори слабић.

Хасан-агина љубав је, заправо, „најтамније место“ читаве песме о Хасанагиници, те је много важније расветлити тај скривени подтекст, да би се песма исправно разумела, него разрешити неколико ортографских недоумица.

Није тешко приметити да би понашање које испољавају Хасан-ага и Хасанагиница доликовало једино младим заљубљеним људима који упорно скривају своја осећања зато што се плаше неуспеха или стрепе да не буду предмет подсмеха због своје сентименталности. Не треба, међутим, сметнути с ума да су и главни ликови Хасанагинице такође млади људи. Штавише, ако знамо у којој се епохи радња дешава, њихова незрелост не треба да чуди и поред тога што имају већ петоро деце. Карактеристично је да се Хасанагиница назива девојком и након развода, што значи да је веома млада, па са те стране није необично што у неким моментима неспоразум између Хасан-аге и Хасанагинице заиста делује као понашање несигурних људи.

Можда су били зрели за ратовање и рађање деце, али показало се да нису били дорасли једном осећању које у оно време није смело да се спомене и које се чак сматрало слабошћу – а то је чиста и искрена љубав.

за П.У.Л.С: Душан Милијић

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi