Ulogujte se / Kreirajte profil

Никола Тесла. Психолошки портрет – Владета Јеротић

Ако се сетимо и ако прихватимо дефиницију генија која потиче од Ота Вајнингера, несрећног аустријског философа са почетка нашег века, по коме је генијалан човек „живи микрокозам, онај коме је сопствено Ја дошло до свести, који живи у свесној повезаности са свемиром“, онда Никола Тесла није далеко од испуњења Вајнингерових захтева да се неки стваралац назове геније. Велика стваралачка снага духа, очигледно урођена, изванредна даровитост која је ишла руку под руку са чудесним памћењем, као и брзом способношћу учења и поимања новог и битног у идејама и појавама, није била рано откривена код Николе Тесле, између осталог и зато што је у његовој породици обдареност била обична појава.

Отац Милутин свештеник и народни просветитељ, био је изванредан говорник, песник, писац и „истински животни филозоф“. Његове властите методе биле су необичне: тражио је од Николе да се вежба у погађању туђих мисли, да открива разне грешке код себе и код других, једном речи, да оштро опажа све што се у природи и међу људима дешава. Мајку Ђуку, из угледне свештеничке породице Мандић, Никола Тесла у својој аутобиографији Моји проналасци[1], веома хвали, као способну и храбру жену, потеклу из породице изумитеља. О рођеном брату Данету, који је у четрнаестој, или, по другој верзији, у шеснаестој години погинуо од коња (или због последица пада са таванских степеница), сви су у породици мислили да је био чудесно обдарен дечко, готово у свему способнији од Николе.

tesla_young

Ми се нећемо у овоме чланку даље бавити биографијом Николе Тесле, нити историјом настанка његових проналазака, који су значили епохалан заокрет у техничким наукама у XX веку, јер је све то већ добро познато, што из саме Теслине аутобиографије, што из бројних чланака писаних о Тесли, од стручњака разних профила (научника, философа, уметника, мање психолога и психијатара). Због тога ћемо наше истраживање Теслиног живота и његових идеја скренути у два правца: тражићемо у Теслиној личности и његовим поступцима могуће трагове неких психолошких и психопатолошких ознака, као последице могућих трауматских душевних збивања у Теслином детињству, а онда ће нас, независно од закључка до кога ћемо доћи у претходним истраживањима, занимати философско-религиозни поглед на свет Николе Тесле, уколико буде уопште могуће да до њега стигнемо.

Тесла је за већину својих савременика, као и потомака, важио као особењак, чудак, „генијална луда“, чак схизофреник или бар схизоид. Да ли је Тесла својим понашањем пружао прилике људима око себе за овако смеле закључке? Изгледа да јесте. Да видимо, најпре, шта сам Тесла о себи пише:

До осме године мој је карактер био слаб и колебљив. Нисам имао ни снаге ни храбрости да нешто чврсто одлучим. Моји су ме осећаји запљускивали у валовима и непрестано титрали између осеке и плиме… Највише сам волео књиге. Мој отац је имао велику библиотеку и, кад год сам могао, покушавао сам задовољити своју страст за читањем.

.

Осим појачане интроспекције, која је обично знак неке несигурности детета али и редован пратилац интровертоване индивидуе, ми још увек у Тесли, до почетка његовог адолесцентног доба, не можемо да приметимо ништа упадљиво што би наговештавало каснију обдареност или неурозу, односно и једно и друго.

tesla-noc

Већ у раном младалачком добу Никола Тесла је, уз помоћ оца, поставио себи као задатак – самосавлађивање, представљен готово као животни циљ. Шта је то требало тако рано савлађивати, од чега се Тесла осећао угрожен, па је предузео да себе савлађује строгим телесним и психичким вежбама, релативно ретким, и онда и данас, међу младим људима у адолесценцији? Психоаналитички оријентисана психологија има само један, одлучан одговор, произашао из њене теорије и праксе: то су нагони у младог човека, сексуални и агресивни нагон; нагони су ти који збуњују, плаше и гоне адолесцента да их живи, али и савлађује, покорава, потискује, да не би овладали животом младог човека. Без обзира којом одбрамбеном снагом располаже млад човек у оорби против нагона, свако претерано потискивање уродиће неким симптомима као наговештајима могућег развоја неке психичке болести. О појави оваквих психопатолошких, или, ако нам се не допада овај психијатријски израз, можемо рећи и само чудних, необичних, али увек реметилачких знакова, Тесла пише:

Кад бих видео бисер, замало бих добио напад, али би ме зато опчинио сјај кристала… Не бих дотакнуо косу других људи ни за што на свету, осим можда под претњом револвера. Спопала би ме грозница само кад бих погледао брескву, а ако би се у кући нашао иједан комадић камфора, осећао сам се неописиво нелагодно…

Бројао сам кораке на својим шетњама, израчунавао волумни садржај тањира супе, шољице кафе и комада хране – иначе не бих уживао у јелу. Све моје понављане радње или операције морале су бити дељиве с три, а ако бих погрешио, почео бих од почетка, чак и ако би ми за то требало неколико сати.

.

Могао би неко да помисли да малочас поменути и још бројни, овде неспоменути, симптоми опсесивне (или принудне) неурозе – дијагноза која не би била тешка да се постави ни од стране неког интелигентног студента медицине који је положио испит из психијатрије – нису мучили Николу Теслу поле његовог изласка из адолесцентног доба, иначе богатог код већине, нарочито интелигентних младих људи у градовима, разноврсним бизарним знацима у понашању. Преварио би се! Никола Тесла је целог живота наставио да се у свакодневном животу понаша као принудни неуротичар. Ево примера!

Већ зашао дубоко у године, живећи сам, као окорели нежења, у хотелу, изабрао је собу 207 (број је дељив са 3), а собарици поручио да му сваког дана оставља по 18 пешкира. Вечеравао је тачно у осам часова, а на столу се налазило, као и обично, 18 платнених салвета. За столом је помно брисао већ блиставо сребрно и кристално посуђе, користећи увек другу салвету.

У старијим годинама Тесла је развио настрано снажну љубав према голубовима. Никад нарочито дружељубив, без интимнијих пријатеља у току живота, Тесла је хранио велики број голубова, да би међу њима нарочито заволео једну голубицу о којој је писао:

Волео сам ту голубицу као што мушкарац воли жену. И она је волела мене. Када је била болесна осећао сам то; дошла би у моју собу и ја бих бдео над њом данима. Неговао сам је док не оздрави… Док сам њу имао, имао сам и свој животни циљ. А онда, једне ноћи, док сам у мраку лежао на кревету, и, као и обично, решавао неке проблеме, улетела је кроз отворен прозор и стала на мој сто. Знао сам да сам јој потребан: хтела је да ми саопшти нешто важно, па сам устао и отишао до ње. Гледао сам је и знао сам да жели да ми каже – да ће умрети.

И онда, када сам то схватио, видео сам светло из њених очију – снажан сноп светлости. Да, била је то стварна светлост, снажна, блештава, заслепљујућа светлост, снажнија од светлости и најјаче лампе у мојој лабораториј. Када је тај голуб умро, нешто је нестало из мог живота. До тада сам био сасвим сигуран да ћу завршити све своје замисли, иако сам имао амбициозан програм, али када је голубица нестала, знао сам да је моје животно дело окончано.

.

Када не бисмо знали да је оваква дивна и потресна прича дошла од научника светског гласа, били бисмо уверени да она потиче од неког уметника, песника или несрећног усамљеника кога су људи одбацили, а он је онда своју љубав према њима, у потпуности, пренео на голубове.

Да бисмо се још једном уверили са коликом је снагом нагонске страсти Тесла располагао од ране младости до дубоке старости, треба подсетити да је једно време био страстан коцкар, да је похотно пушио и наркомански уживао кафу, да је све ове страсти до краја савладао, а онда се обраћао другим људима одвраћајући их од ових порока.

gore335962_1

Човек би скоро пожелео да се заустави на дескриптивној и феноменолошкој страни Теслиних исповедања, када га не би подбадала природна радозналост, не само психолога или психијатра, већ и сваког другог дубље заинтересованог истраживача Теслиног живота, да у његовој исповести не потражи неко могуће објашњење, али и разумевање Теслиног понашања. Убрзо ћемо се уверити да могућа објашњења могу стићи готово искључиво од психоанализе и да нас она неће у потпуности задовољити.

Као што је познато, Тесла није био ни у каквој психотерапији, нити му је идеја да оде неком психотерапеуту уопште падала на памет, иако се не може рећи да није био свестан својих опсесија и да га оне нису повремено жестоко мучиле. Психотерапеутским стручњацима је добро знано да сва психоаналитичка разјашњења јаких, вишегодишњих или и доживотних симптома, као што су страх, принуде, жалост, гневљивост, почивају на некој познатој или само претпостављеној трауми, или на више таквих траума, из раног детињства неуротичног или психотичног човека. Оваквих ближих и сигурнијих података из Теслиног раног детињства ми немамо. Да погледамо, ипак, бар неке могуће наговештаје будуће Теслине неурозе, на основу његових исказа из детињства.

Истраживачима Теслине аутобиографије пало је у очи да он више пута подвлачи да је имао изванредно надареног брата „једним од ретких феномена душевне способности који ни биолошка истраживања нису успела објаснити“, као и Теслин коментар: „Сећање на способност мог брата учинило је сваки мој напор безначајним“. Изгледа да је чињеница, коју сам Тесла подвлачи, да је до смрти брата „растао сам са мало поверења у себе“. Као што сам раније рекао, постоје две верзије узрока трагичне погибије Теслиног брата. Једна, чини се вероватнија, говори о прекрасном арапском коњу који је једном спасао живот Теслином оцу Милутину, а онда – каква коб! – усмртио његовог сина Данета. По другој причи, Дане је пао са таванских степеница са којих га је гурнуо Никола, који је због тога, наравно, дуго година носио осећање кривице, ружно сањао и имао халуцинације, сећајући се братовљеве смрти. Осећање кривице, ако је ње уопште било у Тесле – јер се Никола могао само налазити поред брата Данета на степеницама – могла је проузроковати, с једне стране, снажну несвесну побуду да управо он, Никола, треба да оствари Данетову „изванредну надареност“ и тако ублажи тежак бол који се урезао у срце Теслиних родитеља; с друге стране, ово осећање кривице могло је оставити Тесли, опет несвесно, аскетски идеал живљења као прећутну казну због своје несмотрености у вези са братовљевом смрћу. Као да се обе моје претпоставке сједињују у једну, изражену најбоље од Тесле који је, наводно, причао да је у жељи да својим родитељима надокнади губитак другог сина, подвргао себе гвозденој дисциплини. Сматрао је да мора живети спартански, да треба да учи више од других и да у сваком погледу буде бољи (не каже се у овој Теслиној причи од кога бољи).

Без обзира на хипотетичност ове тезе, треба подсетити да је завист и љубомора између два брата или две сестре, нарочито када су приближно једнако интелигентни, или још и обдарени, готово редовна појава у породицама у којима се деца боре за већу љубав родитеља, и да тек уклањање једног ривала (његовом природном или насилном смрћу, одласком у иностранство, раном женидбом или удајом), подстиче амбиције оног другог да се почне остваривати, при томе ретко или никад без јачег или слабијег, обично несвесног осећања кривице.

Шта би још требало рећи о гротескним симптомима принуде који су пратили Теслу читав његов дуги живот? Нема принудне неурозе без снажног потискивања нагона, сексуалног и агресивног, некад јаче једног, некад другог нагона. Код Николе Тесле нужно је претпоставити, на основу бројних аутобиографских података, присуство изузетно снажних нагона, или, можда је боље да се изразимо Јунговим језиком, снажног либида, дакле, укупне енергетске виталности, обично урођене природе, којом располаже неки човек. Значајан појам сублимације у психоанализи, али и у другим областима културног живота, иако, према Ани Фројд, механизам одбране, не спада у патологију, а значи премештање енергије са објеката примарног сексуалног и агресивног избора, на објекте који имају само изведену везу са нагонима. Сублимисана делатност, пре свега захваљујући десексуализованим емоцијама, према психологу Драгану Крстићу[2], постаје слободна од диктата нагонских тежњи.

teslalifeguard

За мене нема никакве сумње да је Никола Тесла, сличан у овоме и неким другим генијалним људима који су водили аскетски живот, највећи део своје силне урођене енергије, која се напаја из извора виталних нагона (сексуалног и агресивног), успешно сублимисао и превео у област својих проналазака и готово непрекидног бављења идејама. Да ли треба подсећати на чињеницу да није позната никаква жена која се на било који начин умешала у Теслин лични живот, као и на чињеницу да Тесла у својој аутобиографији, осим своје мајке, а онда на најпохвалнији могући начин, никад није споменуо нити једну жену! Ако је Тесла и успео да највећи део своје нагонске енергије сублимише, други, мањи део ове енергије није могао бити сублимисан, већ је због одбрамбеног механизма потискивања деформисан и претворен у симптоме принудне неурозе. „Слом живаца“ у четрдесетим годинама живота, о коме пише Тесла у аутобиографији, слом који би доводио до такве преосетљивости нервног и чулног система да би му свака, и најмања бука наносила страховит бол, наступао би не само због претераног даноноћног рада на проналасцима, или само због злоупотребе дувана и кафе, већ и због, делимично неуспеле, сублимације нагона. Не изгледа, ипак, вероватно да су ови симптоми „слома живаца“, ма колико повремено били јаки, битно ометали стваралачки рад Теслин; напротив, као да су га подстицали, или су се били тако згодно угнездили у споредан колосек Теслиног живота, да су пре деловали гротескно него драматично.

Нема наговештаја да се Тесла у току свога живота одавао било којој перверзној или инверзној сексуалној делатности. Споменимо још једном страсно коцкање у једном периоду Теслиног живота – Тесла пише да би због коцкања одустао од сваке „рајске радости“ – све док није ову страст „ишчупао из срца, тако да није остало ни трачка жеље“. Психоаналитичари претпостављају да је коцка честа замена за онанију или и нормалну сексуалну активност и наводе примере из психотерапеутске праксе чудне равнодушности неких млађих или средовечних коцкара према сексуалном животу. Када је савладао коцкарску страст, Тесла је почео страсно да пуши. Подсећамо да је пушачка страст Сигмунда Фројда наступила нарочито од времена када је, почетком пете деценије његовог живота, прекинуо полне односе са женом, да би се после шесторо рођене деце избегла нова, нежељена трудноћа.

teslapic2

И како, на крају, објаснити неуобичајено јаку Теслину наклоност према голубовима и чудновату љубав према једној голубици, праћену необичним светлосним доживљајем њеног умирања, доживљајем који не знамо где да сврстамо: у чисту фантазију или халуцинацију, у парапсихолошки доживљај, или да га примимо као стварност. Уместо сопствених претпоставки, радије бих овога пута препустио реч познатом америчком психоаналитичару Џулу Ајзенбаду. Овај психоаналитичар, који је сарађивао и у часопису Америчког друштва за психичка истраживања, у Теслиним сећањима открива, најпре, карактеристике човека који у најранијем детињству, емотивно и физички, није имао потребну пажњу мајке у периоду дојења (ова претпоставка није искључена када знамо да је у Теслиној породици било много деце). Тесла је због тога, с једне стране, идеализовао мајку, с друге стране, целог живота је „бежао“ од ње (као и од жена уопште), испуњен тугом због неоствареног очекивања. Ова врста амбиваленције, честа код личности које се клинички описују као опсесивно неуротичне, обележава све Теслине односе, као и чежњу према свему што може бити симбол мајке или замена за њу. Познато је да је птица стари универзални симбол мајке и дојења, каже Ајзенбад. Љубав према голубовима, посебно према једној голубици коју је Тесла неговао до њене смрти, мора да стоји у некој вези са љубављу према мајци, чију је смрт Тесла на телепатски начин осетио. Пошто је точак његовог живота направио пун круг, Тесла је у старости почео да се храни само топлим млеком. Догађај са белим голубом и заслепљујуће белим снопом светлости, као да је симбол млаза млека из мајчиних груди, закључује Ајзенбад. Овај оштроумни психоаналитичар наводи пример једног свог пацијента, који је у другој недељи живота морао да буде одвојен од дојке, и касније као одрастао човек, није могао да поднесе ни реч „округло“ и подсећа и на Теслин избор јела. Кажњавајући дојке које га нису храниле, Тесла једе само месо са обе стране груди; на другој страни је његова снажна потреба да храни голубове (који обликом подсећају на дојке).

Изнели смо једно могуће психоаналитичко гледање на неке необичности у животу Николе Тесле, без интимне потребе да се са овом анализом сложимо или је одбацимо. Оглашавањем Тесле за принудног неуротичара, као и покушајем објашњења порекла ове неурозе, не изриче се апсолутно никакав вредносни суд над Теслином личношћу. Моје је мишљење да Теслина неуроза није имала никакав, или бар не битан утицај, позитиван или негативан, на његово генијално стварање. Лични живот Теслин, међутим, са свим познатим необичностима, па и бизарностима у његовом понашању, а нарочито његов аскетски начин живота у који жена никад није ни привирила, може да буде у вези са његовом неурозом.

tesla_conducts_lg

* * *

У другом делу овога чланка бавићемо се незахвалним покушајем реконструкције Теслиног философско-религиозног погледа на свет, за који нисмо увек сигурни у којој мери је био под утицајем његовог личног живота и његове неурозе.

Још у дечаштву, пише Тесла,

патио сам од чудне бољке; привиђале су ми се слике, често праћене јаким блесковима и утицале ми на мисли и дела. То су биле слике предмета и догађаја које сам ја заиста био видео, а не оних које сам замишљао. Кад бих чуо неку реч, појавила би се жива слика предмета који је та реч описивала у мојој визији.

.

Питамо се није ли ова појава код Тесле карактеристика ејдетичара, међу којима има доста деце и уметника. У сваком случају, феномен светлости, као енергетски феномен, рано је почео да занима Николу Теслу, и то преко личног доживљаја. И у каснијем животу, кад год је Тесла нешто иоле интензивније доживљавао (нарочито у природи, или у самоћи своје собе, када је замишљао своје будуће научне експерименте), светлосне појаве редовно су пратиле овакве доживљаје, праћене некад јаким главобољама уз осећање „да ми мозак гори“. Временом, Тесла је постао свестан да му је не само пријем космичке енергије лако омогућен, већ и да он сам постаје извор енергије. Овакво уверење, осведочено искуством и, наравно, научним радом на откривању и примени разних облика енергије у природи, јачали су у Тесли осећање моћи. Понашајући се привидно скромно пред људима, одричући се целог живота сваког задовољства осим проналазачког, опходећи се ирационално према новцу, који је немилице трошио на увек нове лабораторијске експерименте, остајући тако често без динара, Никола Тесла је, у ствари, постајао све независнији од људи, а то је постизао непрекидном и увек будном контролом и над собом и над другим људима. Тесла је, најзад, убедио себе да је живот који се састоји у бескрајном уздржавању и одрицању, најбољи од свих начина живљења, па га је чак препоручивао другим људима, истичући себе као пример. Да је у оваквом Теслином начину живљења, који је постао његов поглед на свет, и поред блиставих открића у науци која су му донела једногласна признања целог света, ипак било нечега неприродног и насилног, да не кажем и схизоидног, говори Теслина заокупљеност аутоматима и роботима, доживљавајући и себе повремено као аутомат или као батерију напуњену силном енергијом која почиње да светли.

„Човек је самопокретљив аутомат под дејством спољних утицаја“, пише Тесла; „Мада наизглед својевољне и унапред одлучене, његове акције нису управљене само изнутра, већ и споља. Он личи на сплав који бацају вали узбурканог мора.“

.

Теслин геније, као и већина других генијалних људи, нарочито болно, и чак трагично, доживљава човекову немоћ пред природом и космосом. Тесла никако не пристаје да остане сплав на узбурканом мору, њему је дата енергија и са њоме моћ да овлада стихијом, у себи и у спољашњем животу, помажући тако, као нови Прометеј, свим људима и целом човечанству. Одакле заправо пристиже човеку и целој природи та силна, непојамна енергија? Горди Прометеј, пали Луцифер у човеку, присутан је још како и у Николи Тесли. Њему не треба интервенција Бога и било какве духовне силе која смислом и Промислом управља овим светом. Тесла би да човека начини богом и тако господарем природе; тек ће онда бити искоришћене природне силе на добробит људи, ратови ће престати и човек ће уживати све благодати своје мукотрпне победе. Сличне утопије слушали смо још од времена Кампанеле и Томаса Мора, од Декарта, у огољенијем, материјалистичком виду од француских енциклопедиста и у пракси од опасних марксистичких занесењака. Зар се и Никола Тесла у XX веку сме убројати у позитивистичке научнике XVIII и XIX века?

nikola-tesla-u-nju-jorku

Тесли је близак Рене Декарт, много више као научник него као философ, јер пише:

Ништа није искусном истраживачу уверљивије него механистичка теорија живота коју је пре 300 година донекле схватио и изложио Декарт.

.

Тесла назива „правим открићем“ књигу Жака Леба која има карактеристичан наслов: Присилна кретања, књига која у Тесли јача његову неповерљивост према свим унутарњим, а поверљивост према свим спољним надражајима. Хтео бих да напоменем да је до оваквих закључака о животу Тесла дошао, према сопственом признању, у једном периоду „притиска болести и проживљене патње“. Али треба додати, ни онда када је био потпуно здрав и када се и у старости осећао као младић, предвиђајући да ће живети сто година, Тесла није другачије мислио о космосу осим као о резервоару неисцрпне енергије која саму себе увек обнавља, а о човеку као „машини од меса“, до које је дефиниције Тесла дошао још у младости. Некакве духовне невидљиве силе, које би заправо представљале стваран извор космичке енергије, Тесла је сматрао сувишним. Карактеристично је за Теслу, према ономе како је писао у аутобиографији, да се ни у најкритичнијим тренуцима у свом животу, када му је смрт била сасвим близу, никада није сећао Бога, нити је од Бога затражио помоћ (два пута се давио, једном је могао бити жив скуван, други пут умало да изгори, читаву једну ноћ провео затрпан у некој старој гробници, од болести колере једва је остао жив, а лекари су, према Теслином причању, најмање три пута дизали од њега руке).

nikola-tesla-04

Шопенхауер је једном написао „да је свако дете у извесној мери геније и сваки геније је у извесној мери дете“. Колико је ово тачно потврђује и Теслин пример. Дете, као и геније, не зна за смрт или се понаша тако као да смрти нема. Никола Тесла као да се сам излагао смртним опасностима у току живота да би изазивао смрт и судбину, а онда тријумфално показао како су човек и његова домишљатост јачи од смрти (Тесла се заиста неколико пута спасавао од смрти само захваљујући присебности и сјајној бистрини духа који му је откривао онај један једини могући начин како да се смрти спасе).

Незаборавна је Теслина прича о његовом проналаску „осцилатора величине будилника“, који је прикачио, у циљу експериментисања, на један од стубова неке десетоспратнице у којој је био тек постављен челични скелет. Када се грађевина после неколико минута заљуљала, а радници били у паници и позвали полицију, Тесла је брзо откачио вибратор, ставио га у џеп и изрубио се. Касније је причао, очевидно уживајући у осећању моћи, да би се зграда после десет минута сигурно срушила, тврдећи даље, попут мегаломана, да његов осцилатор може да преполови Земљу „као када дечак располути јабуку“. Тесла је све ово испричао ексхибиционистички, попут детета или – генија.

72053

Уколико сматрамо да национално-политичко убеђење неког великог човека треба уврстити у његов философско-религиозни поглед на свет, онда није сувишно ако споменемо и Теслин поглед на бурне политичке догађаје његовог времена, поглед који ће можда код некога од нас данас изазвати још једно чуђење и изненађење, које је наш земљак Тесла, у току свога живота, приређивао људима.

Децембра 1914. године, када је Први светски рат већ увелико беснео, Тесла каже:

Докле буде различитих националности, биће и патриотизма. Тај осећај мора бити искорењен из наших срца, пре него се успостави трајан мир. Његово се место мора испунити љубављу према природи и научном идеалу. Наука и откриће велике су снаге које ће довести до његова окончања.

.

После Првог светског рата, на помолу Другог, Тесла је свом ранијем мишљењу имао још само да дода:

Мир може наступити једино као природна последица свестраног просвећивања и стапања раса, а ми смо још увек далеко од тога блаженог остварења.

.

Осим што у овој изјави препознајемо Теслу као пацифисту, просветитељског рационалисту, научника који верује у науку и свакако великог хуманисту, уздржао бих се од даљег тумачења оваквих Теслиних речи.

Били бисмо неправедни према Тесли када бисмо на основу досадашњег приказа његовог погледа на науку, енергију и Бога, философију и политику, закључили како је на себи задовољавајући начин решио „проклета питања“ трансценденције. Тесла није био срећан: својим агностичко-атеистички погледом на живот. Али он се у старијим годинама више није дао изменити. Тесла се, додуше, исповедао како је прочитао стотине књига у нади да ће се показати неко сведочанство како смрт није крај човеков. Узалуд. Никола тесла је остао уверен да је универзум величанствен, али чист механизам, људско биће аутомат контролисан спољним утицајима.

Хришћани би, додуше, сигурно поздравили један нешто другачији блесак Теслиног духа који сведочи о сложеном, и доживљајем и мишљу богатом уму Теслином, када је овај на питање нашег земљака Владислава Савића, шта је то што га покреће на неуморан рад са толико одушевљења, одговорио:

Аристотел је учио да у васиони постоји непокретна ’ентелехија’ која све покреће и мисао је њен главни атрибут. Исто тако ја сам уверен да је цео космос обједињен, како у материјалном тако и у духовном погледу. Постоји у васиони неко језгро откуда ми добијамо сву снагу, сва надахнућа, оно нас вечно привлачи, ја осећам његову моћ и вредности које оно емитује целој васиони и тиме је одржава у складу.

Ја нисам продро у тајну тога језгра, али знам да постоји и када хоћу да му придам какав материјални атрибут, онда мислим да је то светлост, а кад покушам да га схватим духовно, онда је то лепота и самилост. Онај који носи у себи ту веру осећа се снажан, рад му чини радост, јер се сам осећа једним тоном у свеопштој хармонији.

Оваква Теслина надахнута визија, пре пантеистичка него материјалистичка, потиче из времена после Првог светског рата, када је Тесли било нешто преко шездесет година. У старијим годинама, међутим – ово није изненађење за пажљивог истраживача Теслиног живота – његово интересовање окреће се будизму.

nikola-tesla-1444381675-70228

Више философија него религија, песимистичко агностичка у својим основама, будистичка представа света негира човеково ја и тражи његово поништење у нирвани. Тесла, углавном се саглашавајући са материјалистичко-механичком концепцијом научника његовог времена о настанку живота, чак и када је повремено желео да се ослободи „материјалистичких окова“, доследан своме погледу на свет, закључује:

Велика је идеја Будина о селфу као илузији. Заиста, ми нисмо ништа друго до таласи у простору и времену који када испаре не остаје ништа… Нема индивидуалитета. Не можете рећи да талас у океану има индивидуалности. Постоји само следовање таласа један за другим. Ви данас нисте иста особа која сте били јуче.

Ја сам управо низ егзистенција које су приближно, али не потпуно сличне. Овај ланац је оно што производи дејство трајности, слично покретљивости слике. Оно што Тесла оставља потомству није плод Тесле, већ след егзистенција.

.

Овакву убедљиву тачку на свој живот могао је да стави и неки грчки стоички философ или, још пре, неки просветљени будист. Као што је познато, рани будизам је учио да душа не постоји, али да људско делање ствара енергетске импулсе, силу што покреће кружни ток рађања и умирања, при чему поновно рођење није лични догађај у којем се исто „ја“ које је раније постојало, сада поново јавља. При поновном бивању, дакле, то није нити иста, нити друга особа, иста је само уланчаност која води понављању.

Може да изгледа изненађујуће, али ми се чини да је српски Личанин Никола Тесла стигао; као ниједан Србин пре или после њега, до пред саме двери будистичке философије. Гордо осећање моћи које је Теслу повремено запљускивало, јер је уистину поседовао чудесну енергију која га је хранила доживљајем моћи, изгледа да је пред крај живота ишчезло; остало је само – не знам тачно да ли – стоички спокојан, философски резигниран или будистички блажен доживљај поништавања себе пред величанственим космичким Ништа.

d71911a0064f5cf44cb72cb4bae20ce2

Има две врсте генија, усуђујем се да спекулишем: уметнички и научнички. Док је уметничком генију – једном Баху, Гетеу, Достојевском – природна; јер је у првом реду доживљајна, представа живог Бога у чијој служби и уз чију помоћ као Божији пријатељ или сарадник ствара, Бога који му онда гарантује и бесмртност, дотле геније научника, у нечему ближи крадљивцу ватре Прометеју и палом Луциферу, доносиоцу светлости, тешко признаје да његова генијалност није његово сопствено дело и подвиг. У овом доживљају моћи и гордости, који се пред крај живота код неких научника истопи у сузну росу смерности, као да су научници сасвим близу генијалном философу Гаутами Буди, чије признање још и данас изазива у људима дивљење и потајну језу: Сам спознају досегох, на кога да се позивам! Нимало случајно, неколико данашњих знаменитих физичара постали су будисти, или им је будизам најближа философија или религија света.

440787_nikola-tesla-urna01032014foto-a-stankovic_f

.

Владета Јеротић

[1] Н. Тесла, Моји проналасци, Школска књига, Загреб, 1990.

[2] Д. Крстић, Психолошки речник, Вук Караџић, Београд, 1988.

Пројекат Растко  

Извор: Дарови наших рођака 3, Сабрана дела, III коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

9 komentara na tekst Никола Тесла. Психолошки портрет – Владета Јеротић

  1. Lela

    26/11/2016 at 16:59

    Zasto je Tesla sad zaobljen u kugli kad svi znaju koliko nije podnosio sveicne oblike… i zasto nagadjate da je jedini razlog sto je voleo golubove sto ga majka nije dojila… pa dojila ga je dve nedelje… ja i mnogi ostali trebali bi sada da smo u ludnici jer nismo dobili majcinog mleka… toliko puno razloga je moglo postojati za ljubav prema golubovima da je sramota govoriti tako kako vi ovde govorite, meni je njega zao, jer pretpostavke koje se mnogi usude da pisu kasnije se prepricavaju kao jedina istina, kao i to u vezi brata – niko ne zna, ali napisano se ipak pretvori u istinu… zaista sramota — i pustite ga vec jednom iz te kugle, mozda vam se svima posreci… pozdrav/ Lela

  2. Lela

    26/11/2016 at 17:00

    Htedoh reci zarobljen a ne zaobljen…

  3. Naja

    27/11/2016 at 12:31

    Bas me cudi da vi koji sve znate o Tesli ne znate da je on sam rekao da je razlog sto nije u braku, ili uopste u vezi sa nekom zenom, upravo zato sto bi joj posvetio puno ljubavi i paznje, i tada ne bi mogao da svu paznju posveti nauci…Nije zeleo da zena bude zapostavljena upravo jer je cenio i voleo zene, a osetio je da nesto jako vazno mora da uradi za covecanstvo i bio je svestan da nece uspeti ako svoju energiju podeli na nekoliko polja u zivotu. Ne mogu da verujem kakve sve komentare citam o Tesli.

  4. Naja

    27/11/2016 at 12:36

    Sam Tesla je rekao da ne moze biti u braku upravo jer bi onda jako puno paznje posvetio zeni, jer VOLI zene, i da je osetio da nesto jako vazno mora da ucini za covecanstvo…Rekao je da ne bi mogao puno da ucini u nauci ako bi se posvetio i nauci i zeni, nije zeleo da zena bude zapostavljena.

  5. Dražen Pekušić

    27/11/2016 at 19:08

    Radi se o mišljenu čuvenog akademika i psihijatra Vladete Jerotića, koji Teslu analizira iz ugla psihologije ličnosti.

    Imajte činjenice na umu pre iznošenja bilo kakvih komentara.

  6. vesna soskic-ilić

    03/12/2016 at 18:02

    jerotić asolutno nije u pravu jer nije kompetentan da o njjemu bilo kako sudi i zato je u mojim očima izgubio na sve atribute koje mu je društvo dalo.

  7. Жарко Мандић

    03/12/2016 at 22:43

    Кад се нагађа онда може и да се промаши, што је господин Јеротић овога пута и учинио. Кроз текст провејава малициозност која не мора бити свесна али може бити последица превелике жеље да се дубље анализира понашање можда највећег научника у људској историји. На тренутак остадох запитан зашто психоанализа као папагај понавља оно што у свом “великом” успону ХХ. века епохално није објаснила, откуда потреба човеку да се иза немоћи појави гордост. Јеротић онда иза тога као штит поставља релативитет, помало резигниран у својој недоречености. Изгледа да ћемо сачекати неки уверљивији могао би рећи и пристојнији текст који из нагађања неће доносити неку страшљиву анализу генија Николе Тесле. Господин Јеротић је вероватно овај пут могао да савлада дистанцу (али није успео) коју треба да имамо сви када се упуштамо у размишљање о генијалним људима, јер на њих одговоре даје време кроз дуг период у односу на остварене циљеве. Породице Едисон и Морган ће овај текст поздравити. Поручио бих господину Јеротићу, кога изузетно поштујем да сам мало разочаран.

  8. Драган

    14/07/2017 at 11:54

    Копао је наш Никола канале по Њујорку, годину и који мјесец, и много горких суза пролио како каже,и послије је опростио Вестингхаусу уговор,вјероватно пропао економски због тога и што је био сам без фамилије,али ипак срећан човјек како је сам рекао. А што се тиче смрти, све што се роди и умре,не треба се бојати него чувати преране, као у случају, рецимо Ђордана Бруна.

  9. Чедомир Антонић

    30/07/2017 at 18:09

    Не разумем коментаре да је Др. В. Јеротић произвољно писао о Николи Тесли? Па он је стручно као психолог и психотерапеут на основу Теслиних писања и казивања дао своје гледање на ‘трауме’и друге снохватице, не оспоравјући му генијалност. Велики број биографија генијалних људи у свету анализрају чувени психоналитичари и осветљавају онострану личност каја прати свако људско биће (Ниче, Достојевски, Шопенхауер, Анштајн…), и они не умањују њихова генијална достигнућа.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *