Ulogujte se / Kreirajte profil

Дијалектика савремене архитектуре / део први /

architectural-art-mura3l

Архитектура, у најпластичнијем смсилу, обухвата све изграђено што нас окружује: куће, зграде, улице, градове. Све оно што је производ човечијег рада а не природе. Нешто попут културе? Приказане у крупнијој размери, јер архитектура је само делић свеукупне културе.

d1

Архитектура је, дакле, на првом и основном месту у односу са природом. Данас се може рећи да је у дијалогу са природом и да се том дијалогу, временом, све више даје на значају. Природа је, као неизграђени део свега што нас окружује, нетакнута, чиста и угрожена. Архитектура се сматра симболом људске победе над природом. Укротили смо је, али да ли је то био циљ?

http://en.wikipedia.org/wiki/Cueva_de_las_Manos

http://en.wikipedia.org/wiki/Cueva_de_las_Manos

Најпре смо живели у пећинама. Од онога што нам природа нуди, бирали смо најповољније. Функција тог одабраног места била је, просто, заштита. Заштита од кише, временских неприлика и свакако дивљих звери. Потом смо у та слоништа почели да доносимо некакав улов – храну. Па је ту храну требало и припремити за јело. Симбол огњишта као симбол дома који је најдуже опстао на трону. Огњиште као својеврсни центар описаног круга који називамо домом. Тачка у којој се породица окупља. Жижа приватног простора.

После пећина долазе земунице. Било би нагло да се одмах зида колиба која би цела била изложена дивљини са свих страна. Дивљини. Међуфаза је, дакле, јама прекривена шибљем. Ушушкана и бојажљива. Потом долазе колибе (и даље је једино кров изнад земље), зидане колибе (зидање у камену) и сојенице.

http://en.wikipedia.org/wiki/Stonehenge

http://en.wikipedia.org/wiki/Stonehenge

Поред стамбене, архитектура праисторије је имала још два појавна облика – култну и меморијалну архитектуру. Храмови су дакле, први облици оног широког поља које данас називамо јавним објектима. После менхира, трилита и кромлеха (различито распоређено камење великих димензија) граде се први примитивни храмови који су имали више од скулпторалног у својој организацији. Састојали су се из приступног дела, дела за светилиште и жртвеника.

http://en.wikipedia.org/wiki/Uruk

http://en.wikipedia.org/wiki/Uruk

Најстарије познате фортификације налазиле су се на територији Месопотамије. Више није било довољно заштитити се само од временских неприлика и од звери. Сада је било потребно заштити се и од суседних племена… на неки начин, архитектура се јесте од самог почетка рађала из потребе. Потребе појединца као и друштва чији је он део. Са развојем културе паралелно се развијала и она. Пука сценографија даљих дешавања или пак база која усмерава и наводи на следећи корак?

architectural-art-mura3l

Зигфрид Гидион бавио се проблемом едукације архитекте, постављајући питање да ли је и на који начин потребно предавати студентима историју архитектуре. У том контексту он задатак историчара повезује са сопственим временом. Сматра да је задатак историчара да проблеме прошлости позиционира у садашњости, са циљевима који се тичу будућности.

„Пре неког времена упитао сам енглеског статичара које би место према његовом мишљењу требала заузимати статика у образовању архитеката. Он ми је одговорио да се уверио из властитог искуства да је много битније да се младом архитекти да извсни осећај за статику, уместо да се учи техници и компикованим прорачунима.“ (Giedion Zigfried, Historija i arhitekt)

Гидион, поистовећујући значај ове две области, сматра да је младом архитекти потребно дати методолошки приступ, пре него специјализацију. У едукацији архитекте акценат не треба бити на репродуковању просторних решења из прошлости или пак на решавању статичких прорачуна – само на стварању осећаја. Куда даље са тим формираним осећајем?

У области историје – не понављати грешке прошлости, надовезати се на решења конкретног проблема и, наравно, унапредти га у даљем раду.

У области статике – осећај треба да омогући будућу квалитетну комуникацију са статичарем.

Ту долазимо до теме која ће бити обрађена у овом раду. Колико је и на који начин студенту архитектуре и будућем архитекти потребно познавање човека и друштва и стварање осећаја за њега/ њих. Социологија у наставном плану постоји, иако је велика већина студената сматра потпуно беспотребном науком. Можда је све ствар приступа? Личних мотива попут оних – да ли желимо да се бавимо архитектуром да бисмо били богати или желимо да се бавимо архитектуром како би направили корак даље?

http://en.wikipedia.org/wiki/Vitruvian_Man + http://en.wikipedia.org/wiki/Modulor

http://en.wikipedia.org/wiki/Vitruvian_Man + http://en.wikipedia.org/wiki/Modulor

„Човек је мера свих ствари“ говорио је Протагора, али је у области архитектуре његова изјава дуго била коришћена искључиво у домену димензионалне анализе. Човек је био мера свих ствари у смислу потребне ширине степенишног крака, потребне димензије комада намештаја, потребне висине прозорског парапета… Задатак архитектонске грађевине био је да буде – на првом месту чврста и функционална а у доба античке Грчке уведени су и појмови естетике и пропорција. Крај?

Грађевина треба да буде стабилна, утилитарна и лепа. Развој теоријске мисли у свим областима науке продрмао је и поље архитектуре. Није крај. ✔

Уведен је фактор човека. Не човека којем је потребан радни сто површине 60x80cm већ човека који се креће у простору. Човека који својим кретањем условљава просторе. Човека који својим присуством обликује простор око себе а уједно је и сам обликован од стране њега. Архитектура од камена и бетона еволуира у архитектуру саткану од мисли и осећања. Архитектура престаје да материјализује стаменост већ интеракцију.

architectural-art-mura3l

 АРХИТЕКТУРА – као начин мишљења

Фундаментално полазиште архитектуре, дакле, јесте било да идентификује место. Да место трансформише у огњиште. Да огњиште надогради и да своју интервенцију у природи назове архитектонским делом.

Основни елементи архитектуре били су – површина земље, удубљење (канал) и узвишење (платформа) на њој. Баријере или зидови. Интервенције на баријерама – отвори.  Просторни склоп елемената отварао је фокусе, маркере, приче о светлости и сенци, текстурама… Основна геометрија била је довољна.

Зашто прошло време? Архитектура јесте све то и дан данас, али не само то. Језик архитектуре се развијао хиљадама година, и још се развија. Од задатка да дефинише место прешла је превише степеника да би и даље остала само у домену појавног. Чврстог и физичког. Логичног?

„Логична мисао је мисао изражена у деловима који су усмерени према споља, као разговор. Аналогна мисао је чулна, фигуративна и нема. Није разговор, већ трагање за сликама из прошлости, нека врста унутрашњег монолога. Логична мисао је мисао са речима. Аналогна мисао везана је за сећање, подсвесна је, неизражена и практично неизговорљива речима.“ (из Јунговог писма Фројду)

Теорија „аналогног места“ на којој је Алдо Роси засновао свој опус, говори о идеји да архитектура проистиче из конретног, из историје архитектуре. Идеја о архитектури која израста из саме архитектуре, из материјала њене прошлости.

Aldo Rossi, La città analoga, 1976

Aldo Rossi, La città analoga, 1976

Како је Алдо Роси рођен у време модерне, његов став не чуди. И модерна и еклектицизам као њена велика претходница сликовито дочаравају истинитост теорије. Еклектицизам се ослањао на прошлост копирајући је. Модерна се ослањала на прошлост кидајући везе са њом. Негирајући њен значај давала јој је на истом. Бруно Латур говори о „истој смешној идеји“ која стоји колико иза антимодерних толико и иза модерних. Силовито обртање предзнака исте ствари…

Онда је на сцену ступила „проницљива“ постмодерна. Поново негација?

Када бих рекла – не, то би можда значило да сам заслепљена животом у њој и да ми је поимање исте ограничено? У помоћ зовем Дериду. Када говори конкретно о архитектури постмодерне, Дерида сматра да се она не може свести на статус репрезентације мисли. Ако посматрамо архитектуру само у контексту осталих уметности, независно од времена настанка, свакако да се архитектура мање од било које друге уметности и може свести на тако шта. Али он не говори о томе. Он говори о архитектури као могућности мишљења. Разматра архитектонску мисао. Процес. Пут. Писмо.

„Проналажење пута је писмо. Писмо је попут лавиринта, нема ни почетак ни крај. Човек је увек у покрету. Супротстављеност времена и простора, времена говора и простора храма или куће више нема никаквог смисла. Човек живи у писму. Писмо је начин живота.“ (Дерида Жак, Архитектура тамо где жеља може да живи)

На макро нивоу шта то значи?

„Исказ није детерминисан из човека који говори; он је битно одређен адресантом коме је упућен и на кога је усмерен.“ (Бахтин Михаил, Марксизам и филозофија језика)

На макро нивоу значи да задатак архитектуре више није само интеракција са својим корисницима и природом у коју се имплеметира. Архитектура сада интерагује у вишој димензији. У димензији простор-време-језик. У димензији где стоји поред других наука и са њима комуницира.

http://en.wikipedia.org/wiki/Le_Corbusier

http://en.wikipedia.org/wiki/Le_Corbusier

Конкретније, паролом „Куће моја господо, а не топове!“, Корбизије је прешао терен формалне архитектуре и зашао у област социологије и друштвеног понашања. Парола се односила на стање друштва пред II светски рат. Валтер Гропијус је направио корак у област психологије. Постмодерна је додатно обрисала границе и сравнила све на мултидисциплинарни ниво. Архитектонски исказ је данас одређен целокупним друштвом и свим наукама које се њиме баве. Било на нивоу појединца (психологија), на нивоу друштва (социологија), или пак на нивоу развоја (антропологија).

Вратимо се на архитектуру као могућност мишљења. На мишљење као пут и константно „бити у покрету“. На архитектуру као питање места и одвијања у простору. Дерида се ту ослања и на Хајдегеров „покрет ка језику“, покрет на путу да стигне до самог себе.

Колико је заправо било тешко оформити читаву ту филозофију архитектуре? Ако се има у виду филозофска традиција која архитектуру и јесте користила као метафору извесне врсте мишљења – нимало. Аристотел, Декарт, Лајбниц, довољно чврсти темељи за Хајдегера па и Декарта и заједничку тезу да архитектура јесте начин мишљења. Колико је то преамбициозно за самог аутора исте и који је његов задатак?

architectural-art-mura3l

 АРХИТЕКТА – као посредник

„У коју и какву друштвену делатност сместити архитектуру – то вероватно данас нико жив не зна. Архитекти су постали планери, обликоваоци животне средине, дизајнери, понајмање пројектанти и градитељи стамбених и јавних објеката. Архитекти су постали политичари, културолози, руководиоци општинских служби, понајмање пословни људи, бизнисмени.“ (Зоран Маневић, Архитектура између бизниса и културе)

Зоран Маневић бележи промене у духу струке. Стање дефинише као очигледну кризу и чекање у интеррегнуму. Чекање чега? Излаза из кризе или да се ствари само врате на старо?

d8 1539866511704db84bf007b83

Када направимо историјски пресек делатности архитекте, на малом узорку наше средине, шта се запажа? Једно од најзначајнијих дела у историографији архитектуре Београда носи назив „Градитељи Београда 1815-1915“ . Градитељи јер, како сама ауторка каже, до седамдесетих година XIX века скоро да и није постојала разлика између грађевинског инжењера и архитекте. Под појмом градитељ су узимани у обзир само пројектанти објеката, не и извођачи. На том малом примеру, наше средине, видимо да ма колико помпезно данас звучало занимање – архитекта, оно је заправо до скоро било прилично неиздиференцирано. Што је збуњујуће.

Направимо још један корак назад, и просторни и временски, у средњи век на територији Италије. Сваки архитекта (са или без титуле) био је обичан занатлија. Занимање није било цењено а чак је и положај межу осталим занатлијама био недефинисан, а најчешће и угрожен. Како Спиро Костоф пише, у Фиренци или било где другде у Италији, гилда архитеката никада није постојала. Дакле нису постојали ни легални заштитници те службе. А они су све време стварали.

„Данас, када је друштвени положај уметника висок, а занимање занатлије готово атрофирало, веома је тешко разумети интензивну бригу италијанског уметника ренесансе за учвршћивање свог статуса.“ (Спиро Костоф, Архитекта, професија кроз историју)

http://en.wikipedia.org/wiki/Spiro_Kostof

http://en.wikipedia.org/wiki/Spiro_Kostof

Дакле Костоф посматра уметника ренесансе у уопштеном смислу, под тиме подразумева сликаре, вајаре и архитекте, још се нисмо ни дотакли проблема позиционирања саме архитектуре у контексту осталих уметности. XV је век, Витрувијево дело „Десет књига о архитектури“ је увелико постојало а статус архитекте, још увек не. Доба хуманизма игра пресудну улогу у дефинисању функције архитекте. Не доба, на пример индустријске револуције, када бисмо о архитекти размишљали као о предузимачу и бизнисмену. Од три гране исте вештине уметничког обликовања: вајарства, сликарства и архитектуре, интересантно је да се архитектура најлакше могла одвојити од заната; сматрало се да архитекта мора бити и уметник и интелектуалац. Да мора владати теоријом и имати искуство и да мора умети да усклади та два. У ренесанси је тај однос теорије и праксе био предмет расправе, Алберти је разјаснио да је бављење архитектуром без праксе само занат чиме је свесно отворио јаз између архитекте и занатлије. Јаз који и даље траје.

http://en.wikipedia.org/wiki/Leon_Battista_Alberti

http://en.wikipedia.org/wiki/Leon_Battista_Alberti

Костоф Албертија назива дилетантом, који упркос пројектима није претендовао на назив стручњака за практичну страну архитектуре. Алберти је, са друге стране, у потпуности писао као социјални филозоф. Архитектуру је у потпуности сматрао цивилном делатношћу и у свом трактату о архитектури он се не обраћа градитељу, већ ктитору.

Паралелно са афирмацијом архитекте као стручњака, афирмише се заправо и значај адресанта, коме је дело упућено. Задатак архитекте као ствараоца никада није био монолошког карактера. Његово дело никада није било изјава, већ исказ. То је та танка линија због које се, у контексту уметника, на архитекту и даље гледа другачије. Вајар или сликар ће своје дело лако обликовати позивајући се само на себе, свој дух и идеје. Архитекта то себи не сме да допусти. Његова дела имају и утилитарну функцију и нису погодно место за експеримент.

Може ли се онда о архитекти говорити као о посреднику и медијатору?

Архитекта да би осмислио изводљиво дело, мора бити едукован у техничком смислу. Мора да познаје могућности материјала и принципе статике. То је основ. Али то дело мора да се негде заиста и изгради. Архитекта да би то своје дело позиционирао у структури читавог града мора водити дијалог са традицијом тог града, историјским вредностима и њиховом променом у времену. Мора поседовати знања из урбанизма колико и из историје локације о којој је реч. Не пука знања, већ знања која претвара у средство комуникације објекта са окружењем. Коме је дело намењено? Архитекта као појединац који комуницира са ктитором, појединцем је једна страна. Архитектонски објекат када се изгради, мора да успостави језик са својим корисницима. И то је задатак архитекте. Да би га успешно обавио потребно је познавање и читавог спектра хуманистичких наука.

Вратимо се на почетну дилему – како је архитекта престао да буде бизнисмен? Архитекта то никада није смео ни да постане.

architectural-art-mura3l

за  P.U.L.S.E  Skineta Splajn

4 komentara na tekst Дијалектика савремене архитектуре / део први /

  1. Mushii

    08/02/2013 at 21:32

    Kako kaže Adolf Loos – «Ein Architekt ist ein Maurer, der Latein gelernt hat»

  2. Dr.Dolittle

    30/04/2013 at 20:58

    @ Mushii

    Tipicno nemacko pojednostavljenje stvari do banalnosti, istinito za nemacku gde doskolovani zidari imaju zvanje arhitekte. Medjutim, srecom, to ne vazi i u drugim zemljama.

  3. Писмо једног језика, као његов визуелни отисак, део је архитектонике језичке грађевине. Истовремено је и део архитектуре, јер је писани језик, од како постоје грађевине, део њиховог изгледа, нарочито јавних грађевина и споменика.
    Зато се увек зачудим када видим да неки наш уметник или архитекта, као људи осетљиви на видљиво/визуелно, немају осећај за ћирилицу као писмо српског језика које је у последњих десет векова постало саставни део грађевинске архитектуре и архитектуре нашег језика.

  4. alen

    17/09/2016 at 15:45

    skineta uvek obraduje tekstom

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *