“Zamak” – Franc Kafka

Franc Kafka (1883-1924) spada među nesumnjivo najznačajnije književnike XX veka. Po nacionalnosti je češki Jevrejin, međutim, po svome stvaralačkom određenju pripada nemačkoj književnosti. Rođen je u Pragu, u neposrednoj blizini jevrejskog geta, a živeo je veoma kratko i umro u sanatorijumu kraj Klojstenburga, koji se nalazi u blizini Beča. Franc Kafka, izuzetno obrazovan, čitav se život školovao u duhu nemačke kulture. Pohađao je nemačke škole, završio Starogradsku nemačku gimnaziju, potom upisao prava, pa prešao na germanistiku, a zatim je ipak odlučio da mu školovanje u oblasti pravnih nauka više odgovara, završio Pravni fakultet s briljantnim uspehom, a 16. juna 1906. stekao je i diplomu doktora pravnih nauka. Jedno vreme nakon završenih studija radio je kod advokata Rikarda Levija, a u časopisu ”Hiperion” objavio je osam kratkih skica pod zajedničkim naslovom ”Razmatranje”. Nastavio je da piše, napisao nekoliko dela od kojih je većina nažalost ostala nedovršena, a najznačajniji romani koji su mu doneli svetsku slavu ”Proces”, ”Zamak”, ”Amerika”, ugledali su svetlost dana tek nakon piščeve smrti, zahvaljujući prijatelju Maksu Brodu, jednom od pripadnika znamenitog Praškog lingvističkog kružoka, koji nije uslišio književnikovu poslednju želju da ih spali. Uprkos kratkom životu Kafka se danas smatra jednim od najznačajnijih književnika dvadesetog veka.
 
 
Čuveno delo Franca Kafke pod nazivom ”Zamak” pripada romanima krajnje neobičnog manira pisanja i prevashodno je u celokupnom svom toku uronjen u duboku, hladnu i pomalo jezivu atmosferu apsurda, što svojom jakom sugestivnošću i sveobuhvatnošću potpuno obuzima i čitaoca, tako da nakon pročitanih dvadesetak stranica, čovek oseća neku tešku vrtoglavicu i mučan osećaj u duši, kao da se nalazi u mračnom bezizlaznom tunelu i grčevito dodiruje njegove vlažne i turobne zidove, izbezumljeno pokušavajući da pronađe izbavljenje, iako je svestan da ga nema, da se nikad neće izvući iz tog užasnog circulus vitiosus, začaranog kruga u koji je upao. Sam proces čitanja je na realnoj ravni samo privremen, no posvećenom čitaocu potpuno udubljenom u radnju, izgleda kao da je upao u područje beskonačnog vremena što neprestano donosi slične, pa i posve istovetne događaje sa zastrašujuće preciznom učestanošću i vuče se leno, sa infinitezimalnim protokom, zapravo, u jednom se momentu čini da vreme više i ne protiče, već da, protivno svim fizičkim zakonima uposebljenim u spacio-temporalnom okviru, zapravo sama večnost vlada u ograničenom prostoru, u kome po dolasku u neimenovano selo u podnožju zamka obitava glavni junak, večnost preteća, okamenjena, hladna, strahovita večnost koja svojom tamnom utrobom proždire vreme, gde prošlost, sadašnjost i budućnost prestaju da postoje i koncentrišu se u samo jednoj tački. Međutim, ova tačka nije izvojeni diskretni momenat, već geometrijski prostorni isečak protežan od tačke A do tačke B, konkretno od sela u dolini do samog podnožja zamka, jer do zamka protagonista nikada neće ni stići, što je već naznačeno definisanjem svakog dešavanja u knjizi kao apsurdnog, i shodno tome, lišenog svih kauzalnih implikacija, nejasnog i neobjašnjivog. Vreme je po Kantovoj filozofiji apriorna forma opažanja, pa bi večnost saobrazno tome bila u jednoj interpretaciji esencijalni uzrok vremena, neka nepojmljiva kategorija iz koje vreme ističe, apriorna forma druge apriorne forme. Iako vreme možemo nekako i zamisliti, pomoću prethodno datog filozofskog određenja, večnost je potpuno apsurdna kategorija i kao takva (per se) pogodan ambijent za odvijanje radnje ovog apsurdnog romana prožetog mnogim metafizičkim zapitanostima.
 
Međutim, večnost je ovde samo, kako već rekoh, okvir fabule, te po tome u romanu postoji i vreme, ali neko čudno, nezamislivo vreme, koje ne izvire u večnosti, već se u kružnom toku odvija u njoj, u nekoliko dana što nalikuju jedni drugima, na omeđenom prostoru. Dakle, vreme ipak protiče, ali na posve nezamisliv i neodrediv način, da nekad i izgleda kao da su dešavanja zaustavljena u trenutku, ili beskonačno malom temporalnom intervalu. Ovo začudno inkorporiranje večnosti u spacio-temporalni okvir daje ovom romanu i odrednicu fantastičnog, premda su sva krucijalna dešavanja stvarna, ali sa apsurdnim konsekvencama i dovršenju u beskonačnosti, što znači da glavna namera, naoko sasvim jednostavna ostaje zanavek u vidu neaktualizovane potencijalnosti, ali ne konačne neminovnosti, već neokončanog kretanja, potencijalnosti koja treba da se aktualizuje, međutim ne uspeva, što je uostalom, unapred determinisano samom strukturom romana i večno ostaje u domenu mogućeg. Sporedni tokovi radnje u vidu sitnih usputnih događaja što sačinjavaju svakodnevicu koji po svome karakteru pripadaju realnosti se dokončavaju, i to su pobočna dešavanja, rukavci fabule koji su posve zaronjeni u zbilju i mogu pripadati i romanu realizma. Međutim, svi važni događaji su nedovršeni, neuzrokovani, neshvatljivi i samim tim apsurdni, jer nema nikakve logičke veze između njih, a postupci junaka su takođe nepojmljivi, krajnje čudni i ishitreni, neuzrokovani prethodnim promišljanjem i posve različiti od onoga što stvarno misle i govore, zapravo uvek postupaju protivno iskazanim rečima. Izgleda da njihove postupke unapred determiniše neka nepoznata, neopisiva sila, kojom su u vidu uspostavljenog sistema već predviđeni svi događaji koji će se odigrati u delu što opet implicira na već izvedeno tvrđenje da večnost, beskrajna i ledena, opkoljava čitavu fabulu, odnosno temporalni tok. Mogla bi se ova dešavanja prikazati i kao svojevrstan delimično perdurantistički arhitektonski plan gde je večnost neka zatvorena površina u okviru koje protiče određeno vreme prikazano kao kontinuum, u kome su junaci povezani privremenim isprekidanim relacijama, a oni bi u tom slučaju bili predstavljeni kao materijalne tačke u fizici, ne kao matematičke, jer se ovaj imaginarni perdurantistički plan, kako mu samo ime kaže, stalno pomera, (perdurantistički predmet je u filozofiji teško zamisliv, zapravo apsurdan predmet ili prostor koji se proteže u punoj svojoj protežnosti kroz vreme, sastavljen od sve četiri koordinate, pri čemu se četvrta, vreme, neprestano pokretna u kontinuiranom sledu). Naprotiv, materijalne tačke su fizičke predstave živih bića između kojih se dešavaju određene relacije i koja su jedina stvarna u romanu, jer se neki drugi ljudi samo pominju u tekstu, a nikada ne pojavljuju, što, uzimajući u obzir čitavu koncepciju dela, budi sumnju u njihovu egzistenciju. Bez prethodnog objašnjenja postupci su tako nezamislivi i neobjašnjivi da bi jedino mogli da su rasvetle podrobnom psihološkom analizom uz pomoć medicinske nauke, i definišu kao vrsta ludila ili inog psihičkog poremećaja. Ali, u samom romanu se uopšte ne razmatra psihologija junaka, koji su bića sazdana od krvi i mesa, no njihove se raspolućenosti, sumnje i nemiri ne posmatraju s dubinskim introspektivnim uvidom, već samo u eksternom smislu, kao deo celokupne romaneskne konstrukcije, jednog uspostavljenog sistema koji je u knjizi i prikazan. Unutrašnji aspekt i nije važan za samu nameru pisca, gde se osobe ne razmatraju kao živa bića sa svojim težnjama i stremljenjima, već poput majušnih zupčanika ogromnog mehanizma koji se neprestano okreće u krug, vrti ih i potčinjava svojoj volji, te su oni samo male, izgubljene prilike u svetu koji ima svoje unapred određene zakone, u jednom zastrašujućem i neumoljivom birokratskom sistemu gde je čovek kao jedinka posve potčinjen i ništavan, i gde njegova nastojanja ostaju bez odgovora. A i sama ta nastojanja su čudna, jer on, kako je već objašnjeno, ne dela shodno svojoj volji već kao sastavni deo nekog čudovišnog i neumoljivog hijerarhijski ustanovljenog sistema u kome je sve determinisano, i svaki, i najmanji odnos utvrđen do tančina. Čini se da su i prethodno pomenuti beznačajni realni događaji, iako se dešavaju po logičnom sledu, takođe predodređeni po tom apstraktnom, neuhvatljivom, neodređenom pravilu koje je jedini suvereni gospodar i rukovodilac, vladalac tog čudesnog prostora istrgnutog iz vremenskog toka, a opet ispunjenog temporalnim odrednicama, ledenom, neumitnom i neumoljivom večnošću.
 
 
Sami su junaci apsurdni, ali ne u smislu potonje definicije proistekle iz pera Albera Kamija, oličene u njegovom Mersou, čoveku koji po svojim karakteristikama ne pripada koordinatama stvarnog sveta, iako je junak od krvi i mesa, i poseduje telo, on je istrgnut i izopšten iz svakog toka dešavanja u realnom prostorno-vremenskom okviru, i kao takav iznimka, neusklađenost, strano telo u njemu. Merso je naime, apsurdni junak usred samog stvarnog sveta, u kome se odvijaju posve svakodnevni, obični događaji, i kao takav dijametralno suprotan svim ostalim, ordinarnim karakterima, koje čudi i sablažnjava njegovo ponašanje. Međutim, Merso nema ni određen pravac ni cilj, on je apsurdna neživa ličnost u biološkom okviru, telu živog čoveka, i jedini je on nestvaran u stvarnom toku. Za njega ne može biti ni krivice ni kazne, jer je izopšten iz realnosti i kao takav, nema racionalnu moć odlučivanja. Kafkin svet je suprotan potonjem Kamijevom literarnom univerzumu. Za razliku od Kamijevog kosmosa prikazanog u ”Strancu” Kafkin je svet posve apsurdan, a sami junaci, njihove zamisli i ciljevi su samo prividno utopljeni u zbilju, po svojoj su suštini apsurdni, dok su kretanja, govor i izvesne okolnosti realni, zbog samog karaktera romana, koji mu daje fantastičnu crtu, vremenskog toka omeđenog večnošću. Njihove veze su potpuno apsurdne i predestinirane, izlomljene i iskidane, i stoga se u njima ne može nazreti nikakav smisao.
 
 
Radnja romana započinje naoko jednostavno, mlad čovek, geometar, čije se stvarno ime ne zna, ali ga oslovljavaju inicijalom prezimena, što će reći, geometar K. dolazi u malo seoce zarad posla u zamku kojim upravlja izvesni grof Vestvest. Kasnije saznajemo da su same okolnosti pod kojima je dobio poziv nejasne i neobjašnjive, međutim, on ga rado prihvata i dolazi na ovo mesto u kome će prestati svaka suvislost, a potonji događaji poprimiti karakter bizarnog već pri prvom njegovom koraku. On pronalazi prenoćište u kutu jedne gostionice, na slamarici, međutim, tu nailazi na neočekivane neprijatnosti koje već na samom početku predočavaju okoštalost i neumoljivost sistema čiji je sastavni i kako će se ispostaviti, marginalni deo nevoljno postao samim dolaskom na to mesto. Iako se predstavlja kao geometar, i nesumnjivo to i jeste, okupljeni stanovnici mesta sumnjaju u njega, naročito izvesni Švarcer, veoma mlad momak, koji se predstavlja kao sin upravnika zamka, i to ističe sa ponosom i propratnom nadmenošću. Kasnije će se saznati da Švarcer jeste sin jednog službenika u upravi zamka, no kako se ovaj gradativni sistem uzdiže u beskonačnost, i sastoji od nebrojeno činovnika u upravi i na pomoćnim poslovima, njegov otac zauzima neku upravljačku funkciju, ali je to tako efemerno i nisko mesto da se u samoj upravi ništa ne pita. Doduše, ne može se ovde kriviti Švarcer, lepo zvuči predstaviti se kao sin upravnika zamka, makar i bez uticaja, to i njemu samom, koji se ne odlikuje nikakvim kvalitetima niti sposobnostima, daje neki prividan značaj. A sve je ovde prividno, čitav roman se odvija u zimskom periodu, sneg neprestano pada s kratkim stankama, napolju je studeno i mraz ledi prste, a čitav je kraj zastrt neprozirnim belim pokrivačem, dok vidik zastire neprozirna, mlečnobela magla, dajući mu neki čudesan i istovremeno zastrašujući izgled, što uliva nelagodu. I prvo što geometar K. vidi po prelasku starog mosta, pre ulaska u gostionicu, jeste zamak, obavijen, belom, snenom maglom, kako se rastapa i rasplinjuje u njoj, samo mu se kule naziru. A da li su to zaista kule i tornjevi zamka? Izdaleka deluje da je zaista u pitanju neki starinski, utvrđeni staronemački zamak, iako magla koja lebdi oko njega, katkad neprozirna, katkad paučinasta i raštrkana, obavija zamak volšebnom koprenom, te deluje da se on pojavljuje i iščezava u vazduhu, kao obmana čula. Kao fatamorgana u pustinji, tako i zamak treperi i nestaje zastrt snežnobelim velom pahulja i magle, a i ovaj predeo u koji geometar K. stupa umnogome, iako ispunjen ljudima, nalikuje pustinji, najviše po toj hladnoj, nepomičnoj tišini što izgleda beskrajna. Zar nisu i mnogi filozofi, najpre Rene Dekart, govorili o nepouzdanosti naših čula? Često bi nam se Sunce bez prethodno upoznatih znanja iz matematike, fizike i astronomije, činilo mnogo manje od zemlje, iako to naravno nije, mnogostruko je većih srazmera, ali se čini mnogo manje od Zemlje zbog razdaljine sa koje ga opažamo. I štapovi postavljeni u vodu deluju prelomljeni, ali je posredi fizički zakon refleksije svetlosti koja prodire kroz njenu površinu.
 
 
Tako i ono što se isprva geometru K. podstaknutom očekivanjima i sugestivnošću, činilo da je zamak, zapravo možda i nije zamak. Moguće je da sam zamak i ne postoji. Pa ipak, ponekad se i zapaze neke građevine, kada se magla raziđe, ali njihov je stvarni izgled daleko od predstave bilo kakvog dvorca. U to se uverio u sam geometar K. kada se jednom zaputio ka samom zamku, nakon što je dobio dozvolu da stanuje u gostionici, navodno se razjasnilo da je geometar, ali je time nesvesno uvučen u sistem i cela njegova sudbina predestinirana. Tada je, krećući se, kako je mislio, sigurnim putem do zamka, sve više skretao na stranputicu, noge su mu zapadale i uranjale u guste nanose snega, jedva je mogao da ih pomera, kretanje je bivalo sve teže i naposletku postade potpuno nemoguće, što ukazuje na one momente zaustavljene u beskraju kontinuuma okruženog jezivim strujanjem hladne i neumoljive večnosti. A sam taj zamak za kojim je toliko žudeo, potpuno ga je razočarao, bila je to samo jedna gomilica kojekakvih tesno zbijenih kuća, više nalik na skromnu varošicu nego na dvorac, nije se uopšte moglo raspoznati ništa što bi mu dalo određenje dvorca. Sve je u ovom čudnom svetu zapravo samo privid, i čitava priča lebdi na granici fantazije,po odvijanju događaja lišenih bilo kakvog čuda ipak zadržana u realnosti. Geometar K. shvata da je zamak privid, da on nikako ne postoji, sem kao nominatum kojim se ulepšava i uzdiže nešto što je zapravo daleko skromnije i običnije, i time se opet oneobičava stvarni svet. A i sami junaci u njemu zauzimaju položaje koji su prividni, i postoji velika diskrepancija između njihovog predstavljanja i istinske situacije. Misteriozni vlasnik zamka grof Vestvest sem na početku i u ponekom stidljivo provučenom obaveštenju, više se nijednom neće spomenuti, a sve se ingerencije prenose na izvesnog misterioznog Klama, glavnog upravitelja zamka, vrhovnog gospodara svih službenika u njemu, kojih ima sijaset, sa prilično nedefinisanim i maglovitim funkcijama. Odista, zašto bi se grof i brinuo o zamku, njegovo je samo da dođe i prošeta svojim bezbrojnim odajama, a službenici su zaduženi da održavaju čitav birokratski sistem koji navodno, obezbeđuje da sve u zamku besprekorno funkcioniše. Barem prema zvaničnim obaveštenjima, u čemu vidimo i Kafkinu nameru, da, budući da je iznutra znao sve nedostatke državnog sistema, na fin i suptilan način objasni u metaforičnom vidu sve nesavršenosti u radu državnog aparata. A neusklađenosti u radu službenika zamka ispoljice se brzo na narednim stranicama dela, kada geometar K. pokušava da započne sopstveni posao i suoči se sa mnoštvom neočekivanih prepreka koje nikako neće moći da premosti, što se naslućuje po samoj zaodevenosti fabule dubokim apsurdom. Sada ga čitalac vidi kako se snalazi u snegu, sklapa mnogobrojna i raznovrsna poznanstva, prethodno s učiteljem na putu, a zatim i sa mnogobrojnim seljanima, žiteljima toga mesta. Sam je položaj njegov rastrzan, ne pripada nikome, kao da je potpuno izopšten iz ovoga mesta, gde se vidi jedina sličnost sa Mersoom iz Kamijevog ”Stranca”, nailazi u razgovorima sa njima na niz nelogičnosti koje ga čude i u izvesnom smislu obespokojavaju, pa ipak uporno nastavlja da se raspituje o zamku. A nijedna ličnost ovde nema svoje volje, svi su deo sistema, tog užasnog, groznog i neumoljivog sistema, ogromnog i strahovitog. Kao stvarna bića u delu egzistiraju samo seljani, niži službenici zamka, gostioničari i radnici u krčmama, okolni prolaznici i pomoćnici, koje je geometru K. dodelio zamak, dva potpuno čudna bića, koje geometar K., zarad lakšeg snalaženja, obeležava istim imenom, što nam ukazuje da između njih nema bitne razlike, još jedna nesuvislost, ali daleko manja od zadataka pomoćnika, koji mu u svemu što započne, trudeći se da dopre do glavnog upravnika, više odmažu negoli pomažu. Takve pomoćnike on nije ni tražio, oni su baš zarad namere ometanja bilo kakvog napora njemu i dodeljeni na službu, jer tako funkcioniše besprekorni sistem, porobljava i potčinjava čoveka svojim zakonima, sve ljudske gestove, pokrete i reakcije uredi u tačno određen odnos eficijentnim uzrokom njihovog međusobnog ophođenja, primora ih da se pokoravaju svakom naređenju i zadatku, i pokreće ih lako i sigurno, kao marionete. Naravno, besprekorni sistem zahteva isto tako organizovanu službu, posvećenu odvraćanju i ometanju svakog pokušaja rešenja nekog problema.
 
 
U nastojanjima da dopre do tog čuvenog Klama, geometar K. nastoji da upozna razne ljude koji bi mu pomogli na tom putu, od kojih će naročiti značaj imati lepa konobarica Frida iz druge gostionice zvane ”Gospodski konak” gde odsedaju viši činovnici zamka i kako će se kasnije uspostaviti, obavljaju svoje dužnosti, i izvesni kurir Barnabas, koji je zapravo obućar, kao i njegove sestre Olga i Amalija. Značajni su i razgovori s delovođom mesta, kod koga se obaveštava o svom položaju, i saznaje da je navodno greškom postavljen za geometra, po nekom zastarelom pogrešnom aktu, mada je, kako primećujem, odlično isplanirano da taj pogrešni akt dođe do njega i uvuče ga u čitav koloplet apsurdnih dešavanja. Ovde vidimo večite poteškoće odnosa sa birokratijom, koje nažalost, nikada ne zastarevaju, poteškoće koje su svima nama dobro znane kad pokušavamo da regulišemo i najjednostavnije rodbinsko i imovinsko pitanje, pa se suočimo sa dugačkom i komplikovanom procedurom koja uslovljava šetnju od jednog do drugog činovnika, često i besuspešnu, gde nas neizbrojno puta vraćaju da popunimo neki papir, i uvek nedostaje deo neke potrebne dokumentacije, koji iziskuje pisanje naročitih zahteva i molbi i beskonačno čekanje na odobrenje, dok se nakon sveg tog mrcvarenja posao nekako ne okonča, a tada smo već iznureni i nezadovoljni, i ponekad besni, što smo zbog pitanja koje se reši za po svom obimu, protraćili mesec, a možda i tri do četiri meseca. Tako i u Kafkinom romanu geometar K. obigrava od jednog do drugog službenika, očajnički pokušavajući da dopre do tog Klama, koji bi mogao definisati njegov položaj, čini mi se da je svestan da grof ne postoji, i da bi to moglo dovesti u pitanje istinsku stvarnost čitavog tog sistema, ali postavši njegov neodvojivi deo, ni sam ne može postupati drugačije. Jasna je njemu u podsvesti da sama činjenica da grof ne postoji, što je svakom čitaocu belodano kako odmiče i sve se više zapetljava radnja, što potkopava čitavu tu zamišljenu konstrukciju i unosi pometnji, jer nema više holističkog dokaza za postojanje bilo kakve organizacije zamka, nego se on, kao kula od karata, ili brod iz misaonog eksperimenta filozofa Nojrata, sagrađen na okeanu (što je svakako apsurd) survava u bezdan. Pa ipak, jednom integrisan u taj začarani krug, ne može da izađe i stoga mora nastaviti da veruje u postojanje tog Klama i zamka, iako je sve samo privid. Čitav taj teatar opsena kojim se kreće naš junak blista i lebdi u vazduhu, u tom gustom snegu što često pada u opisanih nekoliko dana, i u samom godišnjem dobu koje ovde vlada naslućuje se neka hladnoća, prazan, jeziv prostor, uzrokovan okrutnom i nemilosrdnom večnošću. A i sam izbor zanimanja glavnog junaka je zanimljiv.
 
 
U svojoj naučnoj studiji ”Meditationes de prima philosophia”, Dekart kaže da je da bi putem višestepenog kognitivnog postupka, nakon što je sve doveo u sumnju, morao najpre da utvrdi postojanje svoje misli, postojanje Boga, egzistenciju jasnih i razgovetnih stvari i zatim još jednom izvede Božju egzistenciju, da bi dokazao razliku između duše i tela. Ovde naglašava da nije mogao postupati drugačije nego se koristiti postupkom koji slede geometri, da najpre utvrdi sve stvari i činjenice od kojih zavisi traženo tvrđenje, pa potom da ga putem deduktivnog zaključivanja izvede. Napominjem da je ovo logično zato što je sam Dekart bio i matematičar, a jedna je oblast matematike utkana u zanat geometra. Stoga implicite sledi da je ovde zanat geometra suvišan, jer ne samo da nije moguće utvrditi izvesti zaključak na osnovu postuliranih parametara, već nije moguće utvrditi nijednu moguću činjenicu. Tako je sam poziv gospodina K. još apsurdniji u ovako uspostavljenom sistemu negoli samo njegovo ponašanje i postupci. Neuređenom sistemu, zapravo nepostojećem u stvarnosti, nije potreban neko ko premerava, odmerava, izvodi konsekvence, oni ga prihvataju, opet po utvrđenom rasporedu, ali ga i nesvesno podređuju svojim pravilima, svojoj dražesnoj neuređenosti. Svaki naredni korak K. obesmišljava sve jasnije ove kulise lažnog sjaja, ovu savršenu konstrukciju gde je svaki delić u suštini samo opsena i varka, jer svi tobožnji službenici zamka u njega zapravo nikad i ne ulaze, razgovor sa Barnabasovim sestrama Olgom i Amalijom mu otkriva jezivu i mučnu istinu da Barnabas nikada nije ni pristupio stvarnom zamku, ali radi uvažavanja u društvu, voli da se o njemu govori kao službeniku zamka, a i njegovo službeno odelo je zapravo lažno, jer Barnabas nije nikakav kurir u zamku, sem po vlastitom proglašenju, kao što ni niži upravitelji zamka, koje nakon brojnih peripetija ima čast da vidi, nisu nikada bili među njegovim zidinama, iako se to eksplicitno ne pominje, prilično je očigledno. A kako bi i mogao ući u građevinu što ne postoji, jer u samom tom naselju, iako se to ne kaže decidirano, nema nijedne osobe? Sve što egzistira predstavlja samo ono neugledno, skromno naselje sa zbijenim kućama, koje ni u kom slučaju nije zamak. Pitanje je da li je Barnabas odneo ijedno poruku, sem zastarelih vesti prosleđenih nižim upravnicima, jedino što revnosno obavlja je posao obućara u selu, gde se odvijaju rukavci realnih radnji, nebitnih za krucijalni tok. Odnos sa Fridom, koja se na momente čini najvećom ljubavlju geometra je prilično neodređen, i ona i on čine nesuvisle postupke, privlačeći se i odbijajući istovremeno, kako nekoj nadređenoj sili odgovara, nejasno je da li se zaista vole, ili svako, mada ne od svoje volje, jer ovde volja subjekata ne postoji, gleda neki sopstveni interes, kao udeo u onom glavnom višem, teleološkom interesu, primordijalnoj svrsi, onoj neumoljivoj večnosti koja ustoličava sistem. Njih dvoje tokom knjige prolaze kroz razna iskušenja i odnose kontrolisane čvrstom rukom sistema, te geometar prihvata i skromniji privremeni položaj školskog služitelja, da bi nekako dospeo do istine, gde mu Frida pomaže, ali se stalno vrti u tom začaranom krugu, i sve mu ove odluke nameće predskazana forma sistema. Jer sistem ima i moć, barem u apsurdnom okruženju, da čoveka, uhvaćenog u njegovu zamku, postavlja i pomera shodno svom nahođenju. U jednom momentu geometar K. čak ima i mogućnost da ode u zamak, na kočijama, koje vozi izvesni Geršteter, što je video Klama, te iz tog razloga veoma zanima samog K. Čak se i odnos sa Fridom može posmatrati kao uzajamna vrsta utilitarizma, jer i ona ima neke, nesvesne, prikrivene interese, koji možda u prvi mah nisu sasvim primetni. Naime, Frida je videla Klama, i važi za njegovu ljubavnicu, kao i gostioničarka Gardena kojoj je Klam bio jedna od mladalačkih ljubavi. S druge strane, sestre Olga i Amalija, prema kojima naoko oseća izvesnu naklonost, interesuju ga zbog njihovog brata Barnabasa, iako je kao kurir bespomoćan i beskoristan. Geometar K. gaji izvesnu lažnu nadu da će ipak pomoću Barnabasa nešto dolazi, a takođe, uprkos povremenim ljubavničkim ispadima, održava postojane veze s Fridom. Sve ove ljude ujedinjuje u intencijama i skrivenim naumima samo jedna ličnost, vrhovni gospodar svih činovnika, taj tajanstveni Klam, upravnik zamka. Međutim, krećući se u tom krugu, geometar K. postepeno razotkriva gorku i užasnu istinu, koja jasno pokazuje njegov bezizlazan položaj. Utvrđuje da neki ljudi sa kojima je sklopio poznanstva istina, poznaju Klama, ali i da svaki viši, pa i poneki od nižih upravnika, kojih se, iako se geometar K. susreće samo sa nekolicinom, nastoji da liči na Klama, iako se zapravo ni ne zna kako sam Klam, koji očigledno ne postoji, izgleda, pa se ovde vidi ujedno i apsurd i kritika društva. Svi se oni trude na liče na Klama, da mu podražavaju, pri čemu iščezavaju njihove osobenosti i karakteristike te postaju i sami prividne pojave po odlikama, iako živi u stvarnosti, čineći samu nebrojene blede kopije nekog nadređenog, nedostižnog uzora, kome se svi bezuslovno pokoravaju. Dakle, svi su se oni sreli s nekom predstavom Klama, ne samim Klamom, gde se vidi Platonovo učenje o imitacijama i kritika podražavalačkih umetnosti, istina, samo kao odblesak, a prijatelji i poznanici geometra K. sreli su samo po jednog prividnog Klama, kojih među njegovim udvoricama ima sijaset, te se taj broj posebnih ”Klamova” odeljenih od ličnosti samog Klama čini zastrašujućim i bizarnim, a dodatnu zanimljivost i svojevrstan reductio ad apsurdum priče o nedodirljivom upravniku predstavlja činjenica da Klam ne postoji, te oni u međusobnim korelacijama za svakog drugog veruju da je Klam, iako se on samo izdaje za Klama. Ovde, zbog nedostatka samog uzora, postoji kuriozitet da svi oni jedan drugog smatraju svojim pretpostavljenim, što daje delu i blagi komični narativ. Pa ipak, svi su uspostavljeni u vidu neprikosnovene hijerarhije, koju karakteriše birokratski rad nalik na Potemkinova sela, nedovršen i neuređen, i te se nedoumice javljaju samo kada se ovi ”Klamovi” međusobno sretnu, mada se to često i ne događa.
 
 
Predstava jedne, bilo koje od bezbrojnih osoba umnožena do neodredivog broja koji nije konačan, ali se može reći da pripada prebrojivom skupu zbog prethodno fundiranih parametara, takođe je slika svojevrsnog privida, gde je ove predstave nepostojećeg bića mešaju i stapaju među sobom, pojavljujući se i iščezavajući, baš kao i ovaj tobožnji zamak u naslovu dela, koji se rasplinjuje i nestaje u magli. Naročito što se na jednom proizvoljno odabranom lažnom Klamu vide imitatorske odlike svih fingiranih Klamova, i ona duboka težnja podređenog i zarobljenog čoveka da svesno oponaša svog pretpostavljenog, koga smatra uzvišenim bićem i idolom, tako pogubna i nepotrebna, ali uvek bolno aktuelna. Postoji i neka uspostavljena hijerarhija među upravnicima pri dnu lestvice, valjda zato što su toliko mizerni da ni sistem na njih ne obraća pažnju, ali kako je postaviti među ovim lažnim Klamovima, kada nema distiktivnih odlika, sem u prividnoj atmosferi bivstvovanja na određenim, jasno utvrđenim položajima u zamku. Ali, i sami ti položaji samo su varka, naličje poretka i fatamorgana, tako bolno prisutna od početka u ovom metafizičkom prostoru s odlikama prividne realnosti, u nekoj večnosti koja sadrži izvesno vreme, no pounutreno u njene granice. Naime, iako je večnost po sebi prazan i hladan prostor, ona ovde obgrljuje vreme koje čini da se sve ove radnje odigravaju, mada, budući određeno kategorijom večnosti, prilično je rastegljivo i protiče toliko sporo da se nekoliko dana opisanih u ovoj knjizi u kojima se odigrava radnja, nikad dovršena i obrazložena, jer jasnog smisla ni puta ovde nema, niti geometar K. ikada dospeva do zamka, on ostaje zarobljen u jednom strašnom, ujedno metafizičkom i fantazmagoričnom prostoru bez izbavljenja. Uostalom, kako je već rečeno, zamak i ne postoji, niti bilo kakav grof ili glavni upravnik Klam, sve što se dešava ovde je uronjeno u neku maglu i opsenu koja zaklanja pravo stanje stvari, u kojoj se ovaj prividni svet rastvara i iščezava, svi se, izuzev geometra koji je došao iz spoljnog sveta kauzalnih veza, izdaju za nešto više i bolje nego što su u stvarnosti,i svaki naoko važan događaj predstavljeno u ovom svojevrsnom remek -delu sa brojnim filozofskim refleksijama, ali snabdevenom i socijalnim kritikama, kao i satiričnim pogledom na društvo u celini je samo samosvojna varka i obmana, a kao zamisao oštra i bespoštedna kritika zaodevena suptilnom apsurdnom i metafizičkom formom. Naposletku, bez obzira što nije završena, knjiga mi se veoma dopala, zaista je pravo višeslojno remek-delo apsurda, kroz koji se provejavaju bitne filozofske i socijalne pouke, i svima vama je toplo preporučujem.
 

Milena Blagojević

Izvor: Fejsbuk stranica Književnost, kultura i umetnost

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

2 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Dragana
1 month ago

Kafka mi je nekako ostao zapamcen jos iz skolskih dana, kad je bio sastavni deo skolske literature. Da li se nekome dopada nacim na koji pise je individualno, ali su mu teme za ono vreme pun pogodak.

Nela
Nela
1 month ago

Hvala na prilogu!! I na svemu što se napiše o Kafki. Ima svjetova u koje nakon što jednom uđemo, više nema nazad, nismo više oni isti… Ima veličina koje bismo rado razumjeli – ali… Eto, dvije koje na mene djeluju najsnažnije i koje smatram najtajanstvenijim su Kafka i u slikarstvu Paul Klee. (Samo jedna primjedba tekstu: na početku je greška, naime, mučeni Kafka je umro kraj Klosternojburga – ne: Klojstenburga. Za potonji nisam nikad ni čula, iskreno govoreći. Ili hajde možda foneCki najbliže- Klostaneiburg.)
Pozdrav!!

Last edited 1 month ago by Nela