Biću kratak, i neću ga pominjati po imenu, ali izvesni pisac sa tri reči u imenu i koji nosi bandanu napisao je 90-ih veoma dugačku knjigu o televiziji. Delimično se oslanjajući na ideje Nila Postmana, ova duga knjiga je pokazala viziju sveta koji robuje ekranima i ljudima na njima. Namera je bila da ukaže na koji način osoba u to vreme doživljava svet. Dvadesetčetvoročasovne kablovske vesti bile su relativno nov izum 90ih, beskonačno se krećući između segmenata sa malo više najave od „I sada…!“ da bi pripremili gledaoca za sledeću temu. I to je, manje-više, bio način na koji se to radilo godinama dok se nije pojavilo nešto novije, i to znatno brže.

Pošto su društveni mediji ponudili omiljenu metodu za posmatranje dešavanja u realnom vremenu, umetnost trenutka, razumljivo, prilagođena je načinu na koji umetnici doživljavaju svet. Kada su društveni mediji još uvek bili u nastajanju, a njihova pravila i funkcije manje definisane, promatrači su postavljali pitanje „Da li je ovo umetnost?“ Kako su 2010-te odmicale, a društveni mediji postajali deo našeg svakodnevnog života, nije prošlo mnogo vremena pre nego što se učinilo da se pitanje izokrenulo, od „kako društveni mediji mogu biti umetnost?“ ka „kako umetnost može biti društveni mediji?“

Fragmentacija je ustaljena konvencija takozvanog „internet romana“—knjige kao što su Niko ne govori o ovome (No One Is Talking About This), Weather (Vremenska prognoza), Odeljenje za spekulacije (Dept. of Speculation), Bukvalno mi pokaži zdravu osobu (Literally show me a healthy person), Nekoliko ljudi kuca (Several People Are Typing), ili delo koje prkosi klasifikaciji Megi Nelson (Maggie Nelson). To je prodoran i kontroverzan stil. To su knjige napisane jezikom interneta, kratki rafali uvrnutih zapažanja, velikodušne u svom negative space-u na stranici, ostavljajući čitaoca da često doslovno popunjava praznine.

U knjizi Loren Ojler Lažni nalozi (Fake Accounts), koja se naširoko smatra internet romanom, autorka zapravo pruža jednu vrstu samozatajno-samoreferencijalnog uroborosa koji favorizuju oni koji su ekstremno onlajn, dok se roman ruga fragmentarnom stilu dok ga oponaša:

„Još jedno opravdanje za ovu strukturu je da oponaša prirodu modernog života, koji je „fragmentiran“. Ali fragmentacija je jedan od najgorih aspekata modernog života. Izuzetno je stresan. „Fragmentaran“ je eufemizam za „prekinut“. Zašto bih želela da moja knjiga bude poput Tvitera? Da sam želela knjigu koja liči na Tviter, ne bih napisala knjigu; provela bih još više vremena na Tviteru.”

Ali Tviter ne postoji u vakuumu, niti naši mozgovi funkcionišu kao tabovi u prozoru pretraživača, gde je jedna po jedna stvar vidljiva. Narator kod Ojler tvrdi da je savremeni svet fragmentaran, ali kako se internet integrisao u naše živote, on nije toliko fragmentisao našu stvarnost koliko ju je likvidirao .

Nekada je bilo lakše biti prekinut. Dovoljno sam star da se setim vremena pre nego što sam imao internet u džepu, kada je postojala jasna granica između onlajn i oflajn sveta. Televizija i internet pre pametnih telefona zahtevali su geografsku konzistentnost, upotrebljavanje njih je bilo vezano za bilo koju prostoriju u kojoj je TV, ili gde je wifi mogao da dopre. U doba pametnih telefona, međutim, granice su postale nejasnije. Uvek smo na on demand, čitamo vesti, odgovaramo na mejlove, DM i obaveštenja. I ja sam pišem ovu rečenicu na svom telefonu dok se vozim autobusom. Dakle, dok ovi fragmentarni romani predstavljaju svet u kome niste svesni spoljašnjeg sveta dok gledate u svoj telefon, realnije je da kada ste u svetu, vi ste svesni Tvitera.

Moja ideja je da, pre nego sa fragmentacijom, internet, kakav trenutno jeste, lako pruža paralelu sa enciklopedijskim romanom XX veka.

Ne treba da ističem da smo gotovo u svakom trenutku bombardovani informacijama. Zato razmislite o nečemu poput usporavanja zamajca vašeg alegorijskog romana o osveti kako biste porazmislili o detaljima taksonomije kitova. Postoji poprilično ustaljena izreka na internetu koja kaže „Sve što sam naučio [o temi] bilo je protiv moje volje“. Da li je to, kao sentiment, toliko drugačije od toga šta ljudi (isključujući zaluđenike za Melvila) osećaju o Mobi Diku i njegovim poglavljima o lovu na kita?

Edvard Mendelson, koji je skovao termin „enciklopedijski roman“, definisao ga je kao roman koji „pokušava da prikaže čitav niz znanja i verovanja jedne nacionalne kulture“. U manje tehničkom smislu, enciklopedijski romani su često dugačke, digresivne knjige koje donose pravu radost u delovima koje mnogi čitaoci mogu smatrati nebitnim, što pisac Dejvid Lecter naziva junk text. Enciklopedijski romani mogu biti teški, dosadni i frustrirajući, što ih takođe čini izuzetno realističnim, posebno u post-internetskom dobu.

Ove vrste rasprostranjenih, polifonih romana su izašle iz mode, ali još uvek postoji nekoliko nedavnih izuzetaka. Na kraćem kraju spektra je The Blizzard Party Džeka Livingsa (FSG, 2021), vrtoglavi roman koji istovremeno govori o jednoj noći i o čitavom modernom svetu. Tu je i jurišna knjiga Ducks, Newburyport Lusi Elman (Biblioasis/Gallei Beggar, 2019), roman koji se sastoji od jedne rečenice koja se proteže na skoro 1.000 stranica. Ušao je u uži izbor za Bukerovu nagradu i smatram ga najboljim „internet romanom“ do sada, iako izgleda i čita se kao nijedan drugi.

Ovi romani su i dalje enciklopedijski, da tako kažem, ali sada, umesto Britanike ili enciklopedije World Book-a, enciklopedija o kojoj se radi je veb-sajt ili nekoliko njih. Uzmimo, kao prvi primer, The Blizzard Party. Dok je radnja usidrena u jednu noć iz 1978. godine, struktura ovog književnog romana sa velikim R je neverovatno gusta, ispunjena desetinama i desetinama onih malih koincidencija koje bi izgledale nerealno da se ne dešavaju sve vreme. Na primer: naš glavni lik je Hejzel. U sadašnjem trenutku Hejzel je udovica koja se bori sa činjenicom da se njen muž nikada nije vratio sa posla u Svetskom trgovinskom centru. Kasnije u romanu, u 1978. godini, saznajemo za Hejzelinu majku — ona je slikarka — i tokom istoimene zabave u mećavnoj noćni, ona pristaje da proda sliku jednom biznismenu iz Saudijske Arabije. Poslovni čovek uzima ovu sliku i daje je na poklon. Primalac ovog poklona je čovek po imenu Osama, i on prodaje sliku kako bi pomogao finansiranje tajne militantne grupe, čije će akcije na kraju dovesti do smrti muža naše glavne junakinje onog kobnog jutra u septembru 2001.

Taj konkretan tridesetogodišnji luk je samo jedan primer ambicija Livings za široki ekran. U celini, sama knjiga podseća na tipove Vikipedijinih “zečjih rupa” u koje ljudi vole da upadaju, na sve te nested članke, koji se rekurzivno povezuju. Ne morate tražiti dalje od stvarnog članka na Vikipediji za stvarnu mećavu iz ’78. da biste videli potencijal da se izgubite u lavirintu međusobno povezanih tema i kako se može izgraditi ubedljiva priča samo iz prostranstva ljudskog znanja.

Naravno, čin kliktanja na članke na Vikipediji se razlikuje od pasivnih informacija putem asimilacije koje pokupimo tokom beskonačnog skrolovanja po društvenim mrežama. Nismo toliko hranjeni informacijama koliko smo se skoro udavili u njima. Dok sami delovi (ili fragmenti) mogu biti mali, njihov volumen je ogroman. To je najbolje sažeto u sentimentu koji sam viđao iznova i iznova: „Ne bi trebalo ni da poznajemo ovoliko ljudi, a kamoli svaku njihovu misao.” Kvantitet će svaki put nadjačati kvalitet, kao što je dugačka knjiga pisca sa tri imena koji nosi bandanu takođe nameravala da pokaže pre 25 godina. I daleko od toga da je on bio prvi.

Godine 1976, Vilijam Gadis osvojio je Nacionalnu nagradu za knjigu za svoj drugi roman, J R. Knjiga, kako je opisano u New York Review of Books, odražava Gadisovo viđenje „savremene stvarnosti [kao] haosa nepovezanosti, mećavu buke.” J R, za svakoga ko nije upućen, jeste kula razgovora. Roman je ispričan na 700 stranica sa izrazito američkim odjekom — uglavnom nepripisanih dijaloga — i ova vrsta kakofoničnog pristupa nije različita od pisane verzije nečega poput TikToka. Ako se ovo poređenje čini uvredljivim, uzmite u obzir da se sam Gadis žalio na destruktivno saučesništvo „svakog četvorogodišnjaka sa kompjuterom“ u svojoj poslednjoj knjizi Agape Agape, apoteotičnoj pobuni protiv upravo onakvog ubrzanog sveta skoncentrisanog na tehnologiju, u kakvom sada živimo. On je imao upravo to na umu.

Na TikTok-u, kao i u J R-u, iznova i iznova nam se predstavljaju nova lica u vezi sa novim imenima, koja nam nude isečke dijaloga, muzike, šala, zezanja, reklama, pre nego što nestanu i budu zamenjeni. Ponekad ćemo ponovo naići na neku osobu, ponekad su njene pojave na našim ekranima jednokratne. Uporedo, J R ima oko stotinu likova tokom svog ciklusa američkog života, a takođe sadrži muziku, delove radio reklama, prolaznike, spikere, zvučnike, televizore, itd.

Dakle, ako je naša umetnost decenijama pokušavala da nas upozori da će tehnologija doneti haos i buku u naše živote, često maskirajući se u udobnost i zabavu, kako bi onda mogao da izgleda roman upozorenja sada kada su se predviđanja ostvarila?

Uprkos tome što su je više puta poredili sa Uliksom, roman Lusi Elman iz 2019. godine Ducks, Newburyport mi više liči na naslednika nečega kao što je J R. Ducks se fokusira na bujan tok svesti obične žene, razotkrivajući savremeni život kao pogodan za napad panike, kakav i jeste postao.

Nasuprot tome, knjige kao roman Patriše Lokvud Niko o ovome ne govori  mogla bi da bude tačna, iskustvena paralela sa onim kakav je osećaj skrolovati po Tviteru, ali ona pruža ideju sveta u kome Tviter može da postoji u vakuumu. Za mene, Ducks su tačna, iskustvena paralela sa načinom na koji se čovek oseća dok se kreće kroz savremeni život, postavljajući pitanje kako ova vrsta akutnog trovanja internetom, ovo preopterećenje informacijama, utiče na nas čak i kada ne gledamo aktivno u ekran.

Za početak, moramo primetiti jezičke tikove. Ducks svaku novu klauzulu u svojoj titanskoj rečenici počinje sa „činjenicom da“. To ukazuje na specifičnu vrstu Tviter jezika, koji koriste i oni opsednuti politikom i obožavaoci korejskih K-Pop zvezda. Kao što svako ko je usvojio izraz „kao poslasticu“ u svom svakodnevnom govoru može da potvrdi, „činjenica da“ je savršen pokazatelj načina na koje će se onlajn leksikon infiltrirati u vaš oflajn život.

Naša neimenovana naratorka koristi ovaj okvir, obuhvatajući nove informacije i oblikujući ih u poznatu formu, kako bi procesuirala svet u kome živi. Dok se probija kroz okean briga, takođe je napadnuta naslovima kojih se seća, pesmama koje su joj zaglavile u glavi i drugim komadićima otpada koji se ispiru na obalu njene svesti, a tamo ih je deponovao internet.

Ona se vrti u razmišljanjima od toga da napravi doručak za svoju decu, do pitanja kako su ljudi u vreme Lore Ingals Vajlder (Laura Ingalls Wilder) mogli da prežive, do hranjenja ptica u dvorištu, do brige da njena ćerka ne provodi previše vremena gledajući tutorijale za šminkanje na Jutjubu, do razmatranja kako će verovatno doći do globalne pandemije tokom njenog života, i da ćemo tokom pomenute globalne pandemije i dalje svi morati da radimo svoje poslove, plaćamo poreze i idemo na posao (opet, ova knjiga je objavljena 2019.).

Mnoge od ovih misli se pojavljuju više puta, na način na koji se internet ponavlja, ponekad menjajući određene varijable, ali se ipak ponavlja. Na primer, ako ga gledate predugo, vic „Shrimp Fried Rice“ će jednog dana ponovo doći na vaš fid, signalizirajući protok vremena kao neka digitalna kometa.

Lusi Elman je trebalo šest godina da napiše Ducks, Newburyport, počevši od 2013. godine, i možda je dugo stvaranje ove knjige ono što joj daje snagu — evoluirala je zajedno sa svetom. Osećamo da je tačna zato što jeste i zato što je čvrsto utemeljena u čoveku. Tamo gde drugi internet romani čine naratora apstrakcijom, produžetkom svojih uređaja, Elman nas zarobljava u našim sopstvenim glavama dok ih, poput noja, zakopavamo u svoje telefone.

Ovde je na kraju vredno napomenuti da je otac Lusi Elman Ričard Elman, proučavalac Džojsa, koji je napisao biografiju autora sa čijim je radom Ducks više puta upoređivan. Elman insistira da nije razmišljala o Džojsu, ili o završnoj rečenici iz Uliksa od 50 stranica, kada je pisala Ducks, Newburyport, ali je možda, kao i svako ko je proveo previše vremena na mreži, koristila znanje koje je pokupila, a da nije ni shvatila da se to dogodilo . Uzela je nešto staro i opetovala ga, onako kako internet obično radi. Jer u svetu kao što je naš, napredak je često neceremonijalan, skrolovanje po beskonačnom tajmlajnu, zauvek.

Piše: James Webster
Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić

Izvor: Glif

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Ducks, Glif, Internet, Književnost, Lusi Elman, Newburyport