Duša i istina: Kratke beleške o Dostojevskom

Pravi òvoj misli je duša… (Alda Merini)

Nakon aktivnog učešća na političkim sesijama, predavanjima i javnim nastupima sa krugom petraševaca, u želji da ukaže na poredak nepravičnosti, bede i sveopšte anarhije ruskog duha krajem 19. veka, Fjodor M. Dostojevski biva uhapšen. Poslednji sastanak Propagandnog društva, neposredno pre hapšenja, imali su krajem aprila 1849. godine. Sa ostalim prijateljima Dostojevski je postao zatočenik Petropavlovske tvrđave. U samici je provodio noći, tokom dana je pred sudijama davao iskaze. U novembru iste godine završena je istraga i pročitana presuda – smrtna kazna streljanjem. Car je ipak odlučio da revolucionare pomiluje, ali je naredio da se odluka saopšti tek kada osuđenici budu pred streljačkim vodom.

Krajem decembra 1849. godine na Semjonovskom trgu okupljena gomila čeka pogubljenje. Hladnoća je nesnosna, sve je pod snegom. Oskudno odevene zatvorenike stražari izvode iz kočija i stavljaju pred streljački vod. Dostojevski je sa neprestanom mišlju o vrednosti života. Pred očima mu sija svetlost života, premda mu je povez oko očiju. Za njega presudna misao, koju će literarno obraditi u još nenapisanim romanima, naime da je život važniji od svake muke i svake patnje iskri pred senkom smrti. U poslednjem trenutku streljanje se obustavlja. Dostojevski je živ, čeka ga progonstvo u Sibir. Odmah nakon povratka u samicu piše bratu Mihajlu: „Brate! Nisam obeshrabren i nisam klonuo duhom. Život je svugde život, život je u nama, a ne izvan nas. Pored mene će biti ljudi, i biti čovek među ljudima i ostati čovek zauvek bilo u kakvim nevoljama, ne biti obeshrabren i ne podleći – u tome je život, u tome je njegov zadatak. Ja sam to shvatio. Ta ideja je ušla u moje meso i moju krv.“

Pred polazak u Sibir, 24. decembra, Mihajlo je u poseti bratu. Tužan je zbog njegove situacije, ali ga paradoksalno osuđeni brat bodri. Dostojevski je srećan jer živi. Prestani, brate, „ne odlazim u grob, ne pratiš me do humke – ni na robiji nisu zveri, već ljudi, možda još bolji od mene…“ U Omsku tvrđavu, okruženu rovovima i prepunu opasnih ubica, Dostojevski stiže posle mesec dana teškog putovanja, 23. januara 1850. godine. U rukama ima Bibliju. Tada je za njega počelo možda najteže iskušenje u životu – suočenje sa zlom i neprestana borba za slobodu i time novi život. Čak i u velikim sibirskim mukama, uz neprestani mač za vratom i težak fizički rad, Dostojevski je ljubio život više od svakog smisla. U punoj zrelosti, 1871. godine, praveći bilans života i stvaralaštava reći će: „Bez obzira na sve gubitke, žarko volim život, volim život radi života i, ozbiljno, još uvek se spremam da počnem svoj život. Skoro mi je pedeset godina, a ja još uvek ne mogu da shvatim: završavam li ja život ili ga tek počinjem.“
 

Motiv života u nutrini, prisutan u gotovo svim njegovim romanima, istaknut je posebno u petoknjižju. Raskoljnikov, kao i Mitja, bira život uprkos svim mukama i padovima. Biti živ, to je najveći dar. Ali šta se događa sa istinom? Može li čovek da dospe do konačne istine posredstvom spoznaje percipirane stvarnosti uz iskustvo činjenice da je samo živ? Ovo pitanje posledično iskrsava u većini tekstova koje piše Dostojevski. Posredi je sukob između, da parafraziram Lava Šestova, spekulativnog i biblijskog mišljenja. Taj rascep izazito je problematizovan u Braći Karamazovima, između likova braće Aljoše i Ivana. Jedan je misionar, anđeo na zemlji, prepun blagosti čiji je put istine – prosvetljenje kroz Hrista. Drugi je vizionar, duhovni lutalica, prepun je nemira, moralnih nedoumica, opterećen razmišljanjem o ovozemaljskim stvarima. Ivan se ne miri sa nametnutom istinom stvarnosti, negira je, premda se grčevito drži njenog obličja. Aljoša je, pak, u blagosti pomiren sa svetom jer je njegovo aktivno načelo duhovne prirode. Duhovnim putem vodi se, navedimo još jedan primer, Makar Dolgoruki u Mladiću. Predan je lutalaštvu i svestan je svojih slabosti. Njegova istina je pomirenje. On se predaju misionarstvu, narodnoj sentimentalnosti i posećuje manastire, ali je svestan da ne bi izdržao asketski život. Tako smiren uočava istinu do koje dolazi jedino duhovnim krajolikom.

Istina (ἀλήθεια) je, u filozofskoj tradiciji, raz-otkrivenost. U oskudici (Lebensnot) iskrsava susret sa skrivenim, dakle neistinitim. Taj susret nije prolazan, nego odlučujući podsticaj, da parafraziram Martina Hajdegera, za raz-otkrivanjem prikrivene suštine. Kako razgrnuti mračninu i otvoriti se ka istini? Može li se, dakle, razumom otkriti istina? Nikolaj Berđajev odgovara da ne može, jer u tom slučaju nedostaje duhovni horizont. Istina se vidi kroz duh, pa „ne samo razum, nego ni um ne bi mogao otkriti mogućnost saznanja istine“, budući da se istina spoznaje posredstvom duha. U tom smislu „autentična egzistencijalna filozofija je filozofija duha“. Čovek nije jednoličan u nastojanjima. U njemu je neprestana oluja koja se bez duhovnog pokrića nikada ne smiruje. Borbu vode dva principa; jedan je tvrdoglavo otpadništvo, drugi je izgaranje u potrazi za smislom. U sudaru tih puteva događa se nemir i nemogućnost podnošenja života. Čovek je u jednom trenutku mrzovoljni putnik na intelektualnom putu, željan smisla, otvoren za razne mogućnosti života, pritom žalosno matematički proračunat. U drugom slučaju on je narodna skitnica koja pustinjski traga i putuje bez potrage za bilo kakvim smislom, željan jedino otvorenog neba u tišini nedodirnute božanstvenosti. Tako nepotpun on traga za matematički čistom istinom koja zahteva formule i preciznost, ali sa takvom istinom nikada ne zahvata duhovni proplamsaj koji u njemu neprestano tinja. Čovek, dakle, formulisanjem svoje okoline i svog života, postaje buntovnik protiv sebe samog. Egzistencija nema definiciju, jer svaka egzistira kroz nerešivu zagonetku. Pred nama je neprobojan zid strepnje, „glas vapijućeg u pustinji“. Pali čovek, sav u trzaju egzistencijalnog paradoksa, ima zadatak – tragom Avramove žrtve – da pojmi iskonsku suprotnost između otkrovenja i istine znanja. Avram ne mora da se pravda za svoje postupke jer ga njegova suspenzija etičkog približava svetlu nesaopštive dobrote. Radost ljubavi nadilazi znanje budući da vera obuhvata svaku beskonačnost u konačnosti. Greh, tragom Šestova, nije u biću, porok i nedostatak nalazi se u našem znanju. Filozofija duha jeste velika jer se konačno uzdiže u beskonačno, sve prolazno u neprolazno, pa napokon život isijava u neuništivu dobrotu.

 
 
Suočen sa pitanjem istine Berđajev dodiruje i problem ljubavi. U eseju o Dostojevskom, napisanom 1923. godine, ukazuje na dva ishodišna momenta njegovog stvaralaštva. Prvi je oluja ljubavi i njena neutemeljena rasparčanost, dok je u drugom slučaju posredi tema sladostrašća čiji vrhunac isijava u mahnitosti porodice Karamazov. U ruskoj književnosti ljubav nije prikazana kroz romantizovani idealistički zanos kakav je svojstven zapadnoj kulturi; ona je kod Dostojevskog oblikovana u neprestanom rascepu, sve se kod njega „dešava u atmosferi napregnute strasti“. To je, potencira Berđajev, ljubav karakteristična ruskom duhu, ljubav u procepu i stradalništvu. U ruskoj ljubavi „ima nešto mračno i mučno, neprosvetljeno i čisto izopačeno“. Dostojevski donosi mračnu stranu čovekoljublja, takvu da ona ljubav osvetljava samo sa stanovišta patnje i mučeništva. Gotovo sve ljubavi koje Dostojevski opisuje obeležene su pečatom bola i srdžbe, to su ljubavi bez svesti o večnom koje sa slike božanskog posredstvom ličnog traganja s-padaju na sliku ljudskog principa. Ivan i Mitja Karamazov istrajavaju u ljubavi koja neprestano uništava sve oko sebe. Nasuprot njima, Aljoša Karamazov predstavlja anđeoski princip ljubavi čiji lik podnosi teret života ne zato što živi u ljubavi prema konačnom, nego upravo večnom principu. U njemu je smirenje, u njima je rascep. Knez Miškin je pronicljiv i ljubopitljiv, on „unapred vidi sudbinu svih ljudi koji ga okružuju, vidi najdublje slojeve bića žene koje voli“. Zato strada i postaje idiot, neshvaćeni zanesenjak, patnik. Sve je u ovozemaljskoj ljubavi u grču patnje.
 
Dostojevski postavlja pitanje može li biti istinske ljubavi u svetu ako nikada ne prekoračimo ideju ovozemaljskog i ne zakoračimo u horizont večnosti. Versilov u Mladiću zagovara ideju bezuslovne ljubavi tek nakon trenutka odbacivanja ideje besmrtnosti. Osiroteli ljudi, piše Dostojevski, počeli bi „odmah da se priljubljuju jedni uz druge tešnje i s više ljubavi; oni bi se uhvatili za ruke shvatajući da su sada jedni drugima sve. Iščezla bi velika ideja besmrtnosti i morala bi biti zamenjena; i sve preobilje ranije ljubavi ka onom što je bilo besmrtnost, kod svih bi se okrenulo prema svetu, prema ljudima, prema svakoj travci. Oni bi neizostavno zavoleli zemlju i život, u onoj meri u kojoj bi postepeno saznavali svoju prolaznost i smrtnost i posebnu, drugačiju ljubav“. Versilov, ipak, zapada u čist utopizam jer takva ljubav nije ostvariva. Ljubav bez večnosti je prividna ljubav, dok se prava ljubav događa u učvršćivanju u večnosti. Zato je Aljoša Karamazov spašen u svom nastojanju da voli jer je njegov lik ocrtan u ljubavi prema Večnom, dok Ivan Karamazov i Raskoljnikov iscrpljeni padaju pred svojim ljubovanjem prema prolaznom, dakle zemaljskom iskustvu.
 
 
Sva je karamazovština u sladostrašću. Voleti sebe i egoistično nametati svoj svetonazor uprkos svemu drugom i svakom drugom. Sladostrastvenost postaje razvrat. Stari Karamazov je u rastrojenom mamurluku, sinovi su usmereni na neostvarene ideale. Caruje razvrat koji „nije pojava fizičkog već metafizičkog karaktera“. U njima je mračni princip bivstvovanja pri čemu se sve uravnoteženo ruši u ime sveopšteg haosa. Razvrat je pocepanost koja istrajava na egoizmu. U razdvojenosti, piše Berđajev, „čovek se zatvara u svoje „ja“, gubi sposobnost da se sjedini s drugim „ja“, počinje da se deli, on voli samog sebe a ne drugog’. Razvrat je samopotvrđivanje koje vodi samouništenju. U Zločinu i kazni Svidrigajlov je u etičkom procepu; između greha i pohotnosti on se valja u blatu sladostrašća „koje je prešlo u neobuzdani razvrat“. U sladostrašću se zanemaruje ideja večnosti pa se u njoj ne prepoznaju nikakve duhovne vrednosti, dok na njihovo mesto stupa čista otvorenost ka ovozemaljskom principu istine koji u svojoj bedi nudi jedino suze bez ikakve pravde, nudi čoveka koji nije hrišćanski Čovek, nego despotski Bog.
 
Ljubav i istina su povezani tako da u njima raste želja za obuhvatanjem beskonačnosti u ljubavi po Bogu. Budući da čovek u prolaznosti i ništavnosti to ne uspeva da uvidi, lako postaje oholi manipulator usmeren na ličnost u okvirima zemaljskog. A svaki čovek u svojoj ličnosti jeste strastvenik koji nikada ne izlazi iz paradoksa toga da sada jeste i da jednom neće biti. To ne biti jednom je izazov koji ovozemaljski čovek najteže podnosi.
 
 
Izvor: Bistrine
5 2 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments