Dramski pisac Sajmon Grej se u svom književnom dnevniku Poslednja cigareta u jednom trenutku muči da se seti imena konkretne osobe. Po glavi mu se stalno vrti slika čoveka koji stoji na brodu kao da se šepuri, golih grudi, sa povećim stomakom i drži ogromnu mrtvu ribu. Ima “sedu bradu, široko i bandoglavo lice sa nečim tupavim i agresivnim na njemu”. Ko je to, pita se Grej, ko je taj nepodnošljivi, nadmeni lik? “Hemingvej!”, najzad se setio.

Mnogim piscima razgovor o Hemingveju dođe kao priča o pretku kojeg se stide. Hemingvej se ukazuje opterećen bagažom, i to ne baš malim: bokserske metafore i aforizmi sa šanka, opsesija ogoljenom, “čistom” prozom, krhka mizoginija i razmetljivi narcizam. A još su tu i mrtve životinje. Evo ih, gomilaju se iza leđa velikog čoveka: marlini sa Ki Vesta, pa bikovi, pa slonovi, pa antilope, pa lavovi.

Kad sam onomad odlazio u Hemingvejevu zbirku u biblioteci Džon F. Kenedi u Bostonu pokazali su mi prostoriju na vrhu zgrade gde sam mogao da radim svoje istraživanje prvog dana. Bila je to kopija Hemingvejeve sobe u Finka vihiji na Kubi, sa prostirkom od lavlje kože i lavovskom glavom koja zuri ka gore spremna da urlikne. Sa strane je bila vitrina sa poređanim flašama.

Kroz prozor sam mogao da vidim priobalje sa Masačusetskim zalivom u pozadini i sunce koje titra na površini mora, grumenje zlata u plavim prostranstvima. Ali drugog dana sam morao da se preselim na donji sprat, u bezlični prostor pod bleštavom, bolničkom rasvetom. Tu sam mogao da počnem istraživanje na miru, pošto mi predivni pogled i lavlja koža više nisu odvlačili pažnju.

Tad mi je to izgledalo kao odgovarajuća metafora za piščev život i ostavštinu; zbirka slika označena u našim glavama kao “Hemingvej” je, da tako kažemo, neka vrsta izložbenog prostora. U prvom planu su lavlje kože i glave antilopa, nagurane između oružja i martinija. A pravi posao leži u prečešljavanju složenih i zbunjujućih tragova koje je veliki pisac ostavio ispod, u arhivi.

***

Ove godine je vek od kako je Hemingvej objavio prvo svoje delo, Tri priče i deset pesama, štampano u sopstvenoj režiji u Parizu 1923. Priče u zbirci već su odavale pisca prepoznatljivog stila; dve od tri priče, Van sezone i Moj stari pojaviće se ponovo u knjizi U naše vreme (1925), zbirci sa kojom je Hemingvej stekao ime u književnosti.

U tim pričama su nalazili svoje mesto elementi Hemingvejevog stila: oštro oko za detalj, sposobnost da tihu tragediju izrazi pišući kristalno jasnu prozu. U “Gore u Mičigenu”, na primer, Hemingvejev prikaz seksualnog napada uokviren je jednostavnim, direktnim jezikom, opisom mesta i atmosfere. Priča se završava efektnim opisom u kom je “hladna izmaglica iz zaliva nadirala u šumu”; Hemingvejevi prostori sa Srednjeg zapada preuzimaju nasilje, očaj i beznađe ljudskih odnosa oko njih i u njima.

Knjiga, kao što je naslovom i najavljeno, sadrži i 10 pesama na različite teme: od stihova o Teodoru Ruzveltu (“sve legende što je potakao za života / žive dalje i napreduju”) do imažističke “Uz mladost”, u kojoj se Hemingvej priseća detinjstva kroz nizanje predmeta i uspomena.

“Uz mladost”, kao i još neke od pesama, podsećaju na rane radove T. S. Eliota, gde su disparatne i naoko nepovezane slike poređane jedne uz druge. Uporedite, recimo, kožu bodljikavog praseta, preparirane sove i kanue iz pesme “Uz mladost” sa uličnim lampama, rakovima i geranijumima iz “Rapsodije vetrovite noći”. Ali u “Champs d’Honneur”, jednoj od tri eksplicitno ratne pesme (Hemingvej se borio na italijanskom frontu 1918. godine) mladi pisac zvuči kao Vilfred Oven u svojim najefektinijim trenucima, opisujući vojnike dok “trče, kašlju, grče” pri napadu plinom.

Hoćemo da kažemo da, ako je Hemingvejev stil skoro sasvim formiran u pričama, on pri pisanju pesama iznenađuje neobičnošću i raznolikošću. Hemingvej nikada nije bio samo jedno, niti na početku, niti kasnije kada je postao slavan i bogat i kad mu je široko, sedobrado lice piljilo s naslovne strane magazina Tajm.

I ja sam se borio sa Hemingvejem. Čak i kada čovek to kaže koristeći se takvim izrazima, jezikom borbe ili bitke, rizikuje da podlegne mitologiji koju je Hemingvej stvorio. Za Hemingveja je hvatanje ukoštac sa piscem značilo predati mu se u boks meču. Poznato je da je rekao da je već “potukao” Turgenjeva i Mopasana u ringu i “borio se dve runde” sa Stendalom (priznao je da protiv Tolstoja ne bi imao šanse). Ovaj bokserski žargon deluje kao da je u sukobu sa delikatnošću njegovog književnog stila.

Kada sam tek počeo da ga čitam divio sam se lepoti tih izvajanih rečenica; osećao sam se tad kao da u ruci držim kinesku keramiku. Proza je nekada delovala toliko sažeto da se činilo da nestaje i da sam ostavljen da glavinjam po beskrajnim šumama Srednjeg zapada ili po sušnim španskim ravnicama.

Ali bilo je i problematičnih stvari, čak i u tim ranim danima dok sam upoznavao Hemingveja. Izgledalo je da Sunce se ponovo rađa igra na kartu antisemitskih opštih mesta pri portretisanju lika Roberta Kona (lik je opisan kao neko ko ima “tešku, jevrejsku, crtu tvrdoglavosti”). Često je tu bilo i prekomerne konzumacije, posebno pića. Reklo bi se da je otvorena neka flaša rashlađenog vina uvek tu, a da se jedan martini nastavlja drugim, pa još jednim.

A tu su i sve one mrtve životinje. Hemingvej je u pismu sinu Patriku 1934. godine iz Kenije napisao da je njegova grupa za lov ubila četiri lava i: 35 hijena, 3 bizona, oko 8 tompsonovih gazela, oko 6 grantovih gazela, 3 divokoze, 4 eland antilope, 6 impala, 2 leoparda, 5 geparda, mnogo zebri zbog njihovih koža, 3 močvarne antilope, 1 servala, 1 šumsku antilopu, 1 afričku antilopu, 3 bradavičaste svinje, 2 antilope kamenjarke…

A nismo još ni spomenuli problematičnu rodnu politiku u Hemingvejevim delima. I kao muškarac koji ga čita često sam osećao da me Hemingvej gleda kao manjkavog. Zašto ne boksujem, ne pucam, ne gledam borbe bikova ili ne lovim sabljarke?

Ipak, ovakvo čitanje Hemingveja je, naravno, partikularno i nepotpuno. Besomučna muževnost Hemingvejeve fikcije je podrezana, a to nisu uradili samo čitaoci, nego i sam pisac. Njegovi junaci su skrhani, ranjeni. Džejk Barns, na primer, protagonista romana Sunce se ponovo rađa, pretrpeo je nedefinisanu povredu genitalija u Prvom svetskom ratu.

Džejk je, sa jedne strane, tipičan hemingvejevski muškarac, opsednut borbama bikova i opijanjem. Sa druge strane, njegov pol i seksualnost svaki put su opisani dvosmisleno; kritičar Ajra Eliot ističe da povreda u preponama navodi Džejka da se poistovećuje sa marginalnim homoseksualnim likovima u romanu. Ni on, poput njih, ne može da igra heteronormativne uloge kakve mu nameće društvo.

Ako su ranija Hemingvejeva dela u najmanju ruku dvosmislena kad je reč o rodu i polu, njegov posthumno objavljeni roman Rajski vrt (1986) otvara dodatna pitanja. Debra Modelmog, ekspertkinja za Hemingveja, navodi da su u ovoj knjizi “naglo i iznenada pojačane” takve teme: fluidnost rodnog identiteta, homoseksualnost, seksualni tabui. Dejvid i Ketrin, glavni likovi u romanu, šišaju se tako da izgledaju isto i poigravaju se glumeći suprotni pol, Ketrin dečaka, a Dejvid devojčicu.

Ispostavilo se da je objavljivanje Raskog vrta, ističe Modelmogova, koincidiralo sa širenjem kvir teorija u akademskim krugovima. Veoma uticajna knjiga Džudit Batler Problem pola biće objavljena četiri godine kasnije. Nakon toga su odjednom počele da se šire kritička preispitivanja Hemingvejog stava o pitanjima roda i seksualnosti (Mark Spilka, Nensi Komli i Robert Šols, Karl Ebi i drugi).

Sve je više i kritičara koji Hemingveja gledaju kroz lupu ekologa. Isprva je teško primetiti bilo kakvu ekološku svest kod Hemingveja. Pa nije li se taj čovek sav zdao da ubija životinje? Pa ipak, Hemingvejevo zanimanje za lov i ribolov išlo je podruku sa svešću o zaštiti životne sredine. U pismu ocu iz Španije 1925. godine napisao je da je “predivni potok” koji je ranije posetio sada uništen sečom stabala. Od toga mu je “pripala muka”.

Potom je tu uništeni, “sprženi” pejzaž Srednjeg zapada iz “Velike reke sa dva srca” u zbirci U naše vreme, sa svojim “skroz pocrnelim” skakavcima u pošasti posle neke ekološke traume.

Čak i te mrtve životinje, plen lovaca, nisu toliko kasne kao što se to čini; kritičarka Nina Bajm u uticajnom eseju “Zapravo, bilo mi je žao lava” ističe važnost ugla gledanja lava u “Kratkom srećnom životu Frensisa Mekombera”. Kada Bret Eški ugleda bika u romanu Sunce se ponovo rađa, ona usklikne: “Bože moj, zar nije predivan?” Hemingvejevi bikovi i lavovi manje su antagonisti, a više tragični protagonisti u ritualnom plesu iz kog ne mogu da umaknu.

Ako je književnom svetu bilo teško da žive sa Hemingvejevim uticajem, naša drugačija čitanja privukla su pažnju na višeznačni, fluidni kvalitet njegovog dela. Hemingvej je pisac paradoksa; mačo, muževni pisac koji muževnost dovodi u pitanje, lovac koji bi mogao da beži kao njegov plen, prirodnjak koji žali za uništenjem samog habitata koji hara u velikoj igri. On je učitelj koji te uči kako da pišeš sve dok više ne možeš da ga podneseš, a onda se sve ono što si mislio da znaš o njemu raspada.

U intervjuu Pariz rivjuu 1958. godine rekao je da ustaje od pisaćeg stola svakog dana sa osećanjem praznine, ali “istovremeno nikad prazan, nego ispunjen, kao kada vodite ljubav s nekim koga volite”. “Ništa ne može da vas povredi”, nastavio je, “ništa ne može da se desi, ništa ne znači ništa” sve do sledećeg puta kada prislonite olovku na papir.

Jasno ti je da pisac koji to oseća prema pisanju može da te odvede bilo gde svojom prozom. Ali Hemingvejeve reči istovremeno deluju krhko, oštećeno; kao da je znao da iznosi delove svoje ranjene ličnosti nestrpljivoj publici. Još ne znam šta da uradim sa Hemingvejem, ali sada sa zadovoljstvom kažem da mi to nije ni važno. Stotinu godina nakon što je počeo da piše, Hemingvej je dospeo do toga da znači mnogo različitih stvari. Budućnost u kojoj niko o njemu ne govori je izgleda nemoguće zamisliti.

Piše: Dejvid Barns
Izvor: Lithub
Preveo; Matija Jovandić

Izvor: Glif

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Ernest Hemingvej, Glif, Književnost