Druga knjiga sedmoknjižja koje čine „Zlatno runo“ mogla bi se opisati i kao srpska varijanta romana „Sto godina samoće“, odnosno nešto kao srpski (pomalo cincarski) magijski realizam. Već sama dugačka najava onoga što u njoj sledi, koju nam je na početku dao sam autor, opravdaće izneti stav:
.
„Špekulacija prva, kako je kir Simeon od romejskog izmeta sočinio prvu srpsku šminku, kako je skidao mesec, od ćumura produkovao dijamante, zaleđivao veliku čumu i sastavljao raporte za cesarskog špijona g. Mihanovitza, kao i o drugim njegovim veleumnim načinima za zaraditi multu poradz, u Kragujevcu i Beogradu od godine 1769. do godine 1801.“
.
Naime, u knjizi pratimo Simeona Njagoa (sina poslednjeg grnčara Njagoa Moshopolita, stradalog u Moskopolju, od turske ruke). Taj Simeon, nazvan još i Grkom, poneo je sa sobom jedan krčag sa oslikanim Argonautima (Simeon Njago Moshopolit je bio i zanatlija i trgovac, pa i umetnik, i oslikao je svojeručno krčage od gline koje je sam pekao). Ne samo krčag, poneo je i zlatnike zalivene medom (jer tako su uvek radili svi cincari koji su bežali i selili se na nove prostore), i jedan dokument izvučen iz očeve košulje, koji oca nije spasio turske surovosti, ali njemu bi još mogao poslužiti… Sa njim je pošla njegova supruga, domna Teodora, trudna do zuba, spremna da na porodičnu trpezu izruči novog Simeona, jer to je bila naravno njena osnovna zadaća. Magijski realizam počinje već u momentu kad Simeon Grk sreće nekog svog Malkijadesa (zapravo cigane torbare, koji mu uvaljuju pun džak svakojakih gluposti, među kojima je i magnet kao sredstvo proricanja kuda on i domna Teodora treba da putuju). Zanet ovim čudnim ciganskim lažiparama, odvaja se sa ženom od grupe, zabasuje u kopaoničke prostore usred najjače zime, i spasava se samo čudom, intervencijom monaha (ali pamti da je „video“, iako je bio u bunilu, kako mu sina, rođenog u pećini, doji vučica). Već i samo u ovoj sceni moguća su povezivanja različitih mitologija, legendi, bajki, predanja… Sin će zbog toga celog života nositi nadimak Lupus, mada će tom nadimku doprineti i njegova vučja priroda.
.
.
Glavni zadatak koji je Simeon Grk sebi zadao bio je da zaradi „multu poradz“, mnogo para, ali njegove špekulacije prevazilaze zamisli rodonačelnika osnivača Makonda, pa bi mu i sam Markes pozavideo na idejama. Od maski za lice (ne baš od najfinijih materijala) preko mrtvačkih kovčega punjenih ledom za zaštitu od kuge, dijamanata proizvedenih iz ćumura, trgovanja belim robljem (da bi zamalo tako prodao i sopstvenu ćerku) pa sve do dvostrukog špijuniranja za Austrougarsku i Tursku (u čemu je napokon našao način da ne proizvodi samo gubitke) – ostaće po papirima koje je vodio zapamćen kao neko ko je imao genijalne ideje i bio poslednji pravitrgovac. Naprotiv, da nije bilo hladnog Lupusa, Njegovani nikad ne bi postali jedna od najbogatijih familija na čitavom tom trusnom prostoru. A postali su nemilosrdnom računicom, nedostatkom ikakvih skrupula, i ako to već nije donosilo manjkove kad se saberu svi plusevi i minusi u trgovačkim knjigama, ipak je odnosilo u smrt najbliže ljude (jer je brat mogao da ubije brata iz strasti prema njegovoj ženi, jer je supruga mogla da nastrada kao žrtva trgovačke špekulacije, jer je ćerka mogla da bude u karavanu belog roblja koji napušta zemlju, jer je jedan od potomaka mogao da strada od neispravne municije koju je prodavao njegov rođeni otac…) Grk dakle nalazi neku vrstu najunosnije špekulacije u politici, a ono što mi poznajemo iz istorije kao regularan sled događaja (bune, borbe za slobodu, stradanja najvažnijih lidera tih ustanaka itd) ispada samo rezultat dobre trgovinske igre. Ako je neko kupio oružje i u to uložio sav svoj imetak – onda to oružje mora i da proda. Da bi ga prodao (na crno, naravno) onda mora da bude i bune. Da bi bilo bune, mora da bude i povoda (a ne samo razloga), Dakle, stvoriti povod, a i nagovaštaje da će se velike sile naći tu kao pomoć. Kad se sve to ugovori na Grkovom divanu, onda mogu da se naprave stvarno multu poratz. Sve je račun, i napad na Troju, i Argonautika, i bune i seče knezova, i neki će svinjski trgovac videti da ima interes da preuzme stvari u svoje ruke, a posle to možemo pretvarati i u dinastije i praviti se kraljevski dostojanstveni, jer sve je lako uz multu poratz i vojsku i pametnu (pokvarenu) politiku, u kojoj pre svega učestvuju isti takvi i samo im je multu poratz na pameti.
.
Delovi u kojima se opisuje kako je Simeon Grk ugovarao političke prevrate, šurujući i sa ovima i sa onima i sa trećima (najnaivnijima, koji će svojom krvlju sve to plaćati) približavaju se nečemu što mi je poznato iz „Praškog groblja“ Umberta Eka. Tamo je prikazano kako perfidno serviranje laži (kao „autentičnih“ dokumenata) može da podgreva mržnju i doprinese istrebljenju čitavog jednog naroda (u tom slučaju Jevreja). I to nije slično jedno s drugim zato što je Eko video kod Pekića ili obrnuto, već zato što su obojica prepoznali mehanizme, i pokušali da nas upozore na to, ali avaj, uzalud. Još uvek je (beskrajno) mnogo više onih koji nasedaju na takve igre i dan-danas, koji ne čitaju ili čitaju knjige za zabavu, i spremni su na mržnju i na krv jer su to jedini načini koji im se nude da „izleče“ svoju nesreću…
.
.
Kao što na jednom mestu Pekić i sam nagoveštava, ovo je knjiga u kojoj se piše (kroz priču o cincarskoj porodici) zapravo o srpskoj istoriji:
.
„Kako se gdi okreneš – zaključuje deda – u toj našoj politici na puščanu cev naiđeš. Puške i noževi na sve strane. A iznad, topovi zjape… Čuo sam da čak i bivši knjaz, kad ga oko astala vijali da potpiše abdikaciju, razdrljio mundir i zavapio: Pucajte ako sam kriv. Čak ni prvo pravno lice u državi ne očekuje da se posao obavi perom, nego metkom!… I u takvoj zemlji, od koje bi se i Herkules prepao, ti oćeš da ministruješ? Oćeš da politiziraš ovde, gde sve živo iz pojasa kuburu vadi čim iz pameti više nema šta da izvadi?… Samo će da izgineš, Firmu u trošak baciš!“
.
Čitav drugi tom je jedno veliko popriše, koje se na pojedinačnom nivou odvija pre svega između očeva i sinova. Tako i počinje, jer se posle prvih par stranica vezanih za prošlost vraćamo u 1941. na proslavu Badnje večeri i tu zatičemo Fedora (onog „skoro pa Fjodora“) kako se raspravlja sa svojim ocem razbludnikom (do oceubistva ipak nije došlo). Kasnije u knjizi svedočimo razjedinjavanjima i ponovnim ujedinjavanjima Firme kako između Simeona Grka i Simeona Lupusa, tako i između Simeona Gazde i njegovog sina Stefana (prvorođeni Simeon je stradao od neispravne municije pa se niz Simeona ne nastavlja – sad nastavljaju oni sa imenom Stefan). Na kraju, Stefan stariji i njegov sin Stefan mlađi imaće sličnu ujedinilačko-razjedinilačku raspravu, na kojoj mora da pobedi Firma, ako je cilj da se bogatstvo ne osipa. Sukobi očeva i sinova večita su tema, mitološka, istorijska, psihološka, opšteljudska. Na kraju – dobro je svako ono rešenje koje se ne završi u krvi. (Zar je moguće da se uopšte izgovori ovakva rečenica u 21. veku? Zar nismo kao ljudi napredovali? Je li moguće da nas razdiru iste strasti kao što su razdirale ljude u onim tamnim i nedoglednim slojevima dubokog bunara ljudske istorije?)
.
I kao što se ponovo vraćaju priče o sukobima između oca i sina, tako se dupliraju i političke intrige, pa ih zatičemo i u Turjaku, te 1941, godine, i bukvalno gubimo nit ko tu kog špijunira, ko protiv koga radi, ko kog pomaže…
.
A možda je tako i danas.
.
Možda? Ne, tako je sigurno i danas.
.
.
Zlatno runo (drugi tom) – Borislav Pekić napisao/la Jadranka Milenković dana
Pregled tekstova autora – Jadranka Milenković →