Метод увођења у филозофски начин мишљења

Ulogujte se / Kreirajte profil

Метод увођења у филозофски начин мишљења

.

Become a Patron!

.

Филозофија мора имати властиту пропедеутику, та пропедеутика не може бити нека друга дисциплина или било који од филозофских система, већ да би била ваљана и уистину филозофска, филозофија је мора саму поставити. Отуд захтев за једном филозофијом пропедеутике филозофије или филозофском пропедеутиком; а филозофија сама то може и мора учинити, јер она поседује највиши момент од било које науке или дисциплине за своју особину и способност: момент саморефлексије који јој омогућава самокритику (себе и својих проблема као предмета, па и сопствене пропедеутике). Та саморефлексија је и извор дискрепантних и једностраних самоодређења филозофије у њеној повести; да би се превазишле једностраности и пристрасности и да би се истовремено онај ко се уводи у филозофију учинио пријемчивим за сваку од тих готових једнострасности и ниједну од њих, већ за суштину самог филозофског мишљења – он се мора уводити у начин и метод самог филозофског мишљења. Задатак филозофске пропедеутике да уведе у филозофски начин мишљења, јесте per se вежбање филозофског монолога. Једино у филозофском монологу се одсликавају саморефлексивност и самокритичност филозофског промишљања проблема.

Кључне речи: пропедеутика, увод у филозофију, филозофско мишљење, саморефлексивност, самокритичност, проблем, апоретика

 

I Увод

1. Eugen Fink.

Увод у филозофију никада није пуко „педагошко“ увођење у стање знања неке знаности… Увод уфилозофију је мука да филозофија започне. Еуген Финк

1. Претпоставка је да писање једне пропедеутике филозофије a priori захтева потпуно познавање тоталитета филозофских идеја, тј. тоталитета филозофског предмета. Та претпоставка фундира своју валидност као продукт увида у дискрепантна тумачења циља и смисла као и метода филозофске пропедеутике:

Ако се задатак једне такве пропедеутике разуме као упознавање ученика са комплексним системима филозофских идеја (знања), онда је неопходно претходно познавање истих од стране наставника; но, ако се пропедеутика, као увод у филозофско мишљење, схвати не само као пуко приближавање апстрактних филозофских концепата, већ као припрема и оспособљавање истих за сам начин филозофског мишљења, „вештину“ и метод мишљења који се у њој јавља – онда је јасно да је за тако нешто првенствено неопходно право познавање суштине филозофског мишљења и његових особина, као и циља. Један увод у метод и суштину филозофског мишљења који би требао припремити и оспособити ученика за усвајање сваког филозофског знања – и не само усвајање, већ и критичко промишљање истих.

2. Пропедеутика (нем. propädeutik): грч. προπαιδεία; од παιδεία (васпитање и образовање идеалног члана полиса) и лат. префикса pro- (раније, пре) – означава претходно, прелиминарно указивање, увод у предзнања која су неопходна за изучавање неке науке; такође: προπαιδευτική (τέχνη), у смислу вештине или умећа (увода; увођења).1 Етимолошка анализа нас упућује на смисао пропедеутике као умећа (ваљаног) увода, односно увођења у неку науку или научну област; такође се користи да означи прелиминарна знања потребна или неопходна да би се могли бавити неком дисциплином, но које само по себи није довољно за стручност у њој. Једно припремно, претходно стечено пред-знање.

Филозофија као дисциплина има (и мора имати) своју, филозофску пропедеутику. Као једна означавала се логика и настава на вишим школама која уводи у основна питања филозофије (логике, психологије, теорије сазнања и етике). Ипак, логика је такође дисциплина за себе која исто може потраживати уводна знања и увођење: логичку пропедеутику, која и постоји и бави се претходним припремањем за логику, теоријскосазнајним претпоставкама и њиховим односима према језику, те се рашчлањује на подобласти учења о појму и учења о суду.2

Проблематика једне филозофске пропедеутике, на коју желимо да укажемо у овом раду, јавља се на самом почетку: може ли уопште једна дисциплина, као што је логика, бити увод у филозофско мишљење; или: може ли филозофска пропедеутика уопште бити једна већ постојећа дисциплина која потребује свој увод? Филозофско мишљење је један специфичан облик и начин мишљења; њене карактеристике значе да један увод у филозофију не може бити здраворазумски схваћен и нерефлектован. Могућност било какве пропедеутике филозофског мишљења мора бити доведена у питање услед самог карактера филозофије: постављање било какве филозофске пропедеутике мора унапред бити филозофски испитано, те свака потенцијална пропедеутика мора (моћи) издржати филозофску критику уперену против ње. Само она која одоли тим нападима или она која је постављена самим филозофским мишљењем, може бити прихваћена и одобрена од саме филозофије као могући увод у филозофију.

Ако једна пропедеутика филозофије има да задовољи захтеве саме филозофије, она мора бити филозофски устројена, те једна филозофска пропедеутика. Пропедеутика филозофије мора бити филозофска пропедеутика. Природна способност филозофског мишљења то захтева.3

 

II Проблематика филозофске пропедеутике

2. Nicholas Rescher, 2012.

1. Питање које се намеће из уводне анализе јесте да ли је оправдано да пропедеутика једне дисциплине буде нека друга дисциплина и, ако је одговор потврдан, у којој мери оне морају бити једна другој саобразне, блиске, делити методе и области истраживања, проблематику у смислу да једна може бити својеврсни наставак и продужетак друге (пошто, ако је једна дисциплина увод у другу, та друга се по обиму, дубини истраживања и осталим моментима мора надовезивати на прву и њу настављати, јер у супротном прва не може бити увод другој, нити друга имати за свој увод прву). Даље, ако прва дисциплина само чини увод у неку наредну, морамо се запитати у њену довршеност и уопште могућност да она буде засебна дисциплина – увод у нешто по свој својој природи зависи од тога чега је он увод.

Постављањем једне дисциплине као пропедеутике другој самосталност и дисциплинарност прве је доведена у питање. Но, логика сама не потребује додатна оправдавања своје битности и стога не може бити адекватан увод у филозофско мишљење. Нити то може било која друга дисциплина, као и из тог разлога што би онда свака захтевала властиту пропедеутику ad infinitum.

2. Надаље, може нам се учинити да би за ваљану филозофску пропедеутику могао послужити већ неки од постојећих филозофских концепата (система), који су постављени и прихваћени, те да се у тоталитет филозофије уводи кроз неке од већ постојећих идеја, односно, „резултата“ филозофирања, као што се у неку природну науку уводи упознавањем са њеним резултатима. Та замисао такође не успева у самом зачетку: нека филозофска идеја (концепт, филозофски систем, увид и сл.), као резултат филозофског мишљења, не представља тоталитет филозофије саме, тј. саму филозофију. Она јесте и може бити „филозофија“ у оном смислу у којем је она филозофска, тј. настала филозофским мишљењем, као резултат ње и може подстицати на неко наредно филозофско промишљање.4

Услед комплексности и слојевитости, интерконективности филозофског мишљења, један филозофски систем (концепт) би опет сам захтевао један увод и пред-знање: филозофске идеје не падају с неба, оне су резултат дугог и мукотрпног филозофског рада који се надовезује на претходне филозофе и филозофске концепције, еволуције појма и усложњавање мисаоног инструментарија, што се све мора имати у виду ако желимо ваљано разумети.5 У филозофију се не може уводити из „средине“, но сам „почетак“ је арбитраран – посебно, ако се не мисли на историјски почетак (било у пресократовској филозофији, древној религијској мудрости и др.).

Ова проблематика филозофске пропедеутике настаје ако за њу узмемо неку другу дисциплину или већ „готову“ филозофску идеју. Проблематика филозофске пропедеутике ће увек бити сагледана и формирана у односу на то како разумевамо саму филозофију, тј. оно у „шта“ вршимо увођење – што нас упућује на питање (само-)схватања филозофије.

3. Темељ ових проблема филозофске пропедеутике лежи у начину основног схватања филозофије: она је способна да саму себе мисли као свој предмет и услед тога она себе може појмити на раличите начине. Тако је Рудолф Карнап своди на логичку синтаксу;6 за Лудвига Витгенштајна она је је учење о логичкој форми научних ставова;7 Николас Решер филозофију види као постизање конзистентности у координисању чињеница које прихватамо у кохерентне структуре;8 Едмунд Хусерл у својој филозофији трага за феноменологијом као пред-науком која се бави изворним феноменима;9 за Г. В. Ф. Хегела она је стварно сазнавање онога што у истини јесте;10 Карл Маркс сматра да филозофи треба да мењају свет, не само да га тумаче;11 скептици је виде као метод постизања ἀταραξία-е;12 Бертранд Расел сматра да филозофија не може дати дефинитивне одговоре, али бављење њоме за циљ има постављање „великих питања“ о свету која показују на чудноватост оног што се налази у суштини и да само њоме ум постиже јединство са универзумом, што је највише добро;13 Жан-Пол Сартр је види као одговор на питање положаја човека унутар бића: она му указује на његову слободу и филозофија егзистенције се мора „живети“ да би била искрена;14 и многа друга одређења. Можемо рећи да постоји онолико схватања филозофије колико има и филозофа.

Ипак, у већини (само-)одређења филозофије можемо приметити, барем што се тиче њихове форме, две различите тенденције: теоријску и практичку. Прво, филозофија као дисциплина која трага за знањем и производи га (увиде, концепте, идеје, појмове и др.); друго, филозофија као само трагање, односно устројство (мишљења и живота) које карактерише посебно држање (било да има практични циљ, акцију и смислу мењања света, устројство и стил живота и др.). Првом схватању би одговарали филозофски резултати, другом сам метод и процес филозофирања – ова подела није и стварна: до филозофског резултата се долази процесом и методом филозофије, а сам резултат може бити неки повод за практичко делање; они су бескрајно испреплетани.

4. Ова хетерогеност разумевања саме филозофије уводи додатну проблематику у наше разматрање филозофске пропедеутике; али то је нужни корак који морамо подузети ако уопште желимо расветлити услове једне пропедеутике филозофије, која би требала бити филозофска пропедеутика. Пропедеутика филозофије у смислу увода и пред-знања за филозофско мишљење; а филозофска пропедеутика у значењу филозофски рефлектованог и освешћеног, филозофски постављеног увода (у филозофско мишљење). Да бисмо могли филозофски рефлектовати сам увод у филозофију, морамо испитати саму филозофију, тј. шта је то у шта уопште уводимо и у шта желимо да уведемо: да ли желимо да уведемо у филозофију схваћену као систем готових знања или као начин филозофског мишљења.

 

III Природна и главна одлика

филозофског мишљења

3. Rembrandt, The Philosopher in Meditation, 1632.

1. Да бисмо могли говорити о ваљаном уводу у филозофију, морамо првенствено указати на њену специфичност; „Тако се до почетног увида у могућност увођења у филозофију може доћи приказом прве, елементарне специфичности филозофског знања у односу на остала.“15 Филозофија је одувек имала специфично место међу врстама знања и дисциплинама, било да се тиче њеног предмета, метода, циља истраживања. Једна „филозофија о филозофији“, мета-филозофија, би лако могла заузети томове, но задржаћемо се овде само на неким од главних карактеристика које сматрамо круцијалним у односу на неке друге дисциплине.

2. Излазак из претходне проблематике саморазумевања филозофије неће моћи бити остварен кроз једностраност различитих само-схватања филозофије – ако тако настојимо решити проблем, одлучивши се за неко од постојећих разумевања, онда ћемо тоталитет филозофије сагледати из перспективе једног тумачења и тад филозофска пропедеутика неће бити увод у филозофију уопште, већ увод у један од тих тумачења филозофије, један филозофски систем. Настојимо трагати за оним „иза“ сваког једностраног тумачења филозофије и питати се: одакле уопште могућност мноштвености тумачења исте дисциплине филозофије?

Могућност различитог (само-)тумачења није у тој мери резервисана за неке друге области знања и дисциплине, колико за саму филозофију. Њој ту могућност даје њена специјална способност која је одликује од свих других – способност саморефлексије.16 Једна од главних одлика филозофског мишљења јесте да оно преиспитује само себе. Нека природна наука може промишљати свој предмет, као и оно што ће поставити као предмет свог истраживања; затим метод који ће користити, потенцијалне импликације резултата и сл., али нека природна наука не може бити предмет саме себе, већ само неке друге која је њу у стању мислити.17

Ову способност филозофског мишљења смо већ напоменули у претходним поглављима, на је природна и суштинска карактеристика самог филозофског (начина) мишљења која и даје могућност за претходно наведена различита тумачења смисла, циља и задатка саме филозофије као дисциплине – она може саму себе мислити као свој предмет и то сопственим методама, појмовима и инструментаријом. Филозофија може бити предмет саме себе, без да изгуби себе саму у том процесу, тј. да изгуби своју суштину: она задржава саму себе постајући свој предмет. На сличан начин човекова свест може бити свесна саме себе и имати свест о себи, а саму себе и своју суштину не губити у том процесу, односно, да престане бити свест, већ свесно мислити себе као предмет.

Проф. Тодоровић у спису Смисао увода у филозофију за филозофско сазнање наводи да се: „[…] као једна од његових битних црта јавља рефлексивност []“;18 тј. рефлексија целине односа је главна црта филозофског мишљења. Друге науке могу исто мислити своје методе, али само филозофија може рефлектовати сва три момента себе као једне дисциплине: предмет спознаје, субјекта спознаје и метод спознаје.

3. Питање и проблем, које се стога не може игнорисати у разматрању једне могуће филозофске пропедеутике и које је такво да у суштини и условљава могућност сваког увода у филозофију, јесте: ако се у виду има (1) сама природа филозофског начина мишљења и (2) његова динамичност – ако у обзир узмемо могућност саморефлексије филозофског мишљења и, што се надовезује на то, да у филозофији нема потпуно „коначног“ резултата, већ се сваки резултат може узети даље као предмет и нешто по-стављено сагледати из другачије перспективе, те нема ничег „не-померљивог“ у филозофији – може ли се онда уопште поставити једна коначна пропедеутика филозофије која ће важити увек и стално и за тоталитет филозофије, те која неће даље бити предмет филозофског мишљења? Другим речима: може ли ваљана филозофска пропедеутика игнорисати главну карактеристику филозофије, њену саморефлексивност19? Једна ваљана и филозофији доследна пропедеутика то никад не може чинити. Увод у филозофију који би сам био „статичан“, не би могао дохватити „динамику“ филозофског мишљења.20 Један статичан и сталан, вечито важећи, увод у филозофију није могућ. Ипак, од нечега се мора започети, како филозофија без увода не би била скок21 у њу.

Дакле, пропедеутика тоталитета филозофије као науке је проблематична, како због ширине предмета, метода, идеја, концепата22, тако и због природе саме филозофије, која је стално у кретању: односно, свако„коначно постављање у филозофији може бити предмет неког наредног филозофског мишљења, као и свако постављање предмета, а на крају и сами појмови „постављања“ и „предмета“, те и појам „појма“. Филозофија је тако стално (само)кретање23, бесконачна само-рефлексија; што је њена одлика коју она наслеђује од саме природе мишљења и свести.

4. Критичност је такође иманентна особина филозофском мишљењу, јер у њој влада захтев да се ништа не може узети као апсолутно почетно и дефинитивно извесно. Човеково сазнање је у бити коначно, а филозофско је уједно и рефлексивно – те се овај захтев у филозофији озбиљује као „стално преиспитивање“.24 Преиспитивање почетних основа, начела, највиших вредности и крајњих циљева; и оно за шта постоје разлози да се сматра сазнатим, стално доспева под другачије критеријуме и подвргава новом испитивању – свако знање у филозофији садржи као конституенс и властити садашњи тренутак са његовим стајалиштима, перспективама и хоризонтом.

Способност само-рефлексије филозофског мишљења је нешто што је она наследила од самог човековог (само)свесног мишљења; и од природе свести саме: да може сама себе бити свесна у једној само-свести. То, наравно, није и њена једина особина, него и саморефлексивност из које следи и (само-)критичност. Човеково, а тиме и филозофско мишљење има и друге особине: повесност, у смислу временитости као хоризонта разумевања битка; перспективизам, да увек из неког хоризонта или ситуације сагледавамо битак; дискурзивност, која следи из претходног, да истину добијамо једнозначно, јер нам се битак отвара у временском појављивању, у следу и сукцесивно.25

Филозофија је, стога, такво искушавање граница које у себи имплицира и преиспитивање граница могућности тог искушавања граница.“26

5. Питање које следи из способности саморефлексивности и самокритичности (самотематизације) филозофије је: како засновати једну пропедеутику нечега што је само по-себи нестално и у сталном кретању и мишљењу самог себе? Ово је формулација и покушај одговора на питање дато у уводу: једна пропедеутика филозофског мишљења мора бити постављена од стране саме филозофије и одолевати њеним нападима; како онда увести у систем филозофског мишљења који се стално креће и мења, а који само на-изглед, и издалека задржава једнолик и постојан облик, а кад се приближимо видимо да је све у сталном кретању и све може бити и другачије мишљено и тумачено?27 Предност стога морамо дати једном могућем уводу у филозофско мишљење схваћено у оном другом смислу, као начин, и у односу на његову природу и одлике саморефлексивности и самотематизације, а не пропедеутици једне филозофије разумљене као (статичног) система знања и идеја.

6. Саморефлексивност и самотематизација филозофског мишљења се огледа и у трећем моменту: у питању појма проблема: док се друге дисциплине баве промишљањем властитих проблема (као својих предмета), филозофија може за свој предмет имати саму проблематичност (својих) проблема.28 Филозофија се не поставља некритички, ништа не прихвата некритички: она и не може да се постави некритички ако хоће да буде филозофија – она је по својој природи критичка, јер је по својој природи саморефлексивна. Та способност јој и омогућује да повратно критикује своје резултате, али и предмете и проблеме, методе којима је дошла до тих резултата, на крају и саму себе и сопствену саморефлексију(!). До увиђања главне карактеристике филозофије – саморефлексивности – долази се „филозофирањем о филозофији“.

Том карактеристиком смо и вођени у разматрању ваљаности једне филозофске пропедеутике као и тога шта би она требала представљати. Филозофска пропедеутика филозофије би требала бити постављена од стране саме филозофије и да би уопште могла уводити у филозофију, она мора на својеврсни начин и бити филозофија. Ако се уводи само у коначне филозофске идеје и резултате, то је онда увод у историју филозофије, не у филозофију саму и филозофски начин мишљења.

7. Но, проблем који онда остаје је на који начин – и да ли је уопште могуће – уводити неког у начин мишљења, не у коначна знања? Пропедеутика за филозофски начин мишљења је пропедеутика за метод мишљења и означава пре један практички смисао „вежбања“ на начин филозофског мишљења, него пуко увођење у готове филозофске теорије. У другом поглављу смо указали на две тенденције у саморазумевању филозофије: једна, више теоријска у смислу да филозофија производи знања и друга, више практичка у смислу да се филозофијом нешто постиже или представља начин. Ову другу тенденцију можемо повезати са увођењем у филозофски начин мишљења: циљ није готово знање, већ упознавање са методом и начином, вежбање, способност за филозофско мишљење, оспособљавање за критичко и саморефлексивно мишљење (проблема) – у практичком смислу постизања животног држања и измене духа. Једна отвореност духа за свако мишљење – те тиме и свако коначно филозофско знање; за систем као резултат филозофије, али и природу самог филозофског мишљења, његову саморефлексивност и самокритичност ка сваком и једном од тих коначних филозофских знања и према филозофији самој уопште, као предмету саме себе.

Ниједна пропедеутика филозофије која уистину не оспособљава за тај практички момент начина мишљења, не може да дохвати саму суштину филозофског мишљења, а онда ни бити адекватан увод у филозофију. Како сопровести тај практички увод у филозофију?

 

IV Апоретика филозофског начина мишљења

4. Hans-Georg Gadamer.

Људи и сада а и најпре започињу да филозофирају услед чуђења.29 Аристотел

1. Претходно реченим је указано на следеће: филозофија мора имати своју пропедеутику, та пропедеутика не може бити нека друга дисциплина или било који од филозофских система (традиција, школа), већ да би била ваљана и уистину филозофска, филозофија је мора саму поставити – отуд захтев за једном филозофијом пропедеутике филозофије или филозофском пропедеутиком; а филозофија сама то може и мора учинити, јер она поседује највиши момент од било које науке или дисциплине за своју особину и способност: момент саморефлексије који јој омогућава самокритику (себе, својих проблема и предмета, метода и сопствене пропедеутике); та саморефлексија је и извор дискрепантних и једностраних самоодређења филозофије у њеној повести; да би се превазишле једностраности и пристрасности и да би се истовремено онај ко се уводи у филозофију припремио за сваку од тих једнострасности и ниједну од њих, већ за суштину самог филозофског мишљења – он се мора уводити у начин и метод самог филозофског мишљења.

Филозофска пропедеутика мора имати филозофски метод којим се спроводи, те тиме потпада и под предмет филозофске методологије.

2. Наслов поглавља треба да наговести апоретички карактер филозофије као метод и начин увођења у филозофско мишљење, тј. увођење с обзиром на природу и метод филозофског мишљења – оне особине и карактеристике које га одељују од сваког другог облика мишљења. Тај вид увођења, тј. облик пропедеутике филозофије би имао за циљ да оспособи за филозофско мишљење и промишљање, критичко преиспитивање сваког знања, па и сваког филозофског знања и идеја које би евентуално даље усвајао. То оспособљавање би требало да представља минимум услова могућности за разумно и смисаоно усвајање и промишљање целине филозофије и ње схваћене у првом смислу, као науке која за предмет има знање. Оспособљавање за филозофско мишљење је предуслов за било какво смислено упознавање са филозофијом на сваком нивоу.

Тако замишљена пропедеутика се онда не може спроводити на готовим филозофским системима и идејама, као филозофским „предметима“ – један такав систем може бити филозофски, као што може бити и предмет неког наредног филозофског рада; но, вежбање на начин филозофског мишљења се може остварити само на истим оним извориштима са којих су и филозофи започели своје кретање у постављањима властитих система, као решења. Тај извор и уопште предмет филозофског истраживања, као и предмет истраживања у другим дисциплинама, је проблем. Свака дисциплина и наука, па и филозофија, се баве својим проблемима – ипак, филозофски проблеми и уопште разумевање појма „проблема“ у филозофији, имају посебно место и улогу. Проф. Смиљанић у свом делу Апоретика, указуја на ту посебност филозофских проблема и апоретику филозофског мишљења:

3. Проблеми су и спољашњи подстицај за филозофско мишљење, али и језгро и суштина тог мишљења.30 У филозофији се полази од проблема, но филозофија не поседује готово знање, извесност и сигурност: проблеми су и подстрек за тражење изласка, те се тако укрштају теоријска и егзистенцијално-прагматичка црта. Ваљан метод је кључ за решење проблема, јер га морамо пронаћи да би изашли из ситуације у којој је проблем – што је све предуслов филозофирања. Сама апоретика значи упадање у нерешиву проблемску ситуацију, а филозофски проблеми не могу никада бити у потпуности решени – природа филозофског мишљења је тако апоретичка. Стога, филозофско умеће није у коначном решавању проблема, већ у постављању проблема и начину њихове разраде. 31

За сваки филозофски проблем се могу пронаћи минимум два опречна мишљења као понуђена и могућа коначна решења и оба могу бити поткрепљена једнако јаким разлозима – избор који ћемо начинити зависи од наше властите филозофске оријентације. Свако понуђено решење филозофског проблема може изазвати и изазива оспоравање с друге стране. Консензуса око филозофских проблема нема, и апоретика и филозофија су само две стране исте медаље.32

Претпоставка је да је смисао и циљ бављења филозофским проблемима њихово коначно решење. Како онда једна филозофска пропедеутика може бити увод у филозофска знања као готова, у филозофске системе као дате и општеприхваћене – како је увод схваћен у другим дисциплинама – ако је свако решење које се нуди само коначно и једнострано; зависно од наше филозофске оријентације? Задатак тако схваћене филозофије је да преиспитује оно неупитно и отвара нове хоризонте. Проблематизација нас нагони на мишљење, а проблеми су покретач човековог постојања и мишљења.

Филозофски проблеми делују као нерешиви, јер се решење за сваки може понудити на више могућих начина и они сами изазивају заузимање опречних становишта: сами филозофски проблеми су перспективистички устројени.33

4. У систематолошком методу приступа филозофским проблемима, проблеми су разумљени као покретачи динамике система у којима се формулишу филозофски увиди.34 Проблем је оно што покреће, својом напетошћу и нелагодношћу он упућује на тражење решења, на „филозофирање“. Проблеми су и предмет и покретач филозофирања.

Николас Решер, који се служи овим систематолошким методом у делу The Strife of Systems, сматра да филозофију одликује постављање питања и бављење „великим проблемима“ о човеку и свету.35 Филозофија започиње и настаје кад се нађемо пред тврдњама које су саме за себе прихватљиве и разумљиве, јер постоји добар разлог да их прихватимо, за доказима и чињеницама у прилог сваке од њих, али међусобно су инкомпатибилне и опречне. Ми се тада налазимо у „когнитивном конфликту“, а филозофија има задатак да да смисао и уведе кохеренцију и јединство међу тврдњама. Сам подстицај за филозофирање настаје када се удаљимо и критички осврнемо на оно што знамо о свету и схватимо да не можемо сва убеђења да прихватимо.36 Задатак филозофије није да нам даје нове основне чињенице, већ стреми ка систематизовању и координисању старих у кохерентне структуре – циљ филозофије је да постигне кохерентност, конзистентност и ред у ономе што прихватамо. Према њему, подстицај за филозофирање је у нашој природи као рационалних бића.

Овде исто увиђамо првенство које проблем, тј. питање има у филозофији, где је задатак филозофије да успоставља кохерентност међу могућим и понуђеним решењима тог проблема, што се директно надовезује на апоретичност филозофског мишљења, као уређивање могућих и коначних решења у прихватљиве и кохерентне системе – но, понуђена решења се увек могу уредити и на другачији начин, што поново у први план ставља проблем као извор филозофског мишљења и филозофских решења. Различита решења, али и идеје и филозофски системи, па и филозофске школе и правци могу произаћи из прихватања једних, а одбацивања других могућих решења филозофских проблема – прихватање или одбацивање које зависи од наше филозофске оријентације.37

На овом месту напетости услед логичке неконзистентности филозофија и започиње, не само на радозналости и чуђењу, већ и у конфузији и парадоксима.38 Последица сваког уређивања система могућих одговора као кохерентног даје да свако решење филозофског проблема представља јединствену позицију, као и то да начин на који одговарамо на нека питања ограничава нас и наше могуће одговоре на нека наредна питања. Решења апорија дају међусобно искључиве доктрине, позиције, учења, школе мисли и сл. Једна мрежа супротстављених теорија из једноставног покушаја решења проблема.39

Свака филозофија има одређену и дефинитивну структуру, чиме постаје ограничена и једнострана. Ипак, оне могу имати заједничке тачке, међусобне комуникације, као и еволуирати дијалектички, али ће једна увек заступати једно од могућих решења проблема.40

5. О логици постављања питања и битности питања за одговор и знање, говори и Гадамер.41 Свако питање у својој бити има неки смисао, а тај смисао је „правац“ у којем се једино и може доћи до одговора – оно о чему се питамо се питањем поставља у одређену „визуру“. Да бисмо поставили питање, морамо хтети знати, а да би то хтели, морамо бити свесни да не знамо. Правилним постављањем питања се нека ствар „отвара“ за нас и наше истраживање, што указује на претходност питања за спознају и говор о ствари, као и то да је питати знатно теже него одговарати.42 Отвореност питања стоји у неутврђености одговора, када питано „лебди“ и сваки могући понуђени филозофски одговор чека да се прихвати или одбаци. У том моменту се јавља паралелност херменеутичке отворености питања и апоретске пресистемске фазе у којој сукобљавамо тврдње које су међусобно инкомпатибилне.43

Постављање питања представља фиксирање претпоставки од којих полази упитно, те само постављање може бити правилно или погрешно, од чега онда зависи и (могућност) одговор. Према његовом мишљењу за бит знања је пресудно првенство питања у којем се огледа и граница методске мисли за знање: метода за учење да се пита, да се увиди проблематично, нема.44 Сократ једини учи да је кључни момент за знање, незнање: сократовска дијалектика која доводи до збуњивања ствара претпоставку за питање – одређено незнање води до одређеног питања. Да би се пробудила жеља за знањем потребно је учење о постављању питања, довођење у збуњеност оног ко се уводи, збуњеност која следи из првобитних мњења, предрасуда и веровања која на површини делују чврсто и оправдано, али чим се зађе испод у испитивање, показују се први проблеми, недостаци, границе, нелогичности и др. у нечему што је дотад у целини деловало као логично и саморазумљиво. Мњење гуши питање, а тиме и знање – довођење мњења у проблем, тј. збуњеност пред неочигледношћу нечег дотад очигледног, доводи до питања „Шта је онда истина?“, тј. „Како онда стоје ствари, ако не стоје тако?“ – што упућује на трагање за знањем.

6. Сократовска дијалектика и мајеутичка вештина указују на то колико свесна употреба питања усмерава само сазнање, разговор па и мишљење – вештина постављања питања је вештина и даљњег постављања питања и аргументисања, што води ка вештини разговора и вештини размишљања45; вештини вођења збиљског разговора, односно, вештини дијалектике.46 Гадамер даље наводи да разговор има структуру питања и одговора, као и да значи да се партнери не мимоилазе, већ односе један на другог у допуштању да њихов разговор води сама ствар о којој се говори; а у коначници напомиње: „Онај ко посједује ту умјешност, сам ће истражити све оно што говори у корист неког мњења.“47

У циљу нашег рада овде стављамо акценат на реч „сам“: онај ко поседује вештину у мишљењу, филозофирање, сам ће истражити оно што он сам и говори; само-рефлектоваће своје тврдње, тезе и начин и метод мишљења, према самом себи односиће се критички преиспитујући властите предрасуде и претпоставке – тј. сам ће вршити оно што је дух филозофског начина мишљења. Даље Гадамер наводи: „Дијалектика као умјешност вођења разговора истовремено је и умјешност да се сагледа јединство једног гледишта, тј. она је умјешност образовања појмова, као и разраде заједничког мишљења.“48 Вештина да се сагледа јединство једног гледишта (тиме и његова једностраност) није ништа друго до вештина самокритике, ако се у томе сагледава једностраност властитог гледишта. То је оно за шта се мора оспособити и припремити свако ко се уводи у филозофију и филозофски начин мишљења – јер само на тај начин се може створити погодна клима духа за критичко усвајање сваког од понуђених и могућих филозофских решења, које чине филозофски системи, идеје, ставови, школе, правци, појмови и др.

Онај ко настоји мислити филозофски (и тиме мислити сваку филозофију), мора моћи постићи ову саморефлексивност и самокритичност властите једнострасности и пристрасности – властитог мишљења; укратко: мора моћи бити вешт у дијалогу са самим собом, пре дијалога са другим или дијалога са неком филозофијом, текстом, проблемом. Гадамер оно заједничко разговору са другим и разговору са текстом види у разумевању ствари која се пред неким налази: разумемо човека или разумемо шта нам текст говори.49 Тиме би циљ тако замишљеног филозофског дијалога са самим собом, тј. филозофског монолога на који упућују саморефлексивност и самокритичност филозофије, било разумевање властитог становишта и мишљења – саморазумевање у смислу разумевања једностраности и пристрасности властитог мишљења, његових недостатака и мана, коначности и импликација, мњења која су се поткрала, неосвештених предрасуда и некритички прихваћених претпоставки.

Задатак филозофске пропедеутике да уведе у филозофски начин мишљења, јесте per se вежбање филозофског монолога. Једино у филозофском монологу се одсликавају саморефлексивност и самокритичност филозофског промишљања проблема.

7. Филозофија није једна догма учења и филозофских система, већ жива упитаност присутне егзистенције у оно проблематично и нелогично, незнано, где би филозофска учења требала служити као увек само „могући одговор“ на проблематику, но не нужно и једини. Ако филозофију одликује апоретичност, на прво место онда стају проблеми и питања, а одговори и решења заузимају секундарну позицију као могућа и понуђена решења која су дух и људска мисао кроз повест понудили. Потреба за правилним постављањем питања тако долази до изражаја пошто се до јасне формулације проблема, који се јављао кроз историју људске мисли, не долази одговором, већ питањем. Акценат би требало поставити на осетљивост за проблеме, одакле би онда започињало формулисање и артикулисање проблематике, те потрага за одговором; с тим што у филозофији то последње постаје могући одговор, не и дефинитивни. Од могућег одговора никад не можемо стићи до правилно формулисаног питања, управо из тог разлога што то није коначан одговор, већ могућ, а бивајући могућим одговором, значи да је једностран, пристрасан и да зависи од многих других утицаја, од којих је првенствени и главни: начин на који је аутор, који је уједно извор тог одговора, формулисао то питање које настојимо да одредимо. Његова формулација је произвела његов могући одговор и у најбољем случају крећући се ретроспективно од могућег одговора, доћи ћемо до његове формулације проблема.

Филозофско решење је коначно не у смислу потпуне објашњености, разрешености проблема и коначног одговора који даље не производи никакво питање, јер је њиме све одговорено; већ коначно у смислу ограничено и једнострано, делимично, не-све-објашњавајуће и не-све-решавајуће. Показатељ тога су нова питања која следе уколико прихватимо неки одговор, као и неке од потешкоћа одговора. Услед саме коначне бити човека оно крајње којему он тежи није и апсолутно крајње, а рефлексивност филозофског знања омогућава перманентну свест о томе. Такво крајње које није апсолутно последње, собом јемчи да постоји и нешто иза њега.50

8. Природу филозофских проблема као предмета филозофског мишљења одликује (привидна) нерешивост која није присутна у проблемима емпиријских наука, које своје проблеме наизглед решавају и чије знање напредује.51 Проналазак решења проблема само је једна привремена фаза у оквиру његовог развоја. Нагласак онда можемо пре ставити на постављање проблема, јер оно предодређује одговарање филозофије на тај проблем, а пошто у филозофији не постоји коначно решење, онда су сва прелиминарна.

За један процес мишљења какав је филозофија – за који је карактеристична саморефлексивност и самокритичност – ниједно решење проблема неће ни моћи бити коначно: решење једног проблема може бити почетак новог мишљења, као нови проблем или извор проблема. Не само у смислу да је неки одговор као такав једностран и пристрасан (иако их и одликује перспективност)52 већ у том смислу да је сама природа мишљења таква да може рефлектовати и преиспитати свако понуђено решење, колико год оно (настојало) било објективно и општеважеће. Проблем у филозофији је извориште трагања за решењем, али и резултат мишљења: филозофија се враћа свом проблему који је након учињеног филозофског пута измењен и приказује нам се у другом светлу: апоретика је у сржи филозофије.53

 

V Апоретични метод филозофске пропедеутике

1. Овим настојимо одговорити на питање постављено у Смислу увода у филозофију: „Да ли је могућан Увод у филозофију; и ако јесте, какве би природе он требало да буде?“54 Увод у филозофију не сме промашити њену суштину, иначе није никакав увод, но сама суштина филозофије, као што је указано, је сама по себи тешко ухватљива (ако уопште) чак и за саму филозофију – управо због њене природе(!), у којој су саморефлексивност и самокритика фундаменталне особине (а тиме и бескрајна самотематизација). Филозофија је искушавање граница које у себи имплицира и испитивајуће искушавање граница могућности тог искушавања. Такво мишљење је за филозофију не само неизбежно, већ и конститутивно.

Еуген Финк у свом делу Увод у филозофију каже: „Увод у филозофију никада није пуко „педагошко“ увођење у стање знања неке знаности… Увод уфилозофију је мука да филозофија започне.“55 Ако је процес филозофског мишљења, филозофирање само, које је способно за саморефлексију, те тиме твори један „круг“, проф. Тодоровић сматра да постепеног увода у тај круг нема, јер увод у филозофију није увод у један готов, јединствено одређен и општеприхваћен систем знања (као што је случај са егзактним наукама), „он је нужно увођење у филозофирање“, увод у филозофско мишљење.56

Претпоставимо ли да је увод у филозофију уствари увод у филозофирање, онда ни сам увод не може имати карактер „теоријског увода“, већ „практичког вежбања“. Начин филозофског мишљења са његовим карактеристикама се не може пасивно учити: тиме што „знамо“ да је карактеристика филозофије саморефлексија, нисмо ништа спретнији и вичнији у филозофском мишљењу; процес мишљења у форми саморефлексивности и самокритичности се мора активно спроводити и вежбати. То вежбање се не може спроводити никако другачије и ни на чему другом осим на самом предмету филозофирања, оном на којем су и филозофи градили своје системе – на филозофским проблемима.

2. Да бисмо разумели неки текст, морамо разумети питање на које је он одговор.57 Ако желимо да разумемо, морамо се питајући вратити иза реченог, јер речено се и разуме као одговор – морамо полазити од питања на које то речено и јесте одговор; хоризонт питања на која је текст одговор, нужно обухвата и друге могуће одговоре.58 Исто стоји са разумевањем филозофских решења, идеја и система; јер, оно заједничко свима њима јесте да су они у суштини одговори на питања или решења неких проблема.

Методика филозофске пропедеутике мора да одговори на питање како учинити оног ко се уводи у филозофско мишљење пријемчивим за свако филозофско знање и систем, не само неки одређени? То питање се односи на проблематику изучавања филозофије, која се никако не сме спроводити као усвајање формалних филозофских идеја. Тиме се промашује смисао филозофије, првенствено филозофирања, а ствара се и опасна клима за филозофију у целини, јер такво образовање производи незаинтересованост за било какво критичко мишљење, а сама филозофија и мишљења филозофа се узимају догматски.

3. Исправно изучавање филозофије је пре живи позив и начин, то и мора бити ако жели истински бити филозофија, не стерилно учење филозофских идеја. Целина човекове бити је неопходна за истинско филозофирање и за њом морамо посегнути да би свако биће ставили у игру његових властитих могућности.59 У сврху ваљаног филозофског образовања битније је стварање погодне климе, плодног земљишта за могуће усвајање различитих филозофија.

Главни задатак филозофске пропедеутике тако није пуки увод у филозофију, где ће се дати основне идеје, црте као полазиште и смернице са надом да се даље сам настави пут у филозофију; већ указивање на правилан начин критичког мишљења и филозофског истраживања, обликовање духа за довођење у питање сваког мњења и здраворазумског мишљења, индоктринације и демагогије, традиције као и сваке филозофске идеје и система уопште. Задатак пропедеутике је тиме вежбање у мишљењу, чуђење и збуњеност, сумњање и критика, једно свеопште држање ума и мисли; не усвајање знања без разумевања. Та погодна клима духа ће онда учинити, оног ко се уводи, пријемчивим за сваки филозофски систем као могући одговор на неки проблем или питање, али и да правилно формулише и артикулише филозофске проблеме и питања, што би затим наводило и на мишљење о одговорима и решењима проблема.

Филозофска пропедеутика мора стављати акценат на вежбање у филозофском мишљењу, пре сваког филозофског знања или узајамно са њима, не на разводњавање и приближавање филозофских идеја.

Апоретика једина може дохватити и „ухватити“ тај дух филозофирања у својој актуалности, као саморефлективни процес у вечитом кретању и самокритици. Она нам може омогућити да сваки коначни мисаони резултат у филозофији посматрамо као нови проблем и предмет мишљења. Извор филозофског мишљења и саме филозофије су проблеми и упитаност, не готова решења.

За ПУЛС Андрија Јурић

 

ЛИТЕРАТУРА:

Примарна:

  1. Дамир Смиљанић, Апоретика, Академска књига, Нови Сад 2016.
  2. Милош Тодоровић, Кратке студије, Плато, Београд 2003.
  3. Х. Г. Гадамер, Истина и метода, Веселин Маслеша, Сарајево 1978.
  4. Еуген Финк, Увод у филозофију, Нолит, Београд 1989.
  5. Nicholas Rescher, The Strife of Systems, University of Pittsburgh Press, Pittsburgh 1985.

 

Секундарна:

  1. Ф. Кирхнер и К. Михаелис, Речник филозофских појмова, БИГЗ Publishing, Београд 2004.
  2. Рудолф Карнап, Философија и логичка синтакса, Јасен, Никшић 1999.
  3. Лудвиг Витгенштајн, Tractatus logico-philosophicus, Свијетлост, Сарајево 1987.
  4. Едмунд Хусерл, Идеја феноменологије, БИГЗ, Београд 1975.
  5. Г. В. Ф. Хегел, Феноменологија духа, Дерета, Београд 2005.
  6. Карл Маркс и Фридрих Енгелс, Рани радови, Напријед, Загреб 1985.
  7. Секст Емпирик, Основе пиронизма у Скептички приручник и антички скептицизам, Плато, Београд 2007.
  8. Бертранд Расл, Проблеми филозофије, Нолит, Београд 1980.
  9. Жан-Пол Сартр, Егзистенцијализам је хуманизам, Веселин Маслеша, Сарајево 1964.
  10. Аристотел, Метафизика, Паидеиа, Београд 2007.

 

Коришћене интернет странице:

  1. http://www.dictionary.com/browse/propaedeutic
  2. https://www.merriam-webster.com/dictionary/propaedeutic

1 Ф. Кирхнер и К. Михаелис, Речник филозофских појмова, БИГЗ Publishing, Београд 2004, стр. 499.

2 Исто, стр. 310.

3 О ономе што разумемо као главне одлике филозофског мишљења видети поглавље III.

4 Она је тако и резултат филозофског мишљења, у смислу „краја“, али такође и „почетак“ у смислу предмета неког другог, наредног филозофског мишљења. Природа филозофије је таква да може доћи до идеје (у смислу резултата, производити је), али и имати ту идеју у смислу њене отворености да исто буде предмет филозофирања; такође, саморефлексивност филозофије омогућује јој да не мисли само свој предмет, већ да може мислити и методе и начине мишљења свог предмета, тј. да њих може исто имати за свој предмет, а на крају и сама себе мислити као свој предмет, бити „филозофија филозофије“. То је један од разлога зашто указујемо на проблематичност саме филозофске пропедеутике, једног увођења у филозофију, у овом раду – јер само увођење у филозофију може бити предмет филозофског мишљења(!).

5 За разумевање једног концепта попут Марксовог окретања од идеализма ка материјализму, нужно је претходно познавање Хегелове филозофије духа; што опет потребује барем познавање Кантове филозофије, чији се главни момент не може ваљано разумети без пред-знања о рационализму и емпиризму итд.

6 Рудолф Карнап, Философија и логичка синтакса, Јасен, Никшић 1999.

7 Лудвиг Витгенштајн, Tractatus logico-philosophicus, Свијетлост, Сарајево 1987.

8 Nicholas Rescher, The Strife of Systems, University of Pittsburgh Press, Pittsburgh 1985

9 Едмунд Хусерл, Идеја феноменологије, БИГЗ, Београд 1975.

10 Г. В. Ф. Хегел, Феноменологија духа, Дерета, Београд 2005.

11 Карл Маркс и Фридрих Енгелс, Рани радови, Напријед, Загреб 1985.

12 Секст Емпирик, Основе пиронизма у Скептички приручник и антички скептицизам, Плато, Београд 2007.

13 Бертранд Расл, Проблеми филозофије, Нолит, Београд 1980.

14 Жан-Пол Сартр, Егзистенцијализам је хуманизам, Веселин Маслеша, Сарајево 1964.

15 Видети спис Смисао увода у филозофију; Милош Тодоровић, Кратке студије, Плато, Београд 2003, стр. 6.

16 Дамир Смиљанић, Апоретика, Академска књига, Нови Сад 2016, стр. 54.

17 Физика не може бити изучавана од стране физике као предмет физике и методама којима се она служи; она тако испитује свој предмет, а сама може бити посматрана кроз призму неке теорије науке.

18 Кратке студије, стр. 8.

19 Апоретика, стр. 24.

20 Покушај тога би био раван сликару који се упознао са многим књигама о сликарским техникама и сликама великана, али сам никад није додирнуо четкицу нити сликао. Исто, није ваљано ни обратно: ко није остављао четкицу из руке, а није имао никаквог додира са сликарском теоријом и уметношћу, тај неће знати шта ради и радиће то на слепо. Од суштинског је значаја комплементаран однос та два.

21 Кратке студије, стр. 18.

22 Nicholas Rescher, The Strife of Systems, University of Pittsburgh Press, Pittsburgh 1985, стр. 17.

23 Кратке студије, стр. 13-14. Филозофија се непрестано креће и нужно мора кретати унутар мноштва перспектива, а њени резултати стоје под плуралитетом хоризоната. Сама човекова коначност стоји у темељу променљивости и покретљивости, као и пресецања, стапању и претапању хоризоната.

24 Исто, стр. 11-12.

25 Исто, стр. 10-11.

26 Исто, стр. 12.

27 Видети Платонов пример на крају дијалога Парменид у Платон, Парменид, Култура, Београд 1959, стр. 60.

28 Апоретика, стр. 12.

29 Аристотел, Метафизика, Паидеиа, Београд 2007, стр. 7 (982b).

30 Апоретика, стр. 34-35.

31 Исто, стр. 39.

32 Исто, стр. 42-43.

33 Исто, стр. 46.

34 Исто, стр. 21.

35 The Strife of Systems, стр. 17.

36 Исто, стр. 20.

37 Исто, стр. 22.

38 Исто, стр. 24.

39 Ово нас упућује још једном на примедбу с почетка зашто неки филозофски систем или учење, идеја (рецимо, идеализам) као понуђено решење неког проблема, не може бити пропедеутика филозофије – управо због своје једностраности и пристрасности. Филозофска пропедеутика мора смерати на оно пре сваког могућег понуђеног решења, а то је филозофски проблем као предмет чистог филозофског мишљења и његових карактеристика: саморефлексивности и самокритичности.

40 Исто, стр. 33.

41 Х. Г. Гадамер, Истина и метода, Веселин Маслеша, Сарајево 1978, стр. 400. Иако он првенствено говори о појму питања, чије је постављање пресудно за одговарање, не о филозофским проблемима, ипак се могу повући неке основне паралеле између појма проблема појма питања, као оног примарнијег за филозофију.

42 Исто, стр. 397. Сличан суд о важности ваљаног постављања питања за разрешење неког филозофског проблема, наводи се и у Апоретици: саморефлексивна способност филозофског мишљења условљава да је један од главних начина решавања проблема тај да се увиде сопствене претпоставке, предрасуде, грешке и могућности решавања проблема; „Нема решења проблема без самокритике“, Апоретика, стр, 60. Првенство питања или апоретички карактер филозофије нас усмеравају, заједно са њеном основном карактеристиком саморефлексивности и самокритичности, да се враћање на извор свих оних могућих и понуђених коначних одговора у форми филозофских система, идеја, решења и др. одвија поновном тематизацијом проблема и питања у другачијем светлу и са другачијим предрасудама. Заправо, ако је свака филозофија једно могуће решење на неки филозофски проблем или питање, следи да је свака од њих већ имплицитно садржана у самом том проблему и питању, као и начину постављања и тематизације проблема и питања. Ова идеја нас онда упућује натраг на Решера, који сматра да се различите филозофије, школе, традиције мисли и др. образују из истих апорија, само у зависности од комбиновања и прихватања могућих понуђених одговора у стварању кохерентног система мисли.

43 Можемо рећи чак да је овоме блиско и скептичко уздржавање од доношења суда – једно увиђање проблема или питања, али задржавање на истом (макар и тренутно) упркос што нам се нуде могући одговори, решења, правци питања.

44 Апоретика, стр. 23.

45 А сама вештина размишљања, тј. „вештина филозофирања“ и један метод увођења и припремног знања за ту вештину – односно пропедеутику филозофије схваћене практички као начина мишљења, не као структуре готових знања – јесте циљ нашег рада.

46 Истина и метода, стр. 401.

47 Исто, стр. 402.

48 Исто, стр. 402.

49 Исто, стр. 413.

50 Кратке студије, стр. 12.

51 Апоретика, стр. 12 и даље.

52 Исто, стр. 46.

53 Исто, стр. 16.

54 Кратке студије, стр. 17.

55 Еуген Финк, Увод у филозофију, Нолит, Београд 1989, стр. 20.

56 Кратке студије, стр. 18.

57 Истина и метода, стр. 405.

58 Исто, стр. 404. Видети и The Strife of Systems, стр. 22 и даље; или Апоретика, стр. 29-30. Понуђени одговори, решења, системи као могући, најбоље се разумеју из заједничког изворишта: питања и проблема. Стога је најтежи задатак филозофске пропедеутике да продре у тај заједнички момент који све коначне филозофије види као једнострана решења; сваки наредни задатак би био лакши и филозофске идеје и системи се могу сукцесивно-еволутивно надовезивати и настављати, као могућа решења.

59 Смисао увода у филозофију, стр. 8: „Филозофско сазнање, пак, утемељено је и ношено битком целине човекове бити: духовно-душевно-телесне, па би се у том смислу за субјекат филозофског знања могао сматрати битак целине бити човека (а не на пример његове субјективне моћи сазнања).“

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.