Ulogujte se / Kreirajte profil

Kuća slobode

.

Become a Patron!

.

Nekada sam prodavao knjige, kako bih zaradio dovoljno novca i ostvario svoje pravo na društveni komformizam. U poslednjih nekoliko godina nemam vremena za takve aktivnosti. Shvatio sam da je svaki novac, iz bilo kojeg izvora, u bilo kom obliku, nečist. Naročito od onog dana kada sam otkrio staru, odavno napuštenu kuću na tri sprata. Uvek bi mi privlačila pažnju kada god bih prošao pored nje, možda zato što je bila izgrađena u maniru koji sam voleo i kojem sam maštao da živim od kada sam je ugledao, a možda samo zato što sam u njenoj napuštenosti prepoznao svoju.

Bila je ograđena visokim čempresima i ogradom kakve se danas retko viđaju. Svaka je noć drugačija od prethodne, ali ona u kojoj sam naišao na jedva vidljiv, uzan, prolaz još i danas pamtim, iako je od tada prošlo mnogo zamaljskih godina. Nešto ili neko u meni davalo mi je hrabrosti da se provučem kroz taj uzan prolaz, i, u polumraku, nekako nabasam na balustradu sa dva stepenika i ulazna vrata, koja su, nekim čudom, bila otvorena. Napipao sam prekidač odmah pored sobnih vrata, ali svetlo se nije upalilo. Srećom, noćna lampa pored prozora dobro se videla, kojoj sam odmah prišao i uspeo da osvetlim prostor koji je izgledao donekle zapušten, ali ipak dovoljno sređen. Izgledalo je kao da su gazde nekuda otišle i ostavile sve nekome kome će ova kuća, zajedno sa neophodnim nameštajem, biti potrebnija nego njima. Odmah sam se opružio na kauč, i počeo da razmišljam. O mesto na kojem ću konačno moći da čujem svoj glas. Onaj koji mi je nedostajao, bez kojeg sam se osećao kao inavalid života; nedovršena spodoba među dovršenim i prezauzetim, obuzetim i oduzetim. Da ne kažem obamrlim unutar uzusa koje nisu birali. To nebi bili lepo od mene. Preme njima, koji imaju usavršenu tehnološku moć da me nadgledaju, prisluškuju, prate. Ovde to, zasigurno, ne mogu. Odmah sam znao, celim svojim bićem, da ovde nisu prisutni. Da je moja odvojenost savršena. Nikome znana.

Svuda okolo bile su police izbrazdane knjigama. Obišao sam, razgledao, prelistao neku koju još nisam stigao da pročitam. Potom sam otišao u kuhinju i skuvao crno vino, koje sam našao u bifeu pored kuhinje, i opet se vratio na kauč, dobro očuvan, i počeo da čitam odabranu knjigu. Bila je to strip priča iz zbirke izvesnog Đorđa Milovića, o čoveku svetle kose koji traži kuću koju je već našao u sebi. Ali to mu, izgleda, nije bilo dovoljno, iako se u pripovetci to nigde izričito ne kaže.

Sledećih dana, pošto sam u nađenom skrovištu prespavao, izašao sam u šetnju. Čitao sam negde da je dobro skupljati kamenje različitih oblika i veličina. Dunav je ustalasano proticao pored mojih nogu, kada sam naišao na kamen oblikom nalik jajetu. Sagnuo sam se, stisnuo u desnu šaku nađeno blago, a zatim ga stavio u džep zimskog kaputa.

Bio je prohladan i delimično vetrovit dan, tako da je svuda naokolo bilo prilično pusto, tek po neki prolaznik. Znajući da sam postigao ono što sam nameravao, ubrzo sam se vratio svom novom obitavalištu, setivši se usput da još nisam stigao da pogledam drugi i treći sprat. Čim sam se vratio, popeo sam se, neobično izuvijanim stepeništem, na drugi još neistražen prostor; bila je to soba nalik na spavaću. Široki, udobni krevet, tepih nenametljivih šara, kakav još nisam video, zavese iza kojih se naziralo delimično lisnato drveće, i, naravno, gusto poređani čempresi, nalik živoj ogradi. Neko je ovde, bez sumnje, živeo pre mene, možda neko koga sam nekada davno poznavao. Koga tek nazirem, kao aristokratu, koliko materijalnog toliko i duhovnog.

Juče sam se, očigledno, vratio tom gotovo zaboravljenom sebi. Kući slobode, ili bar oslobađanja. Od svih ograničenja, predrasuda, predstava u režiji Nikog koji je vešto glumio Nekog. Trebalo je stići na vreme na borbu sa sobom u sebi samom, na bitku koju jedino moram dobiti. Trebalo je napisati novi tekst, koji, naravno, čita najpre, moja savest, kao i duhovi ove kuće. Kažu mi da nemam vremena na pretek, i da će se vlasnik ove trospratnice kad-tad vratiti, mada nigde nisam video da je ona na prodaju, a oglase nisam pratio.

Ono što je bilo sigurno, jeste da sam morao da sutra ustanem rano i da se postavim na vreme na određeno mesto odakle bih mogao da na miru posmatram izlazak sunca, hranu nebeskog svoda; zatim da krenem u obilazak mesta; da se napijem sa izvora pijaće vode, koji je bio u blizini; posvetim pisanju onog teksta od pre neki dan; nastavim sa crtanjem one autobiografske priče; sedim ili ležim u potpunoj tišini, bar sat vremena; domislim započetu misao od sinoć; proučavam volumen senke; naučim pravilno da dišem; gledam sliku bez mišljenja o njoj; slušam samim slušanjem; posmatram prelamanje svetlosti; nastavim sa proučavanjem jezika  univerzuma; da se hranim isključivo svetlošću, čiji izvor je senka; zagrlim i zasadim bar jedno drvo; pronađem perce meni možda još neupoznate ptičje vrste; napredujem isključivo ka sebi koga ne mogu domisliti i doreći; i najvažnije: ne zavaravati se da sam nekuda otišao, i nešto našao. Da pošaljem ovu priču, ne očekujući za uzvrat novac.

Pogotovo od kada sam se popeo na treći sprat, i počeo da posmatram često sasvim zvezdani  beskraj, koji ima, za ovakve kao što sam ja, uvek neku novu još neiskazanu priču.

Nisam lud da radim za pare.

Za P.U.L.S.E: napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.