Herbert Markuze – Levičar u Plejboju

Magazin “Plejboj” zatražio je oko 1970. godine od Herberta Markuzea intervju, nudeći mu za to veću sumu novca, ali ih je odgovor prilično iznenadio, svedoči njegov prijatelj i bivši student Endru Friberg. “Otac Nove levice” pristao je, ali uz uslov da se – pojavi na duplerici. “Plejboj” na to nije pristao. Iste godine, objavljen je Markuzeov portret u “Plejboju” iz pera drugog Markuzeovog studenta, Majkla Horovica. Kako je autor “Erosa i civilizacije” i “Čoveka jedne dimenzije” prikazan u “Plejboju”, na čitaocu je da prosudi. 

Još od dana F. Skota Ficdžeralda nisu se mladi intelektualci tako srdačno okupljali na imanju F. Embrouza Klarka. Portir može da vam ispriča koju o vremenu kada je princ od Velsa tu večerao sa Ernestom Hemingvejem, H. L. Menkenom i neodoljivom Talulom Benkhed. Ali već do tridesetih, Long Ajlend bio je preblizu lešu Vol strita da bi bio u modi, a vi biste, ako niste skočili sa Bruklinskog mosta Harta Krejna, otišli u Holivud da ljuštite voće sa Me Vest.

Ali sad je Klarkovo imanje ponovo bilo centar akcije. Pre tri godine, liberalni advokat iz klana Kenedijevih, Haris Voford, došao je potražujući mesto za Njujorški državni univerzitet.  A sa Old Vestburijem koji glatko funkcioniše i advokatom Vofordom udobno smeštenim u Glavnu kuću, bilo je sasvim prirodno pozvati najvrelijeg političkog filozofa nacije da saoseća sa lokalnim intelektualcima. Nedelju ranije, Voford je priredio izlaganje pisca Džeja Nojgeborena i privukao tek šačicu ljudi. Ali Herbert Markuze pisao je o Teoriji i Novoj levici – i to je bio takav mamac da nijedan mladi čovek koji drži do svog ugleda ne bi mogao da prođe kraj toga u to blagorodno aprilsko veče.

Došli su u čoporu. U “trijumfu”sa žbicama stigao je Najpoželjniji Srednjoškolski Radikal s ovu stranu Lentauna, u svilenoj, jednobojnoj košulji, sa brižljivo otkopčana tri gornja dugmeta, što je zgodno za zavođenje domaćica iz Saveta roditelja i držanje prikrivenih upravnika neobično blagim. Kraj njega, njegova mikro obučena Slatkih Šesnaest senzualno je pričala o Markuzeovoj mogućoj temi. “Nadam se da govori o Erosu i civilizaciji”, uzdahnula je milujući lokne svog dečka. “To je tako rajhovski!”.

– Ne budi smešna! – uzvratio je Najpoželjniji, izmičući se. “U središtu svega biće Čovek jedne dimenzije. Kapitalizam se urušava, a sve o čemu ti misliš je tvoj prokleti orgazam!” Ah, te žene! Beskorisne u revolucionarnim situacijama! Što li ju je uopšte i poveo?

Odmah za njim stigao je ulubljeni “folksvagen” s velikim momcima iz grada – političar SDS[1], reporter “Reta” i fotograf iz “Njuzrila”. SDS političar, sa sve uglastim naočarima za bakice i štucovanim brčićima, gledao je flegmatično kroz prozor dok je njegov prijatelj iz andergraund štampe petljao oko magnetofona.

– Šta si kog đavola morao da poneseš magnetofon, šmokljane? Glavna stvar je da se vidi da li Markuze isijava revolucionarne vibracije.

– Jebi se! – stigao je odgovor. – Ti misliš da se ja primam na Markuzeovu priču? Jednostavno mogu da prodam ovu traku gore u gradu, znaš.

– O’ladite! – prošaputao je dobrano stondiran, definitivno paranoičan fotograf “Njuzrila”. – Portir hoće da nas proveri!

Rekavši to, on oprezno prikrije svoju ulupanu filmsku kameru pod izbledelu šarenu košulju, čekajući na ispitivanje za koje nije znao da je čista rutina.

Unutra, u predsednikovom novom domu, dvorana se punila studentima, fakultetskim osobljem i posetiocima. Frenk Miata, marksista kampusa, zauzeo je mesto kraj fotelje za govornika. U pozadini je prkosno stajao bradati Majkl Šeridan, nekadašnji Ist Vilidž Digers[2], koji se vezao za kampus stipendijom i letkom. U uglu je tiho sedeo Džonatan Kotler, sin bruklinskog političkog disidenta, čija je prisutnost u Old Vestberiju do sada izražavala samo otuđenje.

Razmeštaj fakultetskog osoblja nije bio ništa manje razotkrivajući. Katolički teolog Majkl Novak, čije su rasprave o Novoj levici izazivale infarkte u Vatikanu, pokorno je sedeo na podu, tako da bude Markuzeu pod nogama. “Naravno da je Markuze teolog”, kaže Novak, podupirući bradu prstom, “čak iako to ne priznaje”. Na nogama je, u uglu, bio Ričard Džons, koga su frojdističke primedbe o obrazovanju bacile u nerazumevanje sa Organizovanom Psihologijom. “Eros i civilizacija”, iskreno dodaje Džons, “to je knjiga koja mi je promenila život”. Samo je Piter Orlinz, gostujući predavač sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu, dao sebi oduška u jednoj od fotelja. “Nešto od toga što Markuze kaže je tačno”, primećuje mladi Orlinz neobavezno, “a nešto od toga je smrtno pogrešno”.

Pogrešnog kod Markuzea često može da se nađe, ali nikad smrtno pogrešnog – njegovi revolucionarni napadi uvek su bili predivno apokaliptični, e da bi bili išta drugo do eksplozivno živi. Markuzeova vrla životnost je ono što čini njegovu čudnovatu dijalektiku tako prijemčivom. Ukratko, filozof vidi istoriju kao beskrajno suočavanje razuma i nametnutnog neznanja. Kad čuje Markuzea kako to govori, razuman čovek automatski bi se složio sa svim, od jednake podele dobara do biseksualnih orgija, samo ako ne bi bilo profesorove verzije plavih zloća[3] – moćnih masnih gusaka, elitista koje su ograđivale sve samo za sebe još od kamenog doba. Vladajuća klasa će, tvrdi Markuze, pribeći bilo čemu da sačuva svoju privilegovanu poziciju, od veštačkog kreiranja besmislenih ratova i oružja, preko održavanja sterilnog morala, do ogromnih “hleba i igara” kampanja osmišljenih da vas uljuljkaju u sjaj novih automobila, fudbala i spuštanja na Mesec. Sve to dodaje se na sumoran pogled na budućnost u kojoj plave zloće rukuju napadima i dominacijom sa kibernetičkom preciznošću, dok mi ostali pušimo više, a uživamo manje. Nada počiva u pobedi razuma kroz studentsko-radničku revoluciju koja će biti, prema rečima Markuzeovih studenata, “jednako nasilna kao i nasilje protiv kojeg se bori”.

U međuvremenu, tamo u trpezariji, Herbert Markuze i Predsednik Voford privodili su večeru kraju. Nikad, ni na trenutak, Vofordu nije palo napamet da su njegova kenedijevska ideologija ili njegove skorašnje autoritativne direktive njegovom studentskom telu – o vlasti studenata ili korišćenju droga – bili u direktnom sukobu sa Markuzeovim besedama. Važno je bilo da je Markuze veliko ime, a to je značilo i prestiž za narastajuće Old Vestburi prisajedinjenje Njujorškom državnom univerzitetu: “Piramidi učenja” Nelsona Rokfelera.

– Mislim da su vaši fanovi upravo spremni za vas – obavestio je gospodin Voford Markuzea.

– Ja, recite im da dolazim za minut.

Fanovi! Šta mu on, dođavola, uopšte, dođe – gostujući predavač ili rok zvezda na turneji? Ali ipak su to bili fanovi, jednako uronjeni u divljenje kao i masa koja je skandirala Džoniju Vinteru te večeri u Filmor Istu.

Uvek će biti stvar vrhunske ironije to što je popularnost dokačila Herberta Markuzea kad je on napunio 70. Rođen 1898. u uspešnoj jevrejskoj porodici u Berlinu, doktorirao je književnost (magna cum laude) 1922. na Univerzitetu u Frajburgu. Počeo je da se bavi knjižarstvom u Berlinu na vrhuncu Vajmarske republike, u kulturi briljantnih profesora i nazadne niže srednje klase. Nemačka je živela sa genijima Brehta, Hajdegera, Hajzenberga i obližnjeg Frojda, a mladi je Markuze jednostavno tačno hvatao beleške. Godine 1933. priključio se Institutu za društvena istraživanja u Frankfurtu u pokušajima da stvore socijalnu psihologiju, kritički nastrojenu prema kulturi kapitalizma. Ali tada su Nazadnjaci dospeli na vlast i naredne godine je Markuze – jevrejski radikal, na kraju krajeva – odveo svoju ženu Sofi i sina Petera u Njujork. Sedam godina je radio kao saradnik na projektima Instituta za društvena istraživanja, na Univerzitetu Kolumbija. Tridesetih, bio je nalik nekom američkom patrioti, nalazeći u Nju dilu mnogo toga vrednog divljenja. Kada je počeo rat, naučnik je dobrovoljno radio u ratnom ministarstvu za informisanje i u tajnoj službi kao viši analitičar nemačke kulture. Kasnije je vodio biro Stejt departmenta za Centralnu Evropu, a to je činjenica za koju bi sada i on i Stejt department voleli da se zaboravi. Hladnoratovske politike SAD su 1951. obavezale Markuzea da se vrati na akademiju. Kao saradnik Ruskog instituta na Kolumbiji i Harvardu, ušao je u američke slušaonice, predavajući naraštajima plave krvi iz Ajvi lige o pokvarenosti sovjetskog marksizma. Sofi Markuze je umrla, ali se knjiga koju je Markuze napisao u znak sećanja na nju može ubrojati među najveće vizije 20. veka. Eros i civilizacija, objavljena 1955, otkriva teoretijske osnove za Markuzeovu kritiku modernog društva. Ona predlaže spajanje frojdovske i marksističke filozofije – erotsko podjednako kao i ekonomsko oslobađanje. Ali autor podvlači idiličnu prirodu predloga, tvrdeći da se, u stvarnosti, trend u “unapređenom” društvu pomera ka eksploataciji i represiji.

Nakon objavljivanja te knjige, Abram Zahar, predsednik Univerziteta Brandajs u Voltamu, Masačusets, u retkom ispoljavanju hrabrosti odlučio je da se podsmehne mišljenju nacije i angažuje priznatog marksistu kao profesora politike i filozofije. U pratnji svoje druge supruge, Inge Verner, Markuze se doselio u predgrađe Bostona kako bi pisao svoju konačnu kritiku američke kulture, Čoveka jedne dimenzije. U kampusu je, u međuvremenu, profesor blistao, držeći predavanja – stidljivo usmerena na kritiku američke civilizacije – u slušaonicama prepunim studenata. Tokom svog angažmana na Brandajsu, dopro je do mnogih mladih, danas najuticajnijih, među kojima su najpoznatiji Anđela Dejvis i Ebi Hofman.

Ali liberalizam predsednika Zahara pokazao se manjim od nepromenljivog. Uz iskrsavanje komunističke Kube, Valtamov kampus polarizovao se više nego ikad. Podrška nastavnog osoblja Kastru, iako ograničena na manjinu, zapretila je po prvi put da će prilepiti etiketu marksista na Brandajs. U tom trenutku, u većini jevrejski, u većini umereno liberalni filantropi, koji su osnovali univerzitet 1948. godine, zapretili su da će zavezati kesu ako Brandajs postane zapaljivo mesto. Zahar je shvatio suštinu poruke. Prvi izazov mu se dogodio tokom Kubanske krize, kada je priznata antropološkinja Katlin Eberli zaključila obraćanje studentima rečima: „Živeo Fidel! Dođavola s Kenedijem!“ Zahar ju je ukorio zbog „nesmotrenih“ i „neodgovornih“ primedbi, Eberli je dala ostavku, a Markuze je bio na čelu pokreta u kampusu koji je zamerao predsedniku na gušenju akademskih sloboda. (Sa svoje strane, Američko udruženje profesora univerziteta odbilo je da osudi univerzitet). Bio je to najznačajniji potez Markuzea u zrelim godinama u Americi, a koštao ga je stalne pozicije koju je godinama čekao. Uz Markuzea, neka bude rečeno, otišao je intelektualni prvi red nastavnog osoblja, a univerzitet se nikada nije potpuno oporavio od tog egzodusa.

U svojoj završnoj godini na Brandajsu, pošto mu je ugovor bio na određeno vreme, Markuze je postao bučni kritičar američke politike u Vijetnamu. Nakon što je SAD počeo intenzivno bombardovanje Severnog Vijetnama u februaru 1965. godine, on je objavio svoju najoštriju polemiku: „Kada sam došao u ovu zemlju tridesetih godina“, uzviknuo je uz za njega neuobičajeno iskazivanje emocija, „duh nade se osećao u vazduhu. Sad otkrivam militarizam i represiju koja priziva u svest teror nacističke Nemačke“. To je, suvišno je i reći, zapečatilo njegov odlazak, ali nije mogao da ode bez stojećih ovacija studenata, posvete u godišnjaku i studentskog gala prijema.

– Zašto se nikad ne obratite svojim studentima – pitala je Sada na prijemu. Sada je bila Markuzeova niska, punačka, ljubazna stara sekretarica za koju Brandajsov godišnjak tvrdi da je „Seksi Sejdi“ Bitlsa napisana o njoj.

– Ali ja im se obraćam! – insistirao je Markuze.

U redu, hajde onda da razgovaramo – ubacio sam se. Tada sam i sam bio student druge godine na Brandajsu. – Šta mislite o snazi studenata?

– U vezi sa Vijetnamom, u vezi s pravilima u studentskom domu, na vašoj strani sam. Ali u učionici verujem samo u jednu moć: moć nastavnog osoblja. Kada smo mi bili studenti u Berlinu, mi nikada nismo diktirali našim profesorima, mi smo ih slušali.

Tada sam shvatio da je Markuze prvo Nemac, drugo Jevrej, a savremeni Amerikanac jedva da je uopšte. Njegov osnovni pristup obrazovanju bio je uvek obespokojavajuće autoritaran i tada sam naučio da se okrenem Rusou u vezi sa pitanjima pedagogije.

Od njegovog svrstavanja uz Novu levicu, međutim, Markuze je prikladno odlučio da ne treba svi profesori da uživaju potpuno poštovanje. Sada je moguće šikanirati nastavno osoblje čiji pristup brazda “racionalnost socijalista”.

Bilo je to takođe vreme kada sam se uspavao za Markuzeovo predavanje u 10 sati. Iako sam stigao u salu Moskovic četrdeset minuta kasnije, odlučio sam da je i deset minuta Markuzea bolje nego ništa. Na nesreću, vrata su se zalupila kad sam ušao.

– Shvatate li da ste zakasnili četrdeset minuta? – grmeo je Markuze.

– Da – odgovorio sam.

– Pretpostavljam da to znači “Žao mi je” – odvratio je on.

Nisam zaista bio u stanju da razumem provalu gneva kod Markuzea sve dok mi jedan nemački student nije rekao da sam počinio fundamentalni tevtonski prestup – kašnjenje. Da li je to, zapitao sam se, uopšte način da se predvodi oslobođenje?

Maja 1965. godine, Markuze je prihvatio ponudu, koja je već dugo postojala, Univerziteta u Kaliforniji u San Dijegu. Kupivši kuću na mondenskoj Klifridž aveniji na plaži La Holja, seo je ispred sa Inge, svojim ulubljenim “pežoom” i svojim cigarama, isecajući iz novina recenzije svog Jednodimenzionalnog čoveka na kalifornijskom suncu. Kao i obično, recenzije su bile raznolike, ali u ovom slučaju recenzenti nisu bili najznačajniji čitaoci. Jer pre nego što je protekla godina, Jednodimenzionalan čovek postao je Biblija Nove levice koja je bila na pomolu – od Praga do Sausalita.

Jednodimenzionalan čovek je zapravo ništa više nego prerada Markuzeovih predavanja za neupućene. Knjiga karakteriše američko društvo kao industrijski eksperiment u kojem je “logika dominacije” pobedila. Američki vladajući kapital drži se odgovornim ne samo za pljačkanje kofera, već za uslovljavanje glasača da prihvate svoju nemoć. Markuze strahuje najviše od pasivnog prihvatanja ograničenih prihoda koje preti da negira žudnju za oslobođenjem koju autor vidi kao krajnju živototvornu snagu. Da je Markuze nastavio da koristi visokoparni engleski koji je naučio u nemačkoj osnovnoj školi, Jednodimenzionalna čovek zaslužio bi jednodimenzionalno izdanje. Ali koristeći tako prozaične američke slogane kao što je “pronašli su svoju dušu u domu na međuspratu” da bi opisao ono što je pre nazivano “represivnom desublimacijom”, Markuze, kao i Makluan, načinio je od sebe komad robe u knjižari u kampusu.

Ispočetka je Markuze odbacivao svoju novostečenu važnost i usmerio se na predavanje nemačke filozofije 19. veka. “Ako postoji stvar koja nije potrebna Novoj levici”, stigle su reči sa La Holje, “to je nova slika oca”. Ali kako su mediji – “Tajm”, “Njujork Tajms” – počeli da ga nazivaju teoretičarem Nove levice, postalo je nemoguće izbeći njegov novi identitet. Konačni dokaz došao je sa 1968. godinom, kada su ga u studentsko-radničkoj buni u Francuskoj kanonizovali kao Karla Marksa 20. veka.

I eto, u Old Vestburiju bio je Markuze u 70-toj godini – energičan, oprezan i smireno zabavljen svojim iznenadnim uspehom. Visok i razumno doteran, nije nosio ništa radikalnije od bele košulje sa manžetnama, tamnu ešarpu, crni prsluk i sivi sako. Njegova duga seda kosa otkrivala je sasvim njegove velike uši i širok nos. Uz naočare za čitanje, uredno zadenute u gornji džep, jedina njegova vidljiva ekscentričnost bilo je njegovo neceremonijalno mljackanje jabuke. Uzimajući kafu, izašao je da se suoči sa još jednim studentskim intervjuom.

– Pretpostavljam da treba da sednem u ovu fotelju – upitao je nevino Markuze svoju publiku. Usledila su klimanja glavom kao saglasnost. – Ne znam da li da se usudim! – dodao je, cereći se.

– Dobro, šta vam je na pameti?

Teskobni tajac prekrio je okupljene. Ko bi se usudio da postavi marksističkom mahatmi prvo pitanje?

– Šta mislite o studijama crnačke kulture – povikao je neko iz pozadine. Studentski intervjui skoro uvek otkrivaju više nego novinarski tet-a-tet. Pitanja stižu snažno i drsko, uklanjaju spoljne slojeve ličnosti svom silinom četke za masažu. Maks Lerner je govorio da nakon nadgornjavanja sa studentima čovek izlazi ili kao svetac ili kao licemer.

– Ne verujem u crnačke i belačke studije – odgovorio je Markuze. – Postoji izvesna količina materijala koju bi svaka inteligentna osoba trebalo da izuči.

– Šta podrazumevate pod “materijalom”? – skeptik je zapitao.

– Govorim o osnovama iz istorije, ekonomije, psihologije, filozofije i tako dalje.

– Da li je to zaista relevantno za crnog studenta u revolucionarnom stanju?

– Ja, zacelo, mogu da razumem koliko univerzitetski život može da izgleda irelevantno crnim studentima koji dolaze iz geta. Predlažem da se nekoliko meseci provede u pripremanju ovih studenata, o trošku vlade, za njihovo aktivno i potpuno uključivanje na univerzitet.

– Ali zašto se truditi oko njihovog “pripremanja” – odvratio je SDS-ovac. “Za šta? Za ekonomske kurseve belca? Ako je video pacove, narkomane i Upravnu zgradu “Dženeral motorsa”, on zna sve što mu je potrebno!

Usledilo je skandiranje podrške i Markuze je shvatio da se nalazi pred svojim najzagonetnijim oponentima – mladim, antiintelektualnim revolucionarima. Kao i obično, profesor se oslonio na svoju najbolju pobedničku taktiku – strpljivo, šarmantno, racionalno ubeđivanje.

– Primećujem ovde – počeo je diplomatski – ono što sam nalazio u mnogim kampusima koje sam posetio: rastući antiintelektualni stav među studentima. Nema kontradikcija između saznanja i revolucije. Zašto strahujete od toga da budete inteligentni?

Jadni Markuze. Čak i u svoj svojoj popularnosti, on je u raskoraku sa mladima koje traži da vodi. Levica u kampusu hoće da spaljuje biblioteke, a on brani čitanje, pisanje i račun – čak marksističko čitanje, pisanje i račun. Klince uzbuđuju fraze poput “podrivanja temelja sistema” i “oslobađanje instinktivnih potreba”, dok bi profesor da oni usklade takva uzbuđenja sa čitanjem Das Kapitala u originalu, na nemačkom. Deca hoće da se jebu bez osećanja krivice, dok on hoće od njih da uče bez stida.

– Da vam kažem šta SDS iz La Holje radi – poučavao je Markuze. – Bio je jedan profesor ekonomije u našem kampusu koji je odbijao da prihvati važnost marksističke teorije u svojim predavanjima. On je razmatrao samo empirijske podatke i primenjivao takozvanu metodologiju oslobođenja donošenja vrednosnih sudova. Studenti su išli u biblioteku i za svako predavanje ovog profesora delili su fotokopirane skripte, objašnjavajući značaj tih podataka sa marksističke tačke gledišta. Posle nekoliko takvih nedelja, dekan je pozvao studente i rekao im da će, ako mu dostave ime kvalifikovanog marksističkog ekonomskog stručnjaka, univerzitet tu osobu da zaposli. Vidite, može se uraditi i pameću.

Bilo je na Majklu Šeridenu, neumornom studentskom Digeru sa Old Vesberija, da napravi očiglednim jaz između Markuzea i anarhističke levice.

– Nije li bilo revolucija u istoriji – zapitao je Šeridan – kojima intelektualci nisu dali okvire, koje nisu bile intelektualne čak ni u kontekstu?

– Na šta tačno mislite? – repetirao je Markuze u defanzivi. – Francusku revoluciju inspirisali su Volter, Didro, Ruso. Rusku revoluciju Marks, Lenjin, Trocki.

Šeridan je ćutao. Nije imao na umu Rusoa i Trockog. Mislio je na Budu, Lao-cea, Muhameda i Hrista. Začudo, Markuze, čiji Eros i civilizacija je omiljen među hipicima, odbijao je uvek da igra duhovnika rame uz rame sa Alanom Votsom i Timotijem Lirijem. Nije da nije temeljno upućen u mističku tradiciju. (Njegovi omiljeni pisci su Po i Bodler.) Nego stvar je u tome da, kada je prinuđen da bira između transcendencije i realnosti, on uvek zastupa realnost. Za Markuzeovo viđenje, revolucija je trezvenjački posao i nikakav guru hokus-pokus nije viđen kao zamena za konkretnu političku akciju. “Spontanost nije dovoljna”, upozorio je za L’Express prošlog leta. “Neophodno je imati organizaciju… Ne mogu da zamislim kako se neko može boriti sa društvom koje je mobilisano i organizovano u potpunosti protiv svakog revolucionarnog pokreta, protiv svake efikasne opozicije – ne vidim kako se neko može boriti protiv takvog društva, takve koncentrisane sile – vojne sile, policijske sile, itd. – bez ikakve organizacije. To neće uspeti”.

– Ima li još nekih pitanja? – zahtevao je Markuze. U prostoriji je bilo tiho. Naučnik je ustao sa mesta gde je sedeo, kao da će pozvati na neizbežni kraj uz kafu i krofne.  

– Samo jedna lična primedba, Herberte – oglasio se Ričard Džons iz ugla. Markuze se vratio da sedne, dok je Džons nastavio skoro solilokvijum.

– Nedavno sam ponovo pročitao Eros i civilizacija… To je delo genija. Uspelo vam je da tumačite Frojda na način na koji niko drugi nije… Mora da ste se osećali veoma usamljeno…

– Usamljeno? – uzviknuo je Markuze uzavrelo. Džons je očigledno mislio “intelektualno usamljeno”, ali Markuze je namirisao psihoterapiju i uzvratio lično. – Hajde da jednu stvar razjasnim. Nikad se nisam osetio lično “usamljenim” ili “otuđenim” ili ma šta slično tome. Veoma sam srećan, hvala.

A da li je zaista? Može li ovaj nemački Jevrej u egzilu, sa svojom marksističkom i frojdovskom vizijom, zaista da na ličnom planu bude srećan u modernoj Americi? Čovek jedne dimenzije je rad jedak ko kiselina, da se čovek zapita da li Markuzeov cerebralni otrov nikad ne otruje dušu.

Otišao sam da vidim Markuzea posle nastupa.

– Zdravo… Majkl Horovic… vaš bivši student.

– A, da. Pomislio sam da ste mi poznati. Kada ste bili na Brandajsu?

– 1965… vaše poslednje godine… Bio sam u vašem razredu 196b.

“Šta beše 196b?” Kako je Herbert Markuze mogao da zaboravi Političke nauke 196b? 196b je bio najnapredniji kurs iz moderne političke teorije ikad ponuđen i ako nisi utuvio Kanta u glavu, nije bilo svrhe da izlaziš na ispit. Markuze bi držao govor o Hegelovom shvatanju razuma u istoriji, a liberali i marksisti bi urlali jedni na druge sve dok se domar ne bi žalio.

– Ne sećate se 196b? – upitao sam nevino. A onda pošteno, pognute glave: – To je bio vaš napredni kurs iz modernih političkih teorija.

– A, da – uzdahnuo je Markuze i bio je to jedan od onih uzdaha koji se otmu mojoj jidiš baki kada se priseti Judžina Debsa. Svega je bilo u tom uzdahu – sećanja na prijatelje iz prošlosti, nostalgije za izgubljenom ulogom anonimnog naučnika i maglovitog straha od budućnosti.

– Brandajs se iskvario, zar ne? – zapitao je, skoro pa nadajući se.

– Da, nije više isti – potvrdio sam mu. – Manuel je otišao, Sili je otišao, čak ga je i Kozer napustio.

– Ja, razgovarao sam sa Hajncom Lubašem prošle nedelje. Zamalo da upitam “Nu?”, ali sam shvatio da govorimo bramanskim nemačkim jevrejskim, a ne seljačkim jidišom. “Oh, stvarno?”, ad-libovao sam. “Da li i on hoće da ode, takođe?”

– Da, ali je teško… On nije objavljivao mnogo i…

Dakle, došlo je do ovoga? Intervju sa ocem Nove levice pretvorio se u ćaskanje o Brandajs akademiji.

Ali uklapa se. Jer Markuze je i dalje u osnovi skitajući profesor, koji provodi većinu svog života u otplaćivanju hipoteke, vozeći auto na popravku, popunjavajući formulare za zdravstveno osiguranje, pozivajući prijatelje na kafu i govoreći svojoj ženi da ne treba da brine. Jedina razlika između njega i nas je u tome što on, kada se vrati kući s posla, umesto gledanja “Nasmej se”, odlazi u sobicu i kuca poglavlje knjige.

A opet, nudi nam i više od toga. Uprkos svojim godinama, Markuze putuje od kampusa do kampusa, od TV studija do foajea nekog magazina, od sale za predavanja do protesta za mir. Lekari kažu ne, ali Markuze kaže da i beskrajni marksistički vodvilj ide od grada do grada, od zemlje do zemlje, jer je očajavajućoj mladoj inteligenciji potrebna konstantna reanimacija.

– Kakvi su vam planovi? Ostajete u La Holji?

– Ne.

– O, ne? Kuda idete?

– Ko to zna? – odgovorio je Markuze, podižući ruke. – Ko još može bilo šta da planira?

To je bilo finale. “Ko još može bilo šta da planira?” Ja sam samo putujući nemački profesor  čiji se težak život pretvorio u zlato i znam jednako malo o tome šta sledi koliko i vi. Možda ću postati profesor u Berlinu, možda ću se priključiti “Epl koru”[1], možda sam prerušeni Paul Gebels. “Ko još može da planira bilo šta?” Poslednje priznanje neznanja. O, Razume, zašto me napusti? I sa ovom zbunjenošću, potpuno ispovedenom, Markuze je mogao da odšeta u betonski vrt Predsednika Harisa Voforda. Jer tamo, gledajući u vedro nebo nad Long Ajlendom, filozof zna samo da ne zna ništa, da može da kaže samo ono što je prvi od njegovih istoimenih prošaputao svojim učenicima u Atini pre više od 2.300 godina:

“A sada je došlo vreme da moramo otići – ja da umrem, a vi da živite. Šta je bolje, to je samo bogovima znano”.

Tekst: Majkl Horovic
Prevod: Matija Jovandić
Izvor: Glif

[1] Students for a Democratic Society – studentska levičarska organizacija, postojala od 1960. do 1969.
[2] East Village Diggers – hipi grupa, nazvana po engleskom društvu pooljoprivrednih altruista iz 17. veka, obezbeđivali su hranu siromašnima, a kasnije i različite alternativne kulturne programe.
[3] Blue Meanies – vojska surovih, iako komičnih, likova koji mrze muziku iz nadrealnog animiranog filma „Žuta podmornica“ (Yellow Submarine, 1968).

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments