Čehov – iskustvo ljekara u književnosti

Anton Pavlovič Čehov – iskustvo ljekara u književnosti

Čehov – iskustvo ljekara u književnosti

„Medicina mi je zakonita žena a književnost ljubavnica. Kad mi prva dosadi, ja odem kod druge“, znao je ponekad  reći ovaj omiljeni pisac.

U skladu s time, u mnogim Čehovljevim pripovijetkama javlja se motiv medicine,bilo u obliku crtica iz života seoskih ljekara, ili pak ljekar i sudski vještak putuju zajedno na poprište zločina ili se, prosto, radnja dešava u apoteci. Kalcijum bromid, ta starinska varijanta anksiolitika i kapi valerijane čest su dekor njegovih priča. Ali, Čehov ima i tri ozbiljnija rada koji će biti interesantni ne samo ljubiteljima književnosti već i studentima medicine. „Crni monah“ za temu ima maniju, „Dosadna priča“ se bavi nesanicom a u širem smislu i staračkom depresijom a „Paviljon broj 6“ je i doslovno smješten u duševnu bolnicu.

„Dosadna priča“, da krenemo od nje, u biti problematizuje problem slave i „velikog imena“.   Njen junak, akademik i profesor univerziteta u penziji, Nikolaj Stepanovič počinje da pati od nesanice.Dok iščekuje zoru gledajući u strop, pred oči mu izlaze slike njegovog života i on iskušava ono što je Zilahi maestralno opisao u umiranju onog svog starog grofa. Kako je moguće da je sve to prošlo? Da li je išta imalo smisla? Šta će sad nastupiti? Ne samo karijera već i njegov brak čine mu se kao potpuni promašaj. „Porodične sitne svađe, neumoljivost kreditora, grubost činovnika i sveopšta neotesanost u odnosima tiču se mene jednako kao i bilo kog malograđanina  za koga znaju samo u njegovoj uličici.“ Nikolaj Stepanovič proživljava, jungovski rečeno, tragediju čovjeka koji se potpuno poistovjetio sa svojom personom i ne vidi nikakvog smisla u životu van profesije i svog akademskog djelokruga. Da su slava i visoko zvanje ništavni pred smrću, ta spoznaja našem junaku dolazi suviše kasno.

„Paviljon broj šest“ je najduži i  najambiciozniji od ova tri rada. Glavni junak priče, doktor Andrej Jefimič, po mnogo čemu je tipični predstavnik klasične ruske literature. On se žali na nerazumijevanje male sredine,  čezne za velikim gradom i velikim slučajevima, i često filozofira uz votku. Pomalo je bojažljiv, neodlučan i snebivljiv. Teško mu je da naređuje i da otpusti podređenog. Ima samo jednog prijatelja a i s njim se združio  više silom prilika nego što tu postoji neka genuina duševna srodnost. Prilikom jedne rutinske vizite skrene mu pažnju mladi činovnik koji se žali na nehumane  uslove u kojima pacijenti borave. Počinju da razgovaraju i pronalaze veliku podudarnost u pogledima. Taj mladić je Ivan Dmitrič Gromov čije je potonuće u paranoju Čehov opisao sa kliničkom preciznošću, iako nije bio psihijatar. Gromov je, naime, jednog naizgled sasvim običnog a za njega sudbonosnog dana vidio kako policija nekog hapsi i u njemu se javila neka isprva neodređena zebnja. „Ja, dabome, ništa nisam skrivio, ali koliko puta se samo desilo da i nevin čovjek postrada“, misli on. Od pomisli da i prav-zdrav čovjek može greškom biti osuđen, on postepeno dolazi do toga da ga ljudi nekako čudno gledaju i da je vjerovatno pod istragom. Zašto, kad ništa nije skrivio? Pa, to je najmanje važno, to smo naučili od Kafke. Jednom kad se otrovna misao useli u um predisponiran za bolest, to je  dovoljno. Naposljetku Gromov više ni ne sumnja da je zbilja počinio neki užasan zločin, za koji doduše, jedino on zna. Ali šta ako saznaju i drugi? Šta ako ga jezik izda? To je onaj motiv koji je E.A. Po genijalno obradio u priči Izdajničko srce. Razgovori između njega i Andreja Jefimiča postaju sve intenzivniji i doktor primjećuje da ga kolege izbjegavaju. Svoj životni put Andrej Jefimič završava u Paviljonu br.6 – ali sada kao pacijent.

„Crni monah“ je po obimu i zamisli  kraći i jednostavniji  od prethodna dva rada. I to je priča o ludilu, preciznije o halucinacijama izazvanim fizičkom bolešću. „Andrej Vasiljevič Korvin, magistar, razboleo se i poremetio svoje nerve“. Tako mirno i prosto nas pisac uvodi u radnju. Kontrastirajući pretjerani intelektualizam Korvinovog  gradskog života sa seoskom idilom koja nije lišena svoje čame Čehov nagovještava da se njegovom junaku  događa nešto veoma čudno. Crnog monaha on najprije vidi u jednom snu, zatim na javi kao viziju a najzad počinje da razgovara sa njim kao da je stvaran. Čim se pripovijetka pojavila u jednom književnom listu počela su nagađanja o tome da li je  je autobiografska. Čehov je to,uslovno rečeno, demantovao: „Ja sam, čini mi se, sasvim duševno zdrav. Nemam doduše neku veliku volju za životom ali u tome ne vidim neki problem. Crnog monaha pisao sam bez ikakvih mračnih misli. Želio sam jednostavno da prikažem maniju  veličine ( monah šapuće Korvinu da je genije ili  mesija.) A monaha koji leti po polju – sanjao sam!“ (pismo A. S. Suvorinu)

Čehov se u ruskoj književnosti javio poslije Tolstoja i Dostojevskog, kada je vladao utisak da se o ljudskoj psihologiji nema šta novo reći.

 On se ne spušta u takve dubine kao Dostojevski niti ga muči etika dužnosti kao Tolstoja. Ali je u rusku književnost unio jedan novi ton, istovremeno vedar i melanholičan, ako se tako može kazati. Njegove kratke priče „bez poente  koje su ga, uz drame, i proslavile, često su jednostavna komedija situacije (ulazak u pogrešni voz i pismo koje stiže na pogrešnu adresu česti su motivi) a katkad su i satirične groteske kakva je „Činovnikova smrt“.

Po mom sudu, Paviljon broj 6 je  najbolja duža priča koju je napisao i šteta je što se u školskim lektirama ona ne nalazi umjesto „Stepe“.

Čehov, veliki humorista i lucidni opservator ljudskih tragikomičnih slabosti, u radovima na  koje sam ovdje podsjetio pokazao je da mu nije strano ni zavirivanje u najtamnije kutke čovjekove psihe.

za P.U.L.S.E: Jakov Daković

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

 

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Георгије
Георгије
1 month ago

Један од неколико најбољих & најкомплетнијих писаца ever.
Штета што се више не коментарише , дискутује мада , прегледајући сајт морам рећи а не мислим ништа лоше већ свој утисак да подијелим – упали сте подуго времена у константне репетиције .Тема. Једнолично.Монотоно.Само се врте Кафка , Кафка и Кафка 🤕.
Скаутујте нове писце , да живне сајт јер заслужује то.