Vodič kroz simfonije: Malerova prva

Jedan od najupečatljivijih trenutaka simfonijske inspiracije u XIX veku: početak Prve simfonije Gustava Malera. To nije tema, ideja, melodija ili ritam, već stanje bića: A koje se proteže kroz sedam oktava, koje žičani instrumenti sviraju što je moguće tiše i eteričnije, odsjaj zvučnosti koji propituje usmerenje čitavog orkestra. To je simfonija kao prostor koliko i vreme, i koliko god zvučala poznato nama, sofisticiranim ljudima XXI veka, kada čujemo ovu muziku, trebalo bi da pokušamo da obnovimo osećaj začuđenosti koji je publika na premijeri dela u Budimpešti 1889. godine osetila, kada je Maler – sa nepunih 30 godina – dirigovao simfonijom.

To je samo prvi od zapanjujućih simfonijskih šokova novog u ovom delu. I dok je moguće pratiti poreklo ovog izuzetno prostranog uvoda kroz začetak pucketanja koje otvara mnoge Bruknerove simfonije, koje je Maler dobro znao (još kao tinejdžer prilagodio je Bruknerovu Treću za dva klavira), do prapočetaka Betovenove Devete, statičnost i tišina Malerove Prve vode te modele u drugu dimenziju. U ovoj fazi dela to nikako ne možete znati, ali ovo će ujedno biti i najzemaljskija simfonija do tada napisana, sa sporim stavom koji uključuje ulične bendove, klezmerske fleksije i melodiju poznatu kao Frère Jacques (Brat Žak), i čiji će se poslednji stav pobuniti protiv kosmosa najstrašnijim ekspresionističkim ispadom simfonijske muzike, i koji će na kraju svoje drame pronaći puku muzičku radost koja je i transcendencija telesnog i duhovnog, u najnesputanijoj, najburnijoj buci koju je orkestar ikada napravio.

Davne 1889. godine komad je imao pet stavova umesto četiri koja danas čujete u koncertnim salama, a imao je i svojevrsnu naraciju, oslikanu u naslovu koji je Maler dao svom komadu – Titan. On je popisao neka značenja svog Titana: „tonska poema u obliku simfonije“ na kasnijem izvođenju 1893. godine: prvi stav predstavlja „buđenje prirode posle duge zime“; prvobitno je sledio stav Blumine (Boginja cveća) koji je potom povukao iz simfonije; skerco je u međuvremenu bio „Vetar u moja jedra“. Maler kaže da je spori stav, sa svojim uvodnim solom kontrabasa (verovatno, iako ne definitivno, celom sekcijom kontrabasa, pre nego jednim izvođačem) sa melodijom Frère Jacques, satirična slika Lovčeva sahrana pretvorena u muziku, vizija lovačevog mrtvačkog kovčega koji vuku životinje; finale koji naziva Dall’Inferno – Iz pakla, “iznenadna eksplozija očaja koja dolazi iz duboko ranjenog srca”.

Međutim, do 1896. godine Maler je komad počeo da naziva samo Simfonijom u D-duru. Promena mišljenja tipična je za Malera, koji je odbacio većinu programa koje je osmislio za svoje druge rane simfonije. Ali to nije zato što takozvani Titan više nije sugerisao sve te programske slike, već što Maler nije želeo da ograniči opseg mogućih značenja muzike, koja su više divlja, svemirska i dublja nego što bi bilo koja pojedinačna programska formulacija mogla nagovestiti. To je i zbog toga što, kao što je Maler morao shvatiti, ovaj komad sadrži i predstavlja svet prirode, svet ljudske satire, ličnih emocionalnih trauma pretvorenih u univerzalno iskustvo, ali sve to postiže kroz matice preciznosti svojih nota (čak i ako su to bile note s kojima je Maler celog života petljao; čak i nakon što je poslednji put izveo ovu simfoniju, u Njujorku 1909. godine, Maler je uneo promene u orkestraciju).

Kompozitor Džordž Bendžamin mi je rekao da mu je omiljena nota u simfoniji – nisko F tube u prvom stavu – ali ima ih još puno! Tu je i način na koji je konačna pobeda simfonije unapred postavljena u muzici koju čujete u brzom delu prvog stava, bolno dirljiva spora muzika u središtu finala što balansira zastrašujući krik u ambis kojim se stav otvara, način na koji Maler određuje konačni vrhunac, jurišajući na orkestralna nebesa apoteozom D-dura.

Maler je svojom Prvom postavio izazov za novu vrstu simfonije koja će spojiti maštu i narativ simfonijske poeme sa arhitektonskom kohezijom ranijih modela. I još više od toga: spajajući ih, i ugrađujući sve – od zvukova sveta oko sebe, u prirodi i na ulici, do svojih najnovijih pesničkih i filozofskih opsesija – Maler je želeo da njegovo simfonijsko putovanje obuhvati ceo svet. To je najluđe ambiciozan simfonijski projekat u istoriji žanra – i započinje ovde.

 

Pet ključnih snimaka:

Klaudio Abado / Frestivaski orkestar u Lucernu: kosmički raotkrivajući, kosmički radostan. Magija; moj omiljeni snimak Prve.

Leonard Bernštajn / Kraljevski koncertni orkestar: Bernštajin u veličanstveno izražajnoj, ali simfonijski disciplinovanoj formi.

Ivan Fišer / Festivalski orkestar u Budimpešti: jedan od najboljih novijih snimaka, koji osvetljava senzualnost i strukturu Malerove simfonije.

Bernard Hajtink / Kraljevski koncertni orkestar: kao i uvek, Hajtink pušta note da govore; arhitektura dela se raskošno otkriva.

Rodžer Norington / Simfonijski orkestar radija u Štutgartu: bez vibrata, kako Norington smatra da bi trebalo da bude – odlučite za sebe… 

Piše: Tom Servis

Izvor: theguardian.com

Prevod: Milica Špadijer

Izvor: Glif

http://www.glif.rs/blog/vodic-kroz-simfonije-malerova-prva/

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments