Ulogujte se / Kreirajte profil

“Nekuda dalje, negde drugde” Darijuša Čaje – kako napisati drugačiji putopis

.

Become a Patron!

.

 
[wpedon id=”90510″ align=”center”]
 

Dvadeset prvi vek, vek za koji nismo sigurni je li zapravo počeo onda kad je kalendar to najavio, je li počeo znatno ranije, još krajem prethodnog milenijuma, ili tek treba zaista da otpočne, po mnogima predstavlja vreme ispražnjeno od suštine i značenja, vreme simulacije i večite sadašnjosti, lažnih odnosa i neopipljivih kvazi-vrednosti, u kome se gubi svaki dodir sa čvrstim tlom pod nogama. No, čak i u takvim vremenima, gde najveći broj prezauzetih ljudi u ogromnim gradovima-zatvorima, kao u mravinjacima, užurbano grabi ka zamišljenom cilju, izdvoji se neko spreman da krene u suprotnom smeru, ka značajnim mestima prošlosti, ispisujući na svoju mapu datume velikih bitaka, imena zaboravljenih umetnika, nazive ritualnih okupljanja ili imena lokalnih svetinja. Na put ih prate govoreći o njima kao o zanesenjacima koji vole gomile kamenja. Zapravo, otvorimo li širom oči, videćemo da pored takvog kamenja: ostataka rimskih građevina, ranohrišćanskih kripti, sarkofaga, utvrđenja obnovljenih u tursko doba, saplićući se o kosti i lobanje predaka, prolazimo ovom zemljom krcatom istorijom za koju kažu da je užasavajuća i veličanstvena. Mogli bismo zastati i zapitati se: šta vidimo, šta propuštamo, šta tražimo, i koja su to mesta koja nas pozivaju nekim skrivenim smislom, kojima bismo rado hodočastili. Šta je to (osim gomile kamenja) što bismo želeli tamo da nađemo?

Jedna od najupečatljivijih knjiga koje sam prošle godine pročitala je knjiga “Nekuda dalje, negde drugde” poljskog autora Darijuša Čaje. Darijuš Čaja (1961) – autor gotovo potpuno nepoznat domaćoj publici – doktor je antropoloških nauka, naučni radnik na Institutu za etnologiju i kulturnu antropologiju Jagjelonjskog univerziteta, član redakcije tromesečnika  „Konteksti” Instituta za umetnost Poljske akademije nauka, lista koji se bavi problematikom između folklora i avangardne umetnosti, između estetike i antropologije, kao i temama pozorišta, popularne i masovne kulture. Njegove dosad objavljene knjige su: Signatura i fragment. Antropološke naracije (2004); Anatomija duše. Figure mašte i jezičke igre (2006); Časovi mraka (2009) koja je dobila nagradu za najbolju knjigu Fondacije TVP Kultura. Knjiga o kojoj govorimo – Nekuda dalje, negde drugde – ušla je 2011. godine u najuži izbor za poljsku prestižnu književnu nagradu Nike. Kod nas je knjigu prevela Milica Markić; objavljena je u izdanju Korneta 2016. godine.

U pitanju je putopisna proza, koja  prikazuje jednu drugu Italiju – daleko od poznatih turističkih destinacija. Mesta kojima Čaja hodočasti izabrana su pomoću neobičnog ključa (biće potrebno pročitati više od dve trećine knjige da bi se pronašao još neki zajednički imenitelj osim geografske pripadnosti jugu); tu su, na primer, mesto gde se na području hrišćanskog zapada prvi put pojavljuje arhangel Mihail, lokacija koju Tarkovski bira za snimanje “Nostalgije”, zatim Kastel del Monte – građevina koja je Umbertu Eku poslužila kao inspiracija za opatiju u knjizi “Ime ruže”, Gezualdov zamak u Venozi u kome on komponuje, ubija i pati, prostor gde nastaje tradicionalni ples “tarantela”, bojište na kome se odigrava rimsko-kartaginska bitka 216. godine pre n.e, selo u kome je sniman Mel Gibsonov film o Isusu itd. Ono što je jedna od mogućih dodirnih tačaka izabranih lokacija jeste susret onostranog i ovozemaljskog, pojava prelomnih momenata, upliv nečega nerazumljivog što još uvek u sadašnjosti “bridi” svojim značenjem, iako vidljivu manifestaciju te pojave prekriva veo prašine i naslaga zaborava. Taj susret onostranog i vidljivog još uvek je živ kroz održavanje procesija i kroz očuvanje ritualnih manifestacija i plesova – daleko od očiju radoznalih turista, što je nedvosmislen znak da se rituali odvijaju iz istih razloga iz kojih su i nastali. Ostala mesta – napušteni Gezualdov dom, zapostavljeno kansko bojište i slično – svedoče o događajima koji su uticali na tok istorije ili razvoj umetnosti, predajući se potom zaboravu.

Darijuš Čaja (kao i Tarkovski tražeći najbolje mesto za “Nostalgiju”), ne teži tome da prikaže sjaj turističke atrakcije, simulakrum, restaurirane spomenike i gradove koji prodaju svoju istoriju. On govori o onome što je (iz dubine istorijskog bunara bez dna) stvaralo naročita mesta, ljude, događaje, snove, prelomne obrte, verovanja, ukazanja, koja nam se, makar iz gomile kamenja, prikazuju na način koji ne predstavlja laž, scenu ili masku. Ta mesta, te tačke, ukazuju se u svoj golotinji vlastite prolaznosti, ali istovremeno još uvek bremenite onim potencijalom kojim su svoj trag upisale u anale svetske kulturne baštine. Knjiga je napisana na takav način da čitajući je osećate prašnjavi i užaren put pod nogama, vidite njihanje grana, čujete grleni govor lokalnog stanovništva, plešete s njima uz lokalne napeve, a zatim u najsvečanijem raspoloženju pristupate lokalnoj svetinji ili ulazite u procesiju – bez kamere, zamišljeni, zagledani “unutra”, stopljeni sa istinom dešavanja koje vas okružuje, kao skitnice, prosjaci, hodočasnici od pamtiveka, ili isto onako kako su to činili žitelji planinskih sela na jugu Italije pre više od deset, ili čak petnaest vekova.

Šta je zapravo putovanje, pitanje je koje traži iscrpniji odgovor, neku vrstu redefinisanja, pogotovo nakon dolaska u dodir sa nekim intrigantnim, drugačijim delima savremene poljske literature, kao što su, pored inspirativnog putopisa Nekuda dalje, negde drugde Darijuša Čaje o kome je reč, još i knjige Beguni Olge Tokarčuk i Trunje Kšištofa Varge. (Možda nije zgoreg napomenuti da je putopisna proza i u prošlosti u poljskoj literaturi bila prisutan i visoko razvijen žanr. Od prevoditeljke Čajine i ostalih navedenih knjiga, Milice Markić, saznajemo za Dnevnik putovanja po Evropi 1677 – 1678 Teodora Bileviča, Peregrinacije po Evropi 1607 – 1613 Jakoba Sobjeskog itd. Putopisna proza je takođe u velikoj meri prevođena na poljski jezik, pa nam autor navodi knjige svojih prethodnika: nemačkog istoričara Ferdinanda Gregorovijusa i ruskog autora Pavela Pavloviča Muratova koji su i sami pisali o jugu Italije.) Ako je verovati Olgi Tokarčuk, putovanje predstavlja neku vrstu večitog bogosluženja, čak i ako se putnik uopšte ne kreće ka nekom određenom svetom mestu. Cilj ovakvog putovanja nije stizanje pred svetinju, poklonjenje konkretnom mestu, moštima ili legendi. Cilj je putovanje samo, kao način da se spreči raspad ili degeneracija, kao jedino sredstvo da se ne upadne u klopku mračnih sila koje uveliko vladaju svetom uvlačeći sve u svoju igru. Kšištof Varga nam u romanu Trunje prikazuje poslovnog čoveka, trgovačkog agenta, koji neprekidno putuje sklapajući poslove. No, njegovo je putovanje daleko više od toga: on je iščupan iz korena, delimično samovoljno ali pomalo i pod pritiskom sredine, i nije mu zamislivo da se vrati u situaciju koja bi podrazumevala novu gradnju temelja bilo na kom tlu. On može da živi još samo putujući, bežeći na taj način od svega neadekvatnog, a i od samog sebe, kojeg kao teret spoznaje sagledava jasnije čim se kretanje zaustavi. Potrebna mu je vrtoglavica koju nudi ringišpil savremenih poslovnih kretanja i nestabilnih odnosa sa ljudima; jedino ga ona može dovoljno omamiti da zaboravi šta je sve to što ga odbija u stvarnosti. Oba romana pored briljantnih, duhovitih i visprenih razmišljanja glavnih junaka, pored aktuelne stvarnosti koja se otvara u svoj prozirnosti i jasnoći (kao da u nju gledamo durbinom ili mikroskopom, prepoznajući najsitniji detalj), nose i prilično mračnu viziju budućnosti čoveka u postbirokratskoj, informatičkoj eri. Otvara se pitanje šta nam može vratiti veru u čoveka, u njegove sposobnosti da očuva svoja dobra i njegov odnos sa višim stvarnostima (bez kojih svet savremenog doba zjapi osiromašen i bestemeljan). Odgovor može biti – jedino možda još putovanje ka mestima koja nose patinu prošlog, ali se nisu uključila u savremena kretanja, te ne predstavljaju turističke atrakcije. Takva mesta održavaju stolećima postojeće rituale ili su zarasla u travu i daleko od pogleda, ali u sebi još uvek kriju neiscrpna značenja. Do njih možemo stići hodočasteći, držeći se svojih mapa i bez angažovanja turističkih vodiča, ili prepuštajući se nekom ko je prošao sasvim netipičnom trasom, a zatim svoje iskustvo pretvorio iz slike i doživljaja u reč, omogućivši nam putovanje koje se odvija samo u duhu, bez promene mesta u prostoru. Upravo takvu priču nudi nam knjiga Nekuda dalje, negde drugde, vodeći nas po napuštenim ili siromašnim predelima Južne Italije, priču koja svojom vedrinom i plemenitom lepotom možda ne menja svet oko nas, ali nas uči kako da ga posmatramo i pronađemo izgubljene veze.

Pisac Darijuš Čaja i sam se, na početku ovog sjajnog dela, pita o tome koji je smisao putovanja:

Još samo oni naivni veruju da uistinu putujemo tek onda kada se fizički premeštamo u geografskom prostoru. Što će reći onda kada nas razbuđena čula uvere u stvarnost trenutka. kada napeta pažnja, svojstvena vremenu putovanja, kondenzuje živo iskustvo u izrazito intenzivan doživljaj. Kada se, prikovani za sadašnje vreme, privikavamo na drugačiji, odranije nam nepoznat delić sveta. Stvar je, međutim, daleko suptilnije prirode. Premda ga je, bez sumnje, kartografski mogućno ocrtati, i u kalendaru precizno naznačiti – putovanje izlazi izvan okvira tempus praesens stvarnog stranstvovanja. I to, što bi se reklo, u oba pravca.

Svako putovanje počinje očekivanjem, vizijom onoga što želimo da vidimo, što želimo da upoznamo. Dok se pripremamo za polazak, prenosimo se u neko egzotično „onde“, iako su nam noge i dalje prikovane za pripitomljeno „ovde“. Proučavamo opise, tekstove, komentare vezane za mesto u koje se spremamo da odemo, gledamo slike, naročito nas zanosi da krstarimo prstom po mapi (tako je, mape, iznad svega mape!) – to i nije ništa drugo do skiciranje figura u budućem vremenu. Znamo i takve koji nikuda nisu putovali, ali su se u treniranju mašte toliko izverzirali da im se čini da su bili svugde. I teško je reći nisu li u neku ruku u pravu.  

Kao što putuju ljudi, tako sa njima putuju i priče, legende, relikvije, verovanja, praznoverja, svetinje; pritom se menja izgled mesta kroz koja prolaze, i život ljudi u tim mestima. Prvo mesto na koje nas Čaja vodi je rt Gargano, Monte Sant’ Anđelo, gde je crkva posvećena arhangelu Mihailu. To je ona tačka hrišćanskog Zapada gde se prvi put pominje i odakle se dalje širi kult svetog arhangela Mihaila, dotad prisutan samo u Vizantiji. Radi se o kraju petog veka. Hram koji je tu podignut zamenio je pagansko svetilište i nemalo uticao na širenje kulta, ne samo arhangela Mihaila, nego anđela uopšte. Pratimo sa autorom tradicionalnu procesiju kojoj su, pored meštana, pristupili vernici i sveštena lica iz okolnih mesta. Čaja nam živopisno opisuje mesto, povorku, vernike i njihove uloge u procesiji, lokalni karakter čitavog događaja, kao i sopstveni subjektivni doživljaj, bogat asocijacijama:

Nekoliko stotina kilometara severno od svete pećine, u zamku Duino, na istom Jadranskom moru koje zapljuskuje poluostrvo Gargano, pisao je Rajner Marija Rilke: „Svaki je anđeo strašan“.

Ono što svakako ostaje kao najupečatljiviji utisak njegovog prisustvovanja procesiji, pa tako i našeg čitanja, jeste nesumnjivost akumulacije određene čudesne snage tokom odvijanja procesije. Taj tip kolektivnog doživljaja očigledno je još uvek živa forma, a ne religijski folklor, i odgovara na realne potrebe ljudi koji ga sprovode. Dugovečnost kulta od petnaest vekova impresionira i Čaju i njegove prethodnike putopisce, koji su obišli isto mesto.

Kako je moguće da neko ko ne postoji, tako snažno nastane? Kako to da se bajka, izmišljotina, fikcija – mogu da pretvore u istinitu priču? 

Posebno interesantno poglavlje vodi čitaoca putevima kojima je Tonino Gvera vodio Tarkovskog prilikom traženja pogodnih lokacija za snimanje „Nostalgije“. Autor nam nudi dva izvora – prvi je režiserov dnevnik pun kratkih zabeležaka, koje izgledaju kao usputno „fotografisanje rečima“. U pitanju je niz utisaka vezanih za poneku karakterističnu sliku viđenu tokom putovanja, u prolazu:

Čovek na ivičnjaku. Maše stoperski. Podiže ruku. Niko se ne zaustavlja. Tužno izgleda. Plavušan. Zbog toga počinjem da mislim o Tjapiju. On će takođe jednom odrasti i počeće da oseća usamljenost.

To je gotovo pesma.

Drugi izvor je snimljen materijal, kasnije pretvoren u dokumentarac pod nazivom „Tempo di viaggio“. Iako je to film o nastajanju filma, i on nudi jednu poetsku dimenziju koja se, izgleda, od Tarkovskog nikako i nikad ne može odvojiti. Autor nam objašnjava dileme scenariste i režisera, prenosi njihove (uzrujane) razgovore, no lepše od svega toga priču donosi snimljen materijal. Tako prostor, sa svim specifičnostima italijanskog juga, biva „uhvaćen“ zajedno sa lokalnim stanovništvom, prizorima i zvucima života u koji se nakratko uključuje i filmska ekipa, sa kojim se stapa, dok za to vreme u nekoliko odvojenih scena desetogodišnja devojčica u beloj haljinici, sa žutim balonom, čitavoj toj priči dodaje jednu bajkovitu, nestvarnu dimenziju.

To nije sve: na tim snimcima (koji hoće da oponiraju italijanskim krasotama o kojima je reč u svađi) sve što se dešava u prvom planu ispostavlja se kao daleko važnije od monumentalne pozadine. Od tog katedralskog kamenjara kome je skoro hiljadu godina. Stiče se utisak kao da isparljivo vreme života načas postaje snažnije od kristalne forme umetnosti. Banalnost života ovde kao da trijumfuje nad njenom uzvišenošću, i još ta čudna devojčica sa žutim balonom, arhetip lepršave lakoće, kao nemi emisar sa onog sveta…

Jedno od mesta kojima Čaja hodočasti na svom putu je i Gezualdov zamak. Princ kompozitor, Karlo Gezualdo de Venoza (Đezualdo), ostavio je nesumnjiv trag u muzičkoj umetnosti na prelazu iz 16. u 17. vek. (Nije nimalo čudno što je ovo mesto izazvalo pažnju autora ovog netipičnog putopisa – u kasnijim poglavljima saznajemo da je muzika bila jedan od pokretača, to jest povoda za ovo putovanje: naime, Čaja je na njega krenuo tragom tradicionalne muzike, snimljene u džez aranžmanima, našavši potom izvorne kompozicije i trajno se zarazivši njihovom opojnom, sugestivnom snagom. Utoliko knjiga nudi više poglavlja vezanih za muziku, ples, mesta na kojima se neguje muzika tog podneblja ili na kojima je snimljen neki nesvakidašnji koncert.) No princ kompozitor daleko je poznatiji, zahvaljujući filmskoj industriji, a možda i pogrešnoj interpretaciji njegovog života, po nekim drugim, nesrećnim i neotklonjivim značajkama njegovog života – po ubistvu voljene supruge kojim je kažnjava za neverstvo.

Za razliku od Hercogove filmske interpretacije, neki autori su spremni da nakon opsežnijeg istraživanja ponude bar donekle drugačiju sliku, koja princa doduše neće osloboditi optužbe za ubistvu, ali će sa njega skinuti veo koji ga predstavlja nalik na samovoljno, krvoločno čudovište (koje nosi u sebi sposobnost da pored naglašene surovosti stvara nadnaravno lepe, uzvišene madrigale). Takva je interpretacija zanimljiva za filmsku obradu, ali možda ne odgovara istini u potpunosti, i baca drugačiju svetlost na delo ovog kompozitora.

Herling ulazi u ulogu branitelja svog junaka. Uverava nas da je, uprkos onome što govore činjenice i zdrav razum, don Karlo sve vreme voleo svoju ženu. Da ju je ubio u odbranu časti, jer tako je nalagao obavezujući tada kodeks ponašanja. Naročito ga brani od svih objašnjenja koja uprošćavaju. Ovde je na retko odlučan i jasan način izražena misao da kad je u pitanju poznavanje umetnikove prirode, tada u dilemi između biografije ili dela, života ili stvaralaštva – neprikosnovenu prevagu odnose delo i stvaralaštvo. To uverenje naći će kasnije svoju potvrdu ne samo u glasu (autentičnog!) muzikološkog autoriteta navedenog u pripoveci, nego takođe i u konceptu koji je već autorska licenca, po kojoj je Gezualdo poslednjih dana života trebalo da napiše svoj poslednji madrigal pod naslovom Smrt: žuđena, blagoslovljena. Kao da bi samim tim ostavio potomstvu svoj muzički testament. Teza je jasna: na osnovu odgonetanja koja ne trpe racionalnu analizu, umetnik postoji u delu, i to delo je njegova prava slika, u tom delu ostaje sećanje na umetnika.

 Ko je, da ponovimo, zaista bio Karlo Gezualdo? Koji od njegovih portreta možemo uzeti kao verodostojan? Šta o njemu rečitije govori: zabeležene činjenice i događaji iz njegovog života (usput: šta je realno a šta iz sfere izmišljenog?), ili muzika koju je za sobom ostavio? A ako je muzika, onda kako razumeti prisustvo traumatičnih događaja iz njegovog života u samoj tragičnoj srži tog stvaralaštva? I može li muzika biti verodostojan biografski izvor?

Iluzija je da prošlost možemo da iskusimo neposredno. O njoj možemo imati samo predstavu na osnovu ostavljenih svedočanstava, obavijanih dodatno velom godinama nataloženih komentara. I komentara na komentare. Nemamo pristup prošlosti samoj po sebi. Njena slika je uvek konstrukcija u kojoj, pored čvrste materije događaja zapisane u izvorima, postoje sumnjiva i nedefinisana mesta. Takva mesta autori biografija obično ispunjavaju gradivom sopstvenih slutnji i ubeđenja. Biografska koheziona sila, to je po pravilu plod kompromisa između činjenica, intuicije i mitske uobrazilje.

Zbog toga su te dve sažete naracije o Gezualdovom životu ovde toliko zanimljive. Te priče koje vode dijalog među sobom poučan su primer savremenog mitotvorstva. Otkrivaju ne samo fragment davne istorije, nego pokazuju i ono što u toj četristo godina staroj biografiji doista pokreće savremen senzibilitet.

Svako od narednih poglavlja donosi jednako zanimljivu priču: jedna odvodi čitaoca na mesto snimanja filma o Isusu, ukazujući da zaista i danas postoje takva mesta na kojima je moguće snimiti film o vremenu na prelasku u novu eru, vremenu pre dve hiljade godina, i postići priličnu autentičnost. Drugo poglavlje vodi čitaoca do jednog neopisivog zamka, takvog da njegova neobična gradnja, izbor lokacije i arhitektonska rešenja i danas predstavljaju zagonetku. Autor nudi obilje istorijskih podataka o naručiocu zdanja, no prava svrha tog zamka, i baš takvog rešenja, ni kroz to opsežno istraživanje ne postaje jasnija. Saznajemo ipak nešto – Kastel del Monte preslikan je u jednom vanredno poznatom i ekranizovanom delu, i pretvoren u opatiju, u romanu Umberta Eka: „Ime ruže“. Tako se davna prošlost i zaboravljeni lokaliteti ponovo povezuju sa pričama koje se moraju ispričati, koje se pričaju uvek iznova, i ne prestaju da uzbuđuju današnjeg čoveka, jednako koliko i ponuđene turističke destinacije. U čemu je pravi smisao vraćanja tim istim temama? Šta je ono što ostaje isto uprkos ubrzanim promenama, uprkos vremenu koje naizgled više nema šta da ponudi kao smisao i značenje, kao vrednost i zalog budućeg smisla, ispražnjeno i dovedeno do nivoa večite ali lažne sadašnjosti? Je li to uverenje, hranjeno zaostavštinom iz daleke prošlosti, da jedna drugačija postojana stvarnost nastavlja da postoji, no sve je manje vidljivih znakova koji na to ukazuju, a možda i tragalaca koji bi sami ka tim tragovima usmerili svoja putovanja, da ih potom uobliče u tekst (sliku, ili neki drugi oblik) i prenesu drugima? Mnogo je pokušaja, ne samo u naukama, u literaturi, u religijskim predstavama, već i u filozofiji, da se odgovori na to pitanje.

Što se tiče ljudske sudbine, ‘rođeni su, pate, umiru’, kao što bi rekla ova najkraća istorija sveta Anatola Fransa. Na kraju se istorija vasione pokazuje kao istorija poraza Bića od strane ništavila: tvar, život, ljudska rasa, ljudska inteligencija i kreativnost – sve je prisiljeno da skonča u porazu; svi napori, patnje i uživanja iščeznuće zauvek u praznini, ne ostavljajući traga za sobom.

Ovo zvuči banalno, i jeste banalno, i prema tome, ne manje važno (jer ono što je banalno važno je) nego ono što su saznali i iskusili svi. Stvar nipošto ne stoji tako kao da je strah od konačnog uništenja pronalazak moderne egzistencijalističke ontologije ili posledica skorašnje senke globalnog sverazornog rata. On se može naći u mnogim čuvenim dokumentima drevne vere: Epu o Gilgamešu, u Rg Vedi, u Bhagavad Giti, u Knjizi o Jovu, u  Jevanđeljima, u Edi i mnogim zabeleženim mitovima drevnih religija, među narodima sa prilično oskudnim poznavanjem zakona termodinamike i moderne astrofizike. Pa ipak, oni su poznavali smrt, bol, razdvojenost, okrutnost, porok, izdajstvo, uzaludne napore i osujećene želje, i nema razloga da mislimo da su ih doživljavali drukčije od nas. Oni su poznavali zlo i poraz i hvatali se ukoštac sa njima. U različitim oblicima oni su posvedočili svoje verovanje da za sve vreme promena jedna drugačija postojana stvarnost nastavlja da postoji: otporna na kvarenje i zbog toga nepristupna našim očima i čulima, a ipak ne sasvim izvan iskustva, ona je mesto gde je sve što činimo i sve što se dešava u svetu na neki način večno sačuvano. Prema tome, naši podvizi i patnje, na kraju krajeva, nisu uzaludni; kroz njih stvarnost, tako reći, uzrasta i obogaćuje se; oni nisu progutani i poništeni u ponoru vremena, nego su uhvaćeni u neprolaznom boravištu Bića, a samo u večnoj (to jest bezvremenoj, ne neprestanoj) stvarnosti Ništavilo može biti pobeđeno.”

(Lešek Kolakovski, “Religija)

Knjiga „Nekuda dalje, negde drugde“ može se čitati i u tom ključu, no bez ikakve bojazni da je pisana starinskim i nezanimljivim jezikom i stilom, ili da ono što nudi može biti predmet interesovanja uže naučne antropološke zajednice ili samo uskog kruga zaljubljenika u starine. Zanimljiva i uzbudljiva, ona je podsećanje da „ako nešto propadne, to znači da nije bilo vredno sećanja“. Iz dubokog uverenja da su stvari koje nam je zapisivanjem predao vredne sećanja, povezujući nas sa prošlošću ispunjenom dubljim smislom, Darijuš Čaja nam je pružio i moguću prečicu do zaturenih mesta u duhu, otvarajući nam tako mogućnost jednog plemenitijeg sagledavanja sveta i smislom ispunjenijeg putovanja kroz život.

Za P.U.L.S.E: Jadranka Milenković

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.