Pesma rastanka

Tragom jedne bezimene emocije

– ’Oćemo li kod Ćirimidžiju ili kod Gunjetinca?

– Kako ti kažeš… ma ajmo si kod Gunjetinca…

Ovako je izgledao kratak dogovor za ručak u Vlasotincu, između mene i mog prijatelja. On je taj koji je izabrao restoran. Za ručkom nam se pridružio još jedan prijatelj, zaposlen u restoranu. U neko doba, prijatelj zaposlen u restoranu dosetio se:

– Ma da vidiš jednu knjižicu, pesme… prava knjiga… Izgleda da gu je pisala stara vlasnica, našli smo gu gore.

Obraćao se meni, a mislio je na prethodnu vlasnicu kuće u kojoj je sada restoran. Otišao je do službenih prostorija i vratio se sa knjižicom. Kratko sam je pogledao. Naslov knjige (Pesma ljubavi) nije preterano obećavao, kao ni slika na naslovnici.

Međutim, osetio sam uzbuđenje neočekivanog otkrivanja potencijalnog blaga zapretenog u starinama, bez obzira na to što sama knjižica nije delovala previše staro. Dah tajnovitosti, koji ide uz ovakva otkrića, naveo nas je na razgovor o starim vlasotinačkim porodicama (kojima su pripadali i prethodni vlasnici kuće), o postojanim čuvarima davno nestalih tradicija čije motive ne možemo razumno objasniti, ali ih nekako razumemo.

Pričali smo između ostalog i o vlasnicima kovačke radnje u centru grada koja izgleda kao i pre sto godina, i u kojoj se kovački zanat i dan-danas obavlja na isti način kao i pre sto godina. Dodatno me impresioniralo to što mi je koliko prethodne večeri jedan drugi prijatelj objašnjavao zapažanja Isidore Sekulić da stare i ugledne porodice u toku nekoliko generacija propadaju i zatiru se. Povod za taj razgovor bila je knjiga o Isidori, koju je napisao i nedavno mi poklonio jedan treći prijatelj, takođe pripadnik stare vlasotinačke porodice.

Ovakva gomilanja sličnih dešavanja u kratkom vremenskom periodu, što je samo po sebi događaj male verovatnoće, mogu se tumačiti na različite načine: kao prosta slučajnost, astrološki  objašnjiva pravilnost, božji znak, sinhronizam uslovljen kvantnim nabiranjem vremena, i slično tome. Šta god to bilo, davno sam usvojio stav da takva dešavanja ne treba tretirati kao prostu slučajnost. Prvo, ako ih ne tretiramo kao slučajnost sve postane mnogo zanimljivije. Drugo, stav da to gomilanje sličnih dešavanja u kratkom vremenu nije slučajno, motiviše nas i oslobađa za aktivan pristup tim dešavanjima. Takav aktivan pristup uvek donosi rezultate koji su i dragoceni, i zanimljivi. Tako na primer, da sam ja sva ova dešavanja (uključujući izbor restorana mog prijatelja i moju saglasnost sa tim izborom) oglasio za prostu slučajnost, a ne kao božji znak (na primer), verovatno ne bih imao ni volje ni opuštenosti da se bavim pitanjima koja čine ostatak ovog teksta (smatrati nešto božjom voljom daje neverovatnu opuštenost.) Neko će zlurado prokomentarisati da bi tako možda bilo i bolje (da se nisam bavio tim pitanjima), ali ja znam bar jednu osobu kojoj se čini da je ipak ovako bolje, a ta osoba sam ja. I još, u nekom metafizičkom smislu, možda je tako bolje i za nenadano otkrivenu knjigu pesama; time ona dobija na publicitetu, a publicitet je svrha njenog postojanja.

Kada smo krenuli iz restorana, upitao sam da li mogu da uzmem knjigu.

– Naravno, ionako bi gu možda bacili.Te večeri detaljnije sam razgledao knjigu i pročitao pesme. Knjiga zaista nije mnogo stara, izdanje iz 2007. Na unutrašnjoj strani prednje korice je crno-bela fotografija lepe devojke čežnjivog pogleda – autorka Branislava Milošević, po nadimku Brana Stamenkova, u svojim dvadesetim godinama.

U kratkoj biografiji piše da je rođena 1922. u Vlasotincu, završila Filozofski fakultet u Beogradu – istoriju umetnosti, radila u Radio Beogradu i Muzeju revolucije (u Beogradu). Sledi fotografija stare kuće, ruinirane fasade, iz vremena pre renoviranja i pretvaranja u restoran Gunjetinac. Iznad slike je kratak osvrt na rodoslov porodice Milošević. Sličan sadržaj je i na unutrašnjoj strani zadnje korice – fotografija stare kuće i njen arhitektonski opis (iz knjige Graditeljsko nasleđe Vlasotinca, Danice Valčić).

Kuću je gradio Stamenko Milošević, 1885. godine, Branin pradeda. Kako to biva, porodica je imala nadimak po ovom pretku – Stamenkovi. Listajući dalje, nailazi se na crno-belu fotografiju troje mladih ljudi, mladića i dve devojke, sa posvetom: „Najdražima, Radmili i Mići, za večito!“ Radmila i Mića su Branini brat i sestra. Ona je najmlađa, na ovoj fotografiji može imati šesnaestak godina.

Pesme u knjizi grupisane su u tri poglavlja: Svako ostaje sam, Zelena zemljo moja i Sunčane obale smeha. Na početku svakog poglavlja je fotografija umetničke slike u boji. Slike privlače pažnju, različitog su sadržaja ali iste tehnike i stila. Ilustracije knjige radila je Brana Milošević, ne znam da li su umetničke slike njena autorska dela ili slike iz njenog vlasništva.

Na poleđini knjige je fotografija u boji troje starih ljudi – Miće, Radmile i Brane, na terasi stare kuće oronule fasade. Pogovor je napisala Marija Stojanović, postoji i kratak komentar urednika izdanja Srbe Takića.

Eto, naveo sam opis i tehničke detalje knjige, kako nalaže ustaljena praksa prikaza umetničkog dela. Međutim, moja namera nije pravljenje prikaza zbirke pesama Brane Milošević, bar ne u smislu ustaljene prakse. Neću se zadržavati ni na temi propadanja i zatiranja starih uglednih porodica (uostalom, mislim da je taj fenomen u velikoj meri samo optički utisak, zbog migracija potomaka i menjanja prezimena ženskih potomaka). Želim da pišem o jednoj posebnoj emociji, koju sam obilno osetio u nekim pesmama ove knjige. Tom emocijom natopljene su i ilustracije knjige, zato sam se toliko zadržao na njihovom opisu. Ta emocija nema ime, ili bar ja ne znam kako bih je zvao. Na nju asociraju termini: nostalgija, čežnja, nedostajanje, žal (za mladost), tuga (zbog rastanka), patnja za nepovratno prošlim… Ali, ni jedan od tih termina ne opisuje je na potpuni način, u svoj silini i emotivnom doživljaju njenog kidajućeg bola i jeda. Možemo je osetiti u umetničkom delu (padaju mi na pamet doktor Živago i Lara), ali samo posle empatičnog ulaženja u životnu situaciju glavnih junaka.

Može se činiti da je reč o raznovrsnim emocijama, od kojih se neke odnose na ljubavnog partnera, druge na mladost i detinjstvo, porodicu, rodni grad, kuću… Međutim, može biti da je to ipak samo jedna emocija, koja menja svoj objekat delovanja. Taj utisak stekao sam čitajući pesme Brane Milošević. U njima ta emocija prožima sve: umrlu majku, živu sestru, rodni grad i rodnu kuću, reku, davno pali jorgovan, polja i vinograde njenog detinjstva, dragana od koga mora poći zauvek…  

Pre nego što nastavim, još malo bih se zadržao na imenima emocija. Nije retka pojava da ne možemo naći pravo ime za emociju koju želimo da opišemo drugome. To bolje znaju oni koji se više bave opisivanjem, pisci na primer. Bar delom, to je posledica objektivne prirode emocija: one se češće manifestuju kao kombinacija, emotivni koktel, konglomerat više različitih emocija, gde krajnja emotivna forma predstavlja rezultantu  intenziteta, boja i oblika svojih pojedinačnih sastojaka.

Naš emotivni doživljaj stvarnosti može se predstaviti kao oblak koji neprestano menja svoje oblike i nijanse, praveći izbočine i udubljenja, zatamnjenja i rasvetljenja… Izgled oblaka u datom trenutku zavisi od životne situacije, ali i bazično formiranog emotivnog sklopa ličnosti – izvornog izgleda oblaka.

Važno je primetiti da je oblak neraskidivo celovit. Svaka njegova emotivna čestica uvek je unutar njega i neprestano utiče svojom zapreminom (silom) i svojom nijansom na njegov spoljni izgled, čak i kada je naizgled duboko u pozadini u odnosu na njegovu trenutno najistaknutiju izbočinu. Ono čega smo mi svesni kao svog trenutnog emotivnog doživljaja, to je površina, najistaknutije izbočine, udubljenja i nijanse koje narušavaju izvorni izgled oblaka. Ta površna slika emotivnog oblaka uočava se površnim posmatranjem sebe, odnosno površnim posmatranjem svog emotivnog doživljaja. Sve ostalo unutar oblaka su emocije kojih nismo svesni kada sebe posmatramo površno. Logično je da u tom slučaju nismo svesni ni uticaja tih nesvesnih emocija na površnu sliku svog emotivnog oblaka.

Kada smo dovde došli, reći ću još i ovo: suštinski ljudski psiho-emotivni hendikep je površnost u sagledavanju svog emotivnog oblaka. Ta pojava je evolutivno uslovljena, nastala je zbog neproporcionalno snažnog razvoja razmišljanja u odnosu na emotivni sistem, koji je u svojoj osnovi ostao na nivou emotivnog sistema prethodnog evolutivnog stadijuma. Snažno razmišljanje formiralo je veoma kompleksan sistem novih emocija, narcističkim prerađivanjem emocija prethodnog stadijuma. Taj novi emotivni sistem predstavljen je ljudskim moralom. Prethodni emotivni stadijum predstavljen je primarnim emocijama, koje delimo sa životinjama. Kako su emocije starog i novog sistema u velikoj meri u međusobnom neskladu, jedne ili druge moraju se potiskivati, to jest, držati u nesvesnom. (Neće smetati jedan primer: putnik u vozu je veoma gladan, međutim, jedina hrana u okolini je sendvič koji upravo jede njegov saputnik. On bi mogao da zamoli saputnika da mu da svoj sendvič, ili da silom otme sendvič. Međutim, oba ova postupka putnik doživljava kao nemoralna, zbog čega ih drži u nesvesnom, odnosno ne padaju mu na pamet kao moguće ponašanje na svesnom nivou. S druge strane, može se zamisliti i putnik koji će bez razmišljanja oteti hranu. U tom slučaju, kod takvog putnika u svesnom su primarni nagoni i emocije, a u nesvesnom je moralni princip koji bi ga u tome sprečio.)

Nivo produhovljenosti svakog čoveka nije ništa drugo do nivo prodiranja pogleda (svesti) u dubinu oblaka. Nivo razumevanja onoga što vidi u dubini svog emotivnog oblaka označava nivo emotivne uravnoteženosti produhovljene osobe. Odavde sledi da produhovljene osobe imaju različite nivoe emotivne uravnoteženosti – od veoma uravnoteženih, do veoma neuravnoteženih. Što se tiče površnih posmatrača (kojih je oko 95% pripadnika ljudskog roda), o njihovoj uravnoteženosti je teže govoriti jer ona je direktni odraz trenutne površine oblaka, koja je u velikoj meri odraz trenutne životne situacije. Za razliku od produhovljenosti, kao izraz koji adekvatno opisuje stav površnih posmatrača možemo koristiti površnost. Međutim, kako ništa u prirodi nije apsolutno, isto važi i za površnost i produhovljenost. Niko nije apsolutno produhovljen, i niko nije apsolutno površan. Sve je stvar statističke raspodele, pri čemu su procenti 5%:95% takođe aproksimativni, oko tih brojki. Zato je površne posmatrače primerenije nazvati „skoro savršeno usklađenima sa životom na površnom nivou“. Ne zato da se ne bi vređali. Niko se tu neće uvrediti, zato što ogromna većina ne prepoznaje da je površna (oko 95% od onih 95% površnih), kao ni nivo i oblasti svoje površnosti.

Elem (opet smo odlutali od priče o nazivima emocija), zbog ovakve raspodele, raspolažemo nazivima samo za površne izglede emotivnog oblaka. Kada produhovljeni želi da opiše svoj dublji emotivni doživljaj, obično mu nedostaju reči. Tada poseže za uobičajenim nazivima površnih emocija, koji su najpribližniji onome što želi da opiše. Ipak, pravi opis najčešće ne postigne imenovanjem emocija, već opsežnim prikazom životne situacije koja proizvodi emotivni oblak koji želi da opiše. Celokupno polje umetnosti ljudskog roda nije ništa drugo do zbirka ovih prikaza.

(Odavde sledi da umetnici spadaju u produhovljene osobe, različitog nivoa emotivne uravnoteženosti. Emotivna uvijanja i spoznaje produhovljenih dešavaju se na njihovom individualnom planu. Manifestuju se njihovim aktivnostima i delima u oblasti religije, nauke i umetnosti. Emotivna uvijanja i spoznaje površnih osoba dešavaju se na kolektivnom planu, kao globalni društveni preobražaji, kroz ratove, revolucije i mirne tranzicije društvenih odnosa… Individualna dela produhovljenih predstavljaju obično ideje vodilje, ili tumače ovih procesa.)

Neke od pesama Brane Milošević natopljene su onom emocijom koju nisam umeo da imenujem. To me nije iznenadilo. Ta emocija nekako prirodno ide uz prohujala vremena, staru kuću, nekadašnju vlasnicu koja je odavno pokojna… Pogotovo za nekoga poput mene, ko je kuću oduvek znao i doživljavao kao gordu ruinu koja u sebi krije tajne tom emocijom ispunjene prošlosti. I sada, preda mnom su dva pravca: jedan me vodi prikazu te emocije u Braninim pesmama, drugi analitičkom razotkrivanju strukture te iste emocije.

Neuobičajen pristup umetnosti. U nekom smislu kombinovanje umetnosti i nauke – dva polja ispoljavanja dve različite psihološke funkcije: emocija i razmišljanja. Umetnost oduvek zazire od nauke, čini joj se da će nauka svojom hladnom računicom razbucati magiju i lepotu nedokučivog u njoj. Nauka na umetnost gleda sa nerazumevanjem, kao na sestru sa falinkom nesposobnu za potpuni život, koju žali, ali nema vremena i volje da se bavi njome. Magiju, lepotu, nedokučivost intuitivnog, sve ono na čemu se umetnost zasniva, nauka je oglasila nepoželjnim, čak štetnim po sebe. Ćutke ih izbegava i prolazi mimo njih, nesvesna da ih se zapravo plaši. Nesvesna je zbog toga što nauka ne sme da zna za strah. Ovu „hrabrost“ odavno joj je nametnuo njen narcizam, koga takođe nije svesna. Pritom takođe nije svesna da su i njen narcizam, i motivi za naučna stremljenja, i intutivne ideje za najveća naučna otkrića, potekli iz istog emotivnog sistema koji je i kolevka umetnosti. Nauka izbegava da razmišlja o tom sistemu, izbegava iz iracionalnih razloga, kao dete kome ne pada na pamet da objektivno procenjuje ljudske kvalitete svog roditelja.

Da ne bi izgledalo da smo isključivi (iz iracionalnih razloga), reći ćemo da se nauka i umetnost sustiču u mnogim oblastima. U filozofiji i psihologiji, na primer. Kritička obrada umetničkih dela predstavlja gostovanje nauke u umetnosti. Naučnici naglašavaju lepotu, estetski doživljaj svojih naučnih teorija i svog naučnog rada. Književnost, pa i druge umetničke oblasti, obiluju sociološkim i psihološkim analizama. Ipak, demarkaciona linija postoji, deli ih na dve oblasti potekle iz dve različite psihološke funkcije, jednu iz emotivnog sistema, drugu iz razmišljanja.

Po tome, moj pristup pesmama Brane Milošević i ne bi bio neobičan kada bih se ja bavio njenim pesmama kao umetnički kritičar. Međutim, ja se neću baviti njenim pesmama, i ne na način umetničkog kritičara, već bezimenom emocijom koju sam osetio u nekim pesmama, zapravo tek u nekoliko stihova pojedinih pesama. Pokušaću da zađem u strukturu te emocije, duboko unutar emotivnog sistema, do nesvesnih nivoa koje ne volimo, štaviše bojimo ih se, možda i stidimo, i ne želimo da znamo za njih.

Ali, najpre da pokažemo tu emociju na delu, u pomenutim stihovima:

– Pesma posvećena umrloj majci (Tražim te):

Tu, u mraku tužnom,

nazdravljam ove noći

ljubavi nedostižnoj –

O Ti,

moje večno traganje,

ljubavi neumitno bolna!                

– Pesma posvećena staroj porodičnoj kući i sestri (Najdraža):

U mraku sam se,

kao lopov,

prikrala kući rodnoj.

Stajala je ponosito

na uglu ulice,

sa dubokim očima prozora,

plava kao mrak,

i još tužnija

nego

ja.

——

A nekad…

Nekad –

sve je vrilo

pod dunjom rascvetanom,

u hladovini izvora,

u vajatu i stajama;

—–

Bila sam dete

a ti devojčica.

Obadve obučene u crno,

ostale smo to,

samo to.

A ipak,

kipuća krv grožđa,

i neba osunčanog,

buktali su u nama,

rasle smo

i ostale

deca prošlosti,

magije daleke radosti.     

– Jorgovanu pod prozorom svoje sobe (Jorgovan):

Koliko sam noći

bila radosna pod skutom

jorgovana,

ležeći u krevetu?

Koliko sam dana bila raspojasano,

razuzdano,

najsrećnije dete…

—–

Ona strina – strašilo,

kojoj su i laste smetale,

pa im je rušila gnezda

da joj ne isprljaju zid,

sekla je jorgovanu grane,

jer u uzburkanim noćima

lupaju…

Ali jorgovan beše uspravan,

osmehivao se, cvetao,

razigran.

 

Tako dođe

opaka, strašna zima;

sipala je dan i noć,

noć i dan,

nemilosrdno bela,

pokrila je sve.

Noći jedne,

kao zver,

savlada i jorgovan.

Ali, to niko nije znao.

Moj vitez uspravan

pao je bez krika.

I ležao je osmehnut,

kao nirvana…

– Vetru (Vetar):

Ludi vetar lutalica,

dan i noć,

šaputao mi je

o večnosti,

a sad odlazi bez pozdrava…

Ja se kotrljam

na rubu trajanja,

sa ranom

koju prstima rijem.

– Brdima i poljima rodnog kraja (Ne pevajte mi svoju pesmu bagremovi):

Ali znam,

evo, tu negde,

na jugu,

moja zemlja ostade.

Jedna brazda ostade,

i moj dom.

– Reci Vlasini (Uzalud):

Tražila sam moju reku,

u vrelo julsko popodne,

oko pet.

Nevesta ponosna

tekla je tog julskog dana

mutna i krvava,

od muka preorana,

od stida i straha uzvitlana.

—–

Mrak odnese i naš jaz,

mesto svetlosti, mesečine

i mladenačkog smeha.

Čelične grdosije

s mukom su lomile

prohujali vek ceo,

i naš jaz svetlosni.

—–

Lebde samo

besmislene senke moćnika…

 

Umesto našeg jaza

podigoše monstrum grdosiju,

obučenu u beton sivi.

Hvata me strah,

hvata me strah,

jer visoke rubove grdosije

opsedaju dečaci nestašni!

Hvata me strah

od ove zaustavljene vode

koja ćuti, ćuti,

i krišom plače.

 

Ne peva više stare pesme

moja nevesta bela.

Ne raspliće

zelene, bujne kose –

njene su kose posečene,

njeno je krilo slomljeno,

njena je duša skršena.

 

– Svom draganu (Rastanak):

Bojim se ovog rastanka

dragane,

mada se osmehujem!

Bojim se,

užasno mnogo!

—–

Odavde, ispod krova tihog,

gde plamtim,

a ti me nemo posmatraš,

poći ćemo,

bez spojenih ruku…

Strašno je to.

 

Sećaš li se noći

bezmerno lude,

božanski široke?

U maloj sobi,

na šestom spratu,

ni nazirale se nisu

barijere stvarnosti,

otplovile su u beskraj.

—–

Nežna magla svirepo mi ukazuje

tamni put,

na koji ću krenuti

sutradan!

Da li ću to moći,

da li ću to moći?

Ah, znam,

moraću.

—–

I dok nestaju tragovi

jednog umornog bitisanja,

duh moga tela, kose,

gorkih radosti,

ostaće oličen neveštom rukom –

ti sa jedne

a ja sa druge strane

male slike.

Tu ćemo ostati

zajedno,

zauvek, zauvek,

dragane…

– Motiv odrezanog pramena kose iz pesme Rastanak u pesmi Finito, kojom najavljuje svoju smrt:

Sada znam:

mirno ću gledati

let umrlog pramena kose,

zelenog prema suncu,

sa ženskom setom.

Posle ispisivanja ovih stihova više nisam siguran u kojoj meri neutralan čitalac može u njima osetiti emociju o kojoj pričam. Možda je kod mene ona stvar subjektivnog doživljaja, zbog cele priče u vezi sa knjigom pesama, ili činjenice da se radi o mom rodnom mestu prema kome imam iste emocije kao i pesnikinja. Neke stihove, pretpostavljam, može razumeti i na pravi način osetiti jedino stari Vlasotinčanin, poput stihova o starom jazu kao mestu svetlosti, mesečine i mladenačkog smeha.

Možda su baš ti stihovi pogodni da od njih krenemo sa opisom emocije o kojoj pričamo. Pogodni su između ostalog i zato što odražavaju krajnju subjektivnost pesnikinje (da se odmah vidi kakva je to emocija), ali i ostrašćeni bes prema onima koji su joj osakatili reku, osećanje koje ne bismo očekivali u toj elegičnoj emociji. Pesnikinja sve to tako doživljava zato što je stari jaz bio mesto njenog mladenačkog smeha i uživanja u mesečini, ali i estetski detalj koji je činio deo ambijenta koji je okruživao njeno detinjstvo i mladost – vreme kada je bila srećna, raspojasana i razuzdana.

Međutim, nema razloga da sumnjamo u to da je današnja betonska brana, koja je zamenila jaz, isto tako drag estetski detalj današnjoj srećnoj i razuzdanoj deci koja rastu uz nju.

Veza unutrašnjeg emotivnog ambijenta ličnosti i spoljašnjeg prostornog ambijenta u kome se taj emotivni ambijent odvija, u psihološkom sadržaju ličnosti predstavlja neodvojivu celinu. Otuda povratak prostorima u kojima smo bili srećni budi u našim emocijama odjeke te stare sreće. Otuda i potreba da se tim prostorima vraćamo. Mera u kojoj ti prostori sada izgledaju manje lepi i magični u odnosu na davnašnje srećno vreme, mera je razlike u osećanju sreće u sadašnjem i davno prošlom vremenu. Da, ovo je jedna od pojava za koju mislimo da nam je dobro poznata, ali je u konkretnim situacijama obično nismo svesni: emocije snažno utiču na naš estetski doživljaj. Kada smo srećni, sve oko nas je lepše. Ako su se prostori objektivno promenili, čak kada su time postali objektivno lepši, mi ćemo razlog za svoj doživljaj razočaranosti nalaziti u tim promenama, ne u nama i našoj razočaranosti životom. Pritom, osećaćemo bes prema onima koji su napravili te promene, što je podnošljivije nego da odgovornost za svoj emotivni ambijent tražimo u sebi.  

Priča o prostornom ambijentu obuhvata sve sadržaje tog prostora. Ne samo geografske oblike (reku, brda) i građevinske objekte (rodna kuća, jaz), već i ljude, životinje i biljke. Svaki od tih činilaca na određeni način i u određenoj meri natapa emotivni ambijent ličnosti u vremenu u kome je ličnost u kontaktu sa tim činiocima. Ono što je više doprinosilo osećanju sreće i bezbrižnosti ostaje srazmerno dublje urezano u tom emotivnom ambijentu, ali srazmerno više nedostaje kasnije, kada nestane. Prirodno je da će članovi porodice ostaviti dublji uticaj nego komšije, mada će i od komšija ostati određeni tragovi, zavisno od količine i kvaliteta njihovih uticaja. Rodna kuća će neuporedivo više nedostajati od kuće najbolje drugarice, iako će nas i za kuću drugarice vezivati lepe uspomene.

Kakav odnos imamo prema nedostajanju onih stvari koje u našem životu više nisu prisutne na način kako su nekada bile? Najjednostavniji, najtačniji, ali ujedno i najneprecizniji odgovor glasio bi: imamo različite odnose. Različitost se može podeliti u dve kategorije: kvalitativnu i kvantitativnu. Kvalitativne razlike su toliko brojne da je prosto nemoguće klasifikovati ih. Zavise od objekta nedostajanja, njegove uloge u našem životu nekad i sad, emotivne povezanosti tog objekta sa drugim objektima nedostajanja… Na primer, rodna kuća neće nedostajati sama po sebi, već kao topli dom u kome se odvijao zajednički život sa drugim ukućanima. Njeno nedostajanje nije nedostajanje samo te kuće, već i drugih ukućana i cele atmosfere toplog sigurnog doma. Na jedan način će nam nedostajati rodna kuća koja je još uvek u našem vlasništvu, napuštena i oronula, a na drugi način rodna kuća koja nije više u našem vlasništvu. Itd.

Međutim, za ono o čemu ovde pričamo možemo se ograničiti samo na snagu nedostajanja, odnosno njegov kvantitativni aspekt. Svi kvaliteti nedostajanja mogu se smestiti u njegovu kvantitativnu skalu. Na toj skali, nedostajanje može biti toliko slabo da ga i ne primećujemo, ili toliko jako da postajemo njegovi robovi, opsesivno vezani za objekat nedostajanja. U tom slučaju, smisao našeg života postaje služba tom nedostajanju, postajemo nesposobni za realan život, izuzev obavljanja neophodnih funkcija u cilju održanja golog života. Ovaj kvantitativni nivo nedostajanja s pravom se smatra psihopatologijom. Mada, i u psihopatološkoj kategorizaciji postoje nijanse, koje zavise od opšteprihvaćenih pogleda na objekat nedostajanja. Tako će višedecenijska žalost majke zbog izgubljenog deteta biti manje tretirana kao psihopatološka u odnosu na istu takvu žalost žene za umrlim roditeljem, ili bračnim partnerom. Opšteprihvaćeni pogledi opet zavise od poznatog nagonskog odnosa prema objektu nedostajanja, a procena nivoa psihopatologije zavisi i od emotivnog ambijenta osobe posmatrača koja vrši procenu. Valja napomenuti da snaga nedostajanja oscilira u vremenu, obično se pojačava podsećanjem i raznim oblicima suočavanja sa objektom nedostajanja.

Sve u svemu, želimo reći da snaga nedostajanja zavisi od emotivnog ambijenta ličnosti koja pati zbog nedostajanja nečega iz svoje prošlosti. Emotivni ambijent ličnosti kao kvalitativni oblik jedinstven je za svaku osobu na svetu, najmanje koliko i njen telesni izgled. Opisati emotivni ambijent neke ličnosti sa zadovoljavajućom preciznošću, to jedva da može i psiholog posle višegodišnjeg rada sa tom ličnošću. Spoljni posmatrač može imati određeni utisak o nekoj osobi na osnovu njenog manifestnog ponašanja, ali to nikada nije prava i potpuna istina o njenom emotivnom ambijentu. Svrstavanje u određene emotivne kategorije, u odnosu na to kako, koliko i za čime pate, takođe je previše složen postupak, što uostalom i nije značajno za našu priču. Želimo reći da kod svake osobe postoji sklonost da joj nedostaje nešto iz njene prošlosti, a kvantitativni nivo te sklonosti zavisi od emotivnog ambijenta ličnosti. Kao što rekosmo, može biti veoma slaba tako da se praktično ne primećuje, pa sve snažnija, do nivoa koji označavamo psihopatologijom. Osobe sa jače izraženom sklonošću ovog tipa obično označavamo kao emotivne, preosetljive, hipersenzibilne, romantične, i slično. Njihov emotivni ambijent otkriva se njihovim ponašanjem: reakcijama na teme patnje za nepovratno prošlim u umetničkim delima (u pesmama, na primer), potrebama da pričaju o tim sadržajima, da ih objašnjavaju drugima, stvaraju umetnička dela u kojima dominiraju ti sadržaji, i slično. Procenat prisustva tih tema u umetničkim delima kroz ljudsku istoriju, a gotovo da nema umetničkog dela bez te teme, govori o prisutnosti ove sklonosti u svakoj osobi. Ipak, da bismo analizirali tu sklonost (a ta sklonost je inače bezimena emocija o kojoj pričamo), moramo se usredsrediti na osobe kod kojih je ona kvantitativno snažno izražena. Mislim da ne možemo pogrešiti ako takve osobe potražimo među onima koje imaju jaku potrebu da pričaju o nedostajanju nepovratno prošlog, recimo kroz svoje pesme, kao što to čini Brana Milošević.

Usput, možemo pobliže definisati našu bezimenu emociju kao sklonost ka patnji zbog nedostajanja nepovratno prošlog u našem životu. Svaka reč u ovoj složenici ima svoju funkciju, i ja nisam uspeo da je sažmem u kraći izraz a da se zadrži sve ono što se njome želi reći. Na primer, reč sklonost izražava kvantitativnu razliku u prisustvu te emocije među ljudima, ali nagoveštava i njenu globalnost, to da se odnosi na uopšte prošlo, ne samo na pojedine detalje iz prošlosti, bez obzira na to što se manifestuje vezivanjem za pojedine detalje. U Braninim pesmama to je više nego očigledno. Njoj nedostaju likovi, predeli i objekti iz njenog detinjstva u Vlasotincu, bez obzira na to što je većina toga u nešto izmenjenom obliku prisutna i u vremenu kada piše o nedostajanju (sestra ju je čak nadživela, ali njoj sestra nedostaje onakva kakva je bila kao devojčica). Nedostaju joj likovi, predeli i objekti onakvi kakvi su bili u njenom detinjstvu, odnosno, nedostaje joj njeno detinjstvo. Ali ne samo detinjstvo. Nedostaje joj i dragan iz mnogo kasnijih vremena, soba na šestom spratu, verovatno u Beogradu, jer u Vlasotincu nema zgrada sa šest i više spratova. Dakle, nedostaje i Beograd iz one noći u sobi na šestom spratu. Ali, ne samo Beograd, ni dragan, već nedostaje njen život iz tog vremena.  

Ovim u priču uvodimo vreme kao faktor koji generiše nedostajanje, a patnja zbog nedostajanja je osnovni emotivni doživljaj bezimene emocije čiju strukturu istražujemo. Pada mi na pamet da je možda trebalo da se dodatno potrudim i rečima dočaram subjektivni doživljaj te emocije. Međutim, uz iskreno priznanje da nemam pesnički talenat, smatram da je to objektivno veoma teško izvodljivo, mada verovatno ne i nemoguće. Marsel Prust je uspeo rečima da izvede čitavu izmišljenu Ventejevu sonatu, dočaravajući emocije muzičkog doživljaja. Možda je neko negde uspeo da dočara subjektivni doživljaj te emocije a da ja to ne znam, ali znam mnoga književna dela u kojima se oseća ta emocija bez da je ona sama direktno opisana. Mitke u Koštani Bore Stankovića  sa bolom pripoveda o nepovratno prošlim blagim i toplim a ustreptalim noćima punim mesečine, dok sve u njemu treperi od uzavrele krvi, u kosovskim mehanama, uz ciganke, pesmu i vino, i mi u zanosu njegovog pripovedanja osećamo tu emociju.

Ali, sama emocija u čitavoj Koštani ne naziva se drugačije nego žal za mladost. Nedovoljno, svakako. To što neko misli da u izrazu žal za mladost može doživeti tu emociju u njenoj potpunosti govori o tome da je taj neko u taj izraz upakovao ceo Mitketov doživljaj, iz cele drame, ali sam izraz, odvojen od drame i Mitketa, nedovoljan je da je opiše. Emotivna prepoznatljivost izraza žal za mladost iz ove drame dovela je do toga da se taj izraz često koristi kada želimo da prikažemo bezimenu emociju o kojoj pričamo, ali to upravo svedoči o nedostatku pravog imena za nju.

Na početku sam pokušao da je predstavim kao kidajući bol i jed. Takođe nedovoljno, kao i žal za mladost. Nešto uvek nedostaje, i to nešto krupno i značajno. To nešto nedostaje čak i u onoj dugačkoj složenici kojom mi se učinilo da sam je u potpunosti obuhvatio. To što nedostaje je uživanje. Možda uživanje i nije baš najbolji termin za ono što želim da kažem, ali koristiću ga kao predstavnika dobrih emocija u toj složenoj bezimenoj emociji, jer nisam našao bolji.

Da u toj bezimenoj emociji ima uživanja, to mogu dokazati na više načina. U samoj Koštani veoma često upotrebljavana reč je merak, koja je sinonim uživanju. Najbolji dokaz je potreba za tom emocijom, koja se ogleda u obimu njenog prisustva u umetničkim delima. Osnovni princip evolucije, na osnovu koga smo stvoreni ovakvima kakvi jesmo, govori da bezuslovno težimo dobrim emocijama a izbegavamo loše. Kada bi u toj složenoj emociji bilo samo loših emocija, ne bi nas privlačila.

Time posredno dolazimo do objašnjenja zašto ova emocija nema ime: sve vreme pokušava se da se imenuje lošim emocijama (patnja, nedostajanje, žal, bol, jed…), zanemarujući deo ispunjen dobrim emocijama. Možda je termin nostalgija u ovom smislu najpribližniji pravoj prirodi bezimene emocije, ali kao da mu nedostaje snage i silovitosti za njene više kvantitativne nivoe. Zaista, skoro da bi bilo smešno reći: Mitke ima nostalgiju za svojom mladošću.         

Na osnovu sklonosti da bezimenu emociju nazivamo imenima loših emocija možemo sa sigurnošću ustvrditi da loše emocije dominiraju u njoj. Ako usvojimo kao istinu da u njoj ima i dobrih emocija, a mislim da nema načina da se to ospori, doći ćemo do njene unutrašnje emotivne dinamike: dolaženje do dobrih emocija u lošim emocijama. Ili, jednostavnije rečeno: uživanje u patnji.

Ova konstrukcija zvuči paradoksalno, ali nam nije nepoznata. Štaviše, toliko je dobro poznata i istražena da za nju postoji legitiman jednoznačan naziv, za razliku od naše bezimene emocije. Taj naziv je mazohizam. Doduše, to je naziv koji se koristi u psihijatriji, medicinskoj grani koja se bavi psihološkim poremećajima. Krajnje je neukusno primeniti ga na silno mnoštvo onih koji uživaju u srceparajućim pesmama. To bi moglo da znači da su svi oni psihološki poremećeni, a naravno da nije tako. Ali, u tom slučaju moramo prihvatiti da je uživanje u patnji normalan psihološki fenomen, koji prelazi u psihopatologiju tek u svojim najekstremnijim vrednostima i neuobičajenim izvrtanjima nadražaja i efekata. Psiholozi kažu da psihološka stanja predstavljaju kontinuum u kome nije uvek lako odrediti granicu normalnog i psihopatološkog, međutim, određivanje te granice ostavljamo njima. Ovde se bavimo onim delom „normalnog“ uživanja u patnji, odnosno našom bezimenom emocijom.

Iako može izgledati da smo rešili glavnu enigmu bezimene emocije – njenu strukturu, pa makar i ne došli do njenog imena – ipak nije tako. Struktura svake emocije veoma je kompleksna i slojevita. Postoji njen vidljivi, manifestni deo, koji se uočava površnim doživljajem, u ovom slučaju doživljajem patnje za nepovratno prošlim. Ispod ovog dela postoji deo čiju strukturu je teže prozreti, u kome je smešten, da tako kažemo, površni dinamički odnos pojedinačnih krupnijih emotivnih komponenata iz kojih se emocija sastoji. U našem slučaju, otkrivanje strukture ovog dela kompletirali smo otkrivanjem nesvesnog uživanja u patnji. Ovim otkrivanjem to nesvesno uživanje nismo učinili potpuno svesnim. Samo smo ga dostavili našem svesnom kao jednu površnu informaciju, koju naše svesno može prihvatiti ili ne prihvatiti kao istinu. Prihvatljivost zavisi od toga koliko su nekom uverljivi navedeni argumenti, ali tako servirana informacija ne može se tek tako prihvatiti svom dubinom svog emotivnog sistema, ili, ako će biti razumljivije, svom dubinom svoje duše.

Da bismo postigli to duboko prihvatanje, svom dubinom duše, moramo zaći još dublje u strukturu emocije i detaljno je upoznati, sa razumevanjem. Ovo nije lako. Čak mogu sa sigurnošću reći da niko ko čita ovaj tekst to neće postići samo čitanjem, ma koliko verovao mojim tvrdnjama. Za tako nešto potrebno je sveobuhvatno, naporno i neprijatno upoznavanje dubokih slojeva svog emotivnog sistema – svoje duše. Neprijatno je zato što kada tamo zađemo shvatimo da u našoj duši nema samo anđela, već i đavola, a mi celog života radimo na tome da od naše duše napravimo anđeoski vrt. Nažalost, u tom trudu postižemo samo to da se pravimo da ne vidimo đavole. Niti ih upoznajemo, niti ih proterujemo. Zapravo, kada bismo ih upoznali shvatili bismo da i ne možemo da ih proteramo, jer oni održavaju naš život. Time bismo shvatili da oni i nisu tako strašni, da su anđeli ustvari štetniji jer nas zamajavaju povlađivanjem našem patetičnom narcističkom ukusu i demotivišu da upoznamo dušu u svoj njenoj istinitosti. Proces upoznavanja duše možemo nazvati produhovljavanjem, ili, formalnim psihološkim rečnikom – psihoanalizom, po Frojdu. (Frojda nisam naglasio slučajno. Njegova psihoanaliza predstavlja jedini pravi način produhovljavanja. Savremene površne psihoterapijske tehnike i potiskivanje Frojda predstavljaju zapravo kolektivni otpor procesima pravog produhovljavanja, opredeljenje čovečanstva za površnost.)   

Ako jednu emociju zamislimo kao telo biljke, a to upoređenje se pokazalo kao idealno za mnoge pojave u živom svetu, onaj najvidljiviji deo emocije predstavlja krošnju biljke, onaj niži stablo. Ispod sledi koren. Dakle, istraživaćemo koren naše bezimene emocije. U tome će nam pomoći stihovi Brane Milošević.

Počećemo od emocije nedostajanje. Ako je elementarni emotivni izraz potreba (za nečim), onda bi nedostajanje bio elementarni negativni emotivni izraz – nezadovoljenje potrebe. U ovo se uklapa tumačenje Frojda o prirodi i strukturi sna: san ima funkciju ispunjavanja neispunjene želje prethodnog dana, da bi time očuvao spavanje. Neispunjenost želje može da se označi i kao nedostajanje ispunjenosti želje. Dovođenjem u vezu sna i nedostajanja želimo da istaknemo bazičnost nedostajanja kao emocije. San je veoma stara psihološka funkcija, nastala pre ljudske više svesti i svesti o sebi (znamo da i životinje sanjaju). To što mu je jedina uloga da umiri nedostajanje, govori o važnosti nedostajanja u emotivnom sistemu jedinke. I zaista, ako svedemo život na same njegove početke – nivo složenih organskih molekula nukleinskih kiselina okruženih proteinima kojima realizuju životne funkcije – dolazimo do bazične životne emocije, za tri bazične životne funkcije. Bazična životna emocija je potreba, a tri bazične funkcije su dolaženje do hrane, izbegavanje biti hranom i razmnožavanje (replikacija). U zavisnosti od uspeha u realizaciji potrebe imamo dva ishoda, koji se manifestuju sa dve nove emocije: uspeh donosi emociju samoostvarenosti (fizička manifestacija je opuštenost), neuspešna realizacija daje emociju nedostajanja, čiji kvantitativno viši nivoi prelaze u strah i tugu (fizička manifestacija je napetost). Sama potreba je emocija koja ima svoj kvantitativni kontinuum, od potpuno zadovoljene, do visokog stepena nezadovoljenosti, čime zaključujemo da su samoostvarenost i nedostajanje samo dva različita kvantitativna stadijuma potrebe, što će reći da je nedostajanje zapravo jedna od dve bazične životne emocije.

Naravno, nedostajanje hrane nije isto što i nedostajanje svog detinjstva, koje srećemo u Braninim pesmama, ali najdublji izdanak korena svakog nedostajanja seže do ovih začetaka života. Da bi se pojavilo nedostajanje detinjstva, bilo je potrebno više milijardi godina rasta, razvoja i transformacija emocija. Za nedostajanje jednog apstraktnog pojma kakav je detinjstvo neophodna je svest o sebi, koja je kod čoveka nastala razvojem razmišljanja.

Zašto Brani nedostaje detinjstvo? Odgovor nam daje sama: bila je srećno, radosno, razuzdano i raspojasano dete. Nedostaju joj, dakle, emocije detinjstva, a ne neke materijalne vrednosti koje je imala u detinjstvu a sada ih nema. Ona je dakako u detinjstvu imala i loše emocije, međutim, ono što nedostaje prevashodno jesu dobre emocije, koje ona vezuje za one činioce koji su joj ih donosili: majku, sestru, rodnu kuću, jaz, jorgovan, reku, brda, vinograde… Nije jorgovan bio taj koji joj je omogućio da uz njega leži srećna i bezbrižna u krevetu, ali je ona srećno ležanje u krevetu, pod njegovim skutom, vezala za njega, zbog čega joj se sada čini da joj nedostaje on, a ne srećno i bezbrižno ležanje u krevetu.

Nedostajanje apstraktnih stvari je dakle nedostajanje emocija koje vezujemo za njih, a ne konkretnih materijalnih životnih potreba. Međutim, regresivnom analizom tih emocija koje nedostaju uvek dolazimo do osećanja samoostvarenosti zbog ispunjenosti materijalnih životnih potreba – potreba za hranom i zaštitom, uz odsustvo loših emocija koje nosi životna borba za ispunjavanje tih potreba. Apstraktno modifikovanje tih emocija nastaje upravo zbog različitih oblika emotivnog vezivanja za pojedine činioce koji čine životno okruženje, a što se odvija dominantno na nesvesnom nivou. Nedostajanje materijalne životne potrebe, kao bazična emocija, isključivo je loša emocija. Međutim, nedostajanje emocije uvek u sebi sadrži odjeke te dobre emocije koja nedostaje. Mi nemamo potpuni doživljaj uživanja u toj emociji, već maglovite obrise tog uživanja, koje samo po sebi jeste uživanje. Razliku potpunog i maglovitog uživanja možemo uporediti sa razlikom budnog stanja i sna. Ovde se nedostajanje javlja kao faktor koji pobuđuje to maglovito uživanje. Pesnikinji nedostaje jaz kao mesto svetlosti, mesečine i mladenačkog smeha.

Iza mladenačkog smeha mogu se kriti druge emocije, recimo simpatija prema jednom od mladića koji su sa njom, posebno romantično obojena svetlošću mesečine. Ovim nedostajanjem ona zapravo priziva obrise uživanja u mesečini i mladenačkom smehu, i onome još što može da se krije iza toga, i na taj način, makar nepotpuno, ponovo uživa u njima. Ipak, to uživanje prožeto je patnjom samog nedostajanja.

Neko će reći da je dovoljno samo prizvati u sećanje ranija uživanja, bez faktora nedostajanja, pa bi se time više uživalo. Mnogima se tako i dešava. Međutim, uživanje uz nedostajanje je veće. Pre nego što objasnimo zašto je to tako, pozabavićemo se još nekim emocijama koje idu uz nedostajanje. Pre svega besom, njegovim transformacijama i objektima njegovog delovanja.

Pošto ovo nije priča o besu, zadržaćemo se samo kratko na njegovom predstavljanju: bes je emocija koja se javlja kada nam je nedostupno ono što nam je potrebno, u situaciji kada mi intuitivno procenjujemo da bi to pod određenim uslovima, koji trenutno ne postoje, moglo da nam bude dostupno. Ova definicija samo je neophodni minimum onoga što je nama potrebno za našu priču.

U Braninim pesmama bes je jasno vidljiv, zato što je ona detinje iskrena. Ta iskrenost ih i čini pogodnim za analizu ove vrste. Pesnikinja je besna na moćnike koji su srušili jaz i izgradili betonsku grdosiju.

Bes se ogleda u stihu koji kaže da su njihove senke besmislene. Taj bes utiče na njen kasniji emotivni doživljaj nove situacije: čini da je hvata strah od grdosije, kao i doživljaj da zaustavljena voda krišom plače, da joj je duša skršena…

Besna je i na strinu – strašilo, koja reže grane jorgovana da ne bi lupale u prozor. Besna je na strašnu zimu koja je oborila jorgovan. Na kraju, mnogo kasnije, biva besna i na samu sebe, zato što će krenuti tamnim putem od svog dragana. Ali ovaj bes, koji je emotivno teže podnošljiv, ublažava neobjašnjenim opravdanjem: moraću.

Navedenim izazivačima besa zajedničko je to što su oni jači od nje – ona ne može da promeni njihovu volju – ali i to da nisu nesavladivi. Neka jača sila nego što je njena mogla bi da spreči moćnike ili strinu da čine ono što ona ne želi. Čak i zima ima karakteristike uslovnosti: moglo je da se desi da ne bude tako jaka. Ovo je važno. Doživljaj relativnosti snage izazivača besa neophodan je uslov da bi se bes prema njima ispoljio kao bes. Međutim, postoji još jedan silnik koji nemilosrdno menja svet detinjstva, temeljnije i sistematičnije od svih drugih, menjajući i okolinu i emotivni ambijent pesnikinje, udaljavajući je od emotivnog ambijenta detinjstva. Ove druge promene, promene svog emotivnog ambijenta, ona nije sasvim svesna. Pre je sklona da sve promene protumači promenama okoline. Taj silnik je apsolutan i bezuslovan, ne postoji ništa što bi na njega moglo da utiče, ma i u najmanjoj meri. Taj silnik je vreme. Svest o njegovoj apsolutnoj moći čini da je osećanje besa prema njemu besmisleno. (Rekosmo da se bes javlja samo u situacijama kada postoji mogućnost uticaja na izazivača besa.) Ali ovo važi samo za svesni nivo. Na nesvesnom nivou može se osećati bes i prema prolaznosti vremena. U nekim umetničkim delima taj bes može se i direktnije osetiti. U Braninim pesmama malo teže, ali ipak se da naslutiti. Najuverljiviji pokazatelj je njena sklonost ka detinje iskrenom ispoljavanju besa prema drugim silnicima. Kako detinje emocije ne znaju za silnike apsolutne moći, njima neće biti besmisleno da budu besne i na vreme. To je, ponovićemo, nesvesni nivo emocija. Na svesnom nivou razuma, Brana zna da je besmisleno besneti na prolaznost vremena.

Ako se bes ne može svesno ispoljiti, a postoji, mora se ispoljiti u nekom drugom obliku. Tako bes prelazi u drugu emociju, koja u sebi sadrži i osećanje nemoći i osećanje patnje. Radi se o nemoćnom duševnom bolu i tuzi. Možda je reč jed dovoljna da je opiše. Iako se u rečnicima jed opisuje preko njegovih agresivnih i prema spolja upravljenih osećanja, kao što su srdžba i ljutnja, samo poreklo reči (jesti se u sebi) upućuje da ona sadrži nemoćni bes upravljen unutra, ka sebi. U svakom slučaju, zapamtićemo da je to loša emocija, u kojoj se ne može nazreti nimalo uživanja.

Analogijom ćemo doći do sličnih emotivnih relacija i u pesmi rastajanja od dragana. Ljubav muškarca i žene predstavlja ponavljanje emocija detinjstva, ali još ranijeg detinjstva u odnosu na ono u kome postoji svest o rodnoj kući i jorgovanu. To je doba odojčeta, doba čiste emocije ljubavi, jer tu kao objekat emotivne razmene postoji samo roditelj. Spoljni svet, i njegova opterećujuća emocija kompetitivnost, još se nisu pojavili. Brana to dobro zapaža. U pesmi pominje spoljni svet kao „barijere stvarnosti“, koje su zbog stanja ljubavnog zanosa „otplovile u beskraj“. Nećemo posebno obrazlagati uticaj nagona za razmnožavanjem (erotski naboj) na ovaj emotivni odnos, ali jasno je da on dodatno pojačava silinu dobrih emocija.

Što lepše emocije – jače njihovo nedostajanje. Mislim da je odavde jasno zašto ogromna većina ljudskih umetničkih dela koja opisuju našu bezimenu emociju kao temu koristi ljubavni odnos muškarca i žene.  

U ovom delu, naša bezimena emocija mogla bi se nazvati čežnja. Međutim, čežnja u sebi sadrži mogućnost ponovne pojave i realizacije emocija koje nedostaju. Štaviše, to je u neku ruku njen zadatak, funkcija čežnje kao emocije. Značajan broj umetničkih dela ima srećan kraj, u njima se odnos čežnje i njene pozitivne realizacije koristi za stvaranje emotivnog naboja umetničkog dela. Ali, to nije naša bezimena emocija. Kod nje nema srećnog kraja, jer prolaznost vremena neumitno onemogućava srećan kraj. Može se reći da Mitke čezne za svojom mladošću, ali to nije to. To nije žal za mladost. Ali, ni žal za mladost nije to.

Nema nam druge nego da naša bezimena emocija zasad i dalje ostane bez imena. Rekli smo da je njen osnovni sadržaj patnja zbog nedostajanja – samo patnja, loša patnja bez ičega dobrog – a da nešto uživanja crpe iz odjeka dobrih emocija koje nedostaju. Međutim, složili smo se da to ne može biti sve. Imati potrebu za patnjom kao isključivo lošem, nije u skladu sa principima evolucije. U takvom slučaju, patnju bismo isključili i uživali u lepim sećanjima. Opet, ne možemo negirati da postoji potreba za našom bezimenom emocijom u njenoj celini, sve sa patnjom i navedenim uživanjem. Za Mitketa bismo možda i mogli reći da nema potrebu za našom emocijom, nego da jednostavno ne može da je izbegne, ali to ne možemo reći za brojne čitaoce Koštane. Da nemaju potrebu za tom emocijom, ne bi ni čitali.

Ovde skrećemo pažnju da se naša bezimena emocija može prizvati empatičnim ulaženjem u dešavanja i emocije drugih, na primer u umetničkom delu, dakle ne samo sećanjima na svoj život. Ovo je važno za razumevanje različitih mehanizama njenog delovanja, ali i prihvatanje njene prave prirode. Uostalom, svaka emocija podložna je empatiji. Međutim, u ovom slučaju to je dublji nivo empatije, uživljavanje u emotivni doživljaj, odnosno izazivanje emocija u svom ličnom, koje su identične emocijama drugog koga posmatramo. Mi možemo imati empatiju prema Mitketu na površnom nivou, tako da nam ga bude žao što pati, a da pritom nemamo potpuni doživljaj njegovih emocija u našem ličnom. Kada pričamo o ličnom doživljaju naše bezimene emocije koji je prizvalo čitanje umetničkog dela, mislimo na ovaj dublji nivo empatije, gde proživljavamo emociju skoro istom silinom kao da je naša lična. Uverljivost i kvalitet umetničkog dela u velikoj meri su odraz moći dela da izazove taj nivo empatije u nama.    

Da se vratimo emociji. Zaključujemo da čista patnja u našoj emociji nije sasvim čista, odnosno da i u delu emocije koji se odnosi jedino na patnju ima nekog uživanja. (Nekako je teško doći do tog uživanja. Sve govori da je tu, a stalno nam izmiče. Kao fazan u grmlju, za koga znamo da je tamo samo po šušketanju grmlja, a ne vidimo ga. Probaćemo da ga isteramo na čistinu sledećim primerom.)

Ako zamislimo čoveka koji živi na pustom ostrvu, potpuno izolovan od svih drugih ljudi, i nedostaje mu hrana, zbog čega on pati, ovu njegovu patnju možemo doživeti kao čistu patnju, bez ikakvog uživanja. Međutim, ako zamislimo čoveka koji pati za hranom u društvu drugog čoveka koji ima hranu, čista patnja za hranom kod tog čoveka dobija nove emocije, koje potiču iz interpersonalnih emotivnih odnosa. Prva pomisao je da će u tom slučaju čovek bez hrane još više patiti, sada ne samo zbog nedostatka hrane, već i zbog ljubomore što taj drugi ima hranu a on nema. Međutim, mogu se zamisliti situacije u kojima on i dalje nema hranu a njegov suparnik ima, ali on emotivno uživa. Na primer, ako se samopožrtvovano lišio hrane da bi nahranio drugoga, dok njegov supranik to nije učinio. Ili ako je bez hrane ostao zato što se bavio drugim važnijim stvarima, za razliku od svog suparnika. U ovakvim situacijama može postojati samosažaljenje kao jedna tužna, generalno loša emocija, ali će biti prisutna i gordost, kao druga emocija, u kojoj već može da se uživa. Uživanje u gordosti potiče iz doživljaja da je on uradio važnije stvari od svog suparnika, zbog čega je ukupno bolji čovek, bez obzira što ovaj ima hranu a on nema.

U ovom primeru mešaju se racionalne (potreba za hranom) i iracionalne (samosažaljenje, gordost) emocije. Iracionalne emocije proizvod su ljudske svesti o sebi, odnosno njenog narcizma kao neodvojivog psiho-emotivnog fenomena svesti o sebi. U velikoj većini su patetične, što za našu priču nije važno. Važno je da u krajnjem skoru daju subjektivni doživljaj da je on bolji čovek (još jedna iracionalna kategorija), što na pozitivan način zadovoljava bazični (racionalni) interpersonalni nagon kompetitivnost. On je pobednik u iracionalnom nadmetanju za boljeg čoveka, a pobeda je jedan od najznačajnijih izvora narcističkih uživanja. To naravno neće sprečiti suparnika sa hranom da za sebe misli da je pobedik, prosto zato što ima hranu a ovaj drugi nema. Pobedu u širem, iracionalnom smislu, koji podrazumeva sve druge ljude, možemo predstaviti kao narcističko isticanje sebe.

Mislim da u našoj bezimenoj emociji upravo narcističko isticanje sebe predstavlja taj skriveni faktor uživanja u patnji. Skriven je zato što se nalazi u našem nesvesnom. A u nesvesnom se nalazi zato što nije lepo (nije u skladu sa moralnim principima) da ga pokazujemo, pa ga u velikoj meri krijemo i od sebe. Ako smo ga tu i tamo i svesni, to svakako nećemo pokazati drugima.

Kada bismo Branu pitali da li današnja deca mogu uživati u svom detinjstvu onoliko koliko je ona uživala, odgovorila bi verovatno potvrdno. Ali da u dubini duše misli drugačije, to možemo saznati posredno, na osnovu toga što je ona rasla uz mesečinom i romantikom obasjan jaz, a današnja deca uz ružnu monstrum grdosiju od betonske brane.

Ovim estetskim kriterijumima ona pokazuje da jednostavno ne postoje objektivni uslovi za isti nivo uživanja u detinjstvu nje i današnje dece, a kasnije ni za isti nivo patnje zbog nedostajanja svog detinjstva.

Misli li Mitke da je iko ikada bio razjedan patnjom za svojom mladošću onoliko koliko on. Ne, on to čak i izričito iskazuje u svojim monolozima.

Čak i ako prihvatimo da nadmetanje u patnji donosi uživanje narcističkog isticanja sebe, stiče se utisak da u ovoj smeši emocija patnja značajno prevazilazi uživanje; da je zbog toga prizivanje te smeše emocija neisplativo, iracionalno. To je tačno, ali mi i govorimo o iracionalnim emocijama, koje postoje kao takve bez obzira na to što su iracionalne. Iracionalnost prizivanja nekako ide uz iracionalnost emocija. Patnja je uslov da se one pojave, pa ako je tako, progutaćemo i patnju. A usput dobijamo i dodatno uživanje od odjeka nedostajućih emocija.

Nivo potrebe za našom bezimenom emocijom razlikuje se među ljudima. Jedan od faktora koji utiče na tu potrebu verovatno je razlika između zamišljenog (subjektivno projektovanog) i dostignutog nivoa narcističkog isticanja sebe u realnom životu. Naša bezimena emocija pogodna je za ovu svrhu jer se ne sukobljava sa ličnim narcističkim doživljajima drugih. Možemo u samoći patiti za svojom prošlošću do mile volje, drugi neće znati da mi time prizivamo doživljaj da smo istaknutiji od njih. Ili nas bar neće napadati zbog toga, ako to i naslute.     

O tome da naša bezimena emocija predstavlja vraćanje u najdalju emotivnu prošlost ličnog života u odnosu sa roditeljem, u vreme doživljaja svemoći i nesputanog narcizma, bez moralnih zabrana, svedoči i ponašanje onih kod kojih ta emocija bude prizvana nekom pesmom u kafani, a emotivna deblokada potpomognuta alkoholom. Tada se često prave moralno zabranjeni izgredi, a tipično je razbijanje čaša, u inat jednoj od prvih moralnih zabrana u životu – zabrani razbijanja.    

Narcističko uživanje paralelno ovom, i to bez patnje (u tome se razlikuje od naše bezimene emocije), postiže se fantazijama i maštanjem o narcističkom isticanju sebe koje nas čeka u budućnosti, a koje će ponoviti narcističke doživljaje s početka života. Međutim, ono je karakteristično za mlađe životno doba. Svesna spoznaja životne realnosti koja se nagomilava tokom života onemogućava ga u starijem dobu. Tada nam jedino preostaje vraćanje narcističkim doživljajima s početka života sećanjem, uz neminovnu patnju što je sve to nepovratno prošlo. 

Da li smo ovim obuhvatili celokupnu paletu emocija koje čine našu bezimenu emociju? Možda u krupnim fragmentima. Međutim, narcističke emocije mogu se razlagati unedogled, dajući drugačiju emotivnu obojenost svakom pojedinačnom slučaju doživljaja naše bezimene emocije.

Valja pomenuti još i mogućnost uživanja u patnji neurofiziološkim mehanizmima – pojačanim lučenjem hormona sreće, koje se dešava u svakoj patnji, i fizičkoj i duševoj. To je nesvesna reakcija kojom organizam ublažava patnju. Evolucija nam je podarila čak i to iz nekog razloga, iako naizgled nije u skladu sa njenim principima. Dok patnja traje, dejstvo hormona sreće nije primetno jer je prepokriveno patnjom. Ako patnja naglo prestane, kao u slučaju brzog prestanka bola posle uzimanja leka, oseti se nagli priliv sreće i dobrih emocija. Te emocije obojene su trenutnom emotivnom situacijom osobe koja je trpela bol. Na primer, dobija polet da uradi ono u čemu ju je bol ometao, uz snažno osećanje ispunjenosti i samoostvarenosti.

Možda hormoni sreće učestvuju i u našoj bezimenoj emociji, ali pre kao kasnija reakcija, kao priliv dobrih emocija kada prođe njen najsnažniji nalet.

Tako bismo, posle svega, našu bezimenu emociju mogli nazvati: serotoninom pojačano uživanje u nesvesnoj iluziji narcističkog isticanja sebe vraćanjem u doba nesputanog narcizma s početka života potpomognutim sećanjima na prošli život i odjecima emocija zbog čijeg nedostajanja patimo.

U ovom rogobatnom nazivu odjednom ispada da je patnja u našoj emociji tek na kraju, neznatna u odnosu na uživanje. A kada smo krenuli u istraživanje izgledalo je da se čitava emocija sastoji samo od patnje. To je zbog toga što je uživanje nesvesno, a nesvesno je zato što je proizvod narcističkog isticanja. Narcističko isticanje je odavno, još u vreme nastanka narcizma, prepoznato kao štetno u realnom životu. Zato se tretira kao moralno nepoželjno, sakriva se od drugih i svim silama potiskuje u lično nesvesno.

Na kraju, jedno hipotetičko pitanje. Da li bi Mitke prihvatio ponudu da bude oslobođen svoje patnje za mladošću? Da ga recimo neko uspava, i kada se probudi… hop… patnje više nema. Ili, još i više! Da bude vraćen u svoju mladost! Probudi se, a on opet jaše mesečinom obasjanim poljima, ispred njega trubači, oko njega ciganke zanosno igraju i zvekeću dairama…

Moj intuitivni doživljaj mi govori da on ne bi prihvatio ni jedno ni drugo. Čak bi veći otpor imao ka ovoj drugoj opciji, koja na prvi pogled deluje zamamnije.

Međutim, intuitivni doživljaj je jedno, a razumno objašnjenje drugo. Opet, ma koliko to delovalo neshvatljivo, svaki intuitivni doživljaj ima svoje razumno objašnjenje. To što ova tvrdnja deluje nesvatljivo, svedoči upravo o teškoći da se intuitivni doživljaj objasni razumno, razmišljanjem. U svakom intuitivnom doživljaju nataloženo je mnogo nesvesnih emocija, koje zato što su nesvesne nisu dostupne razumu, pa je zato teško, najčešće nemoguće, razumom objasniti sav taj emotivni splet.

Pošto smo mi prethodnim analizama izvukli iz nesvesnog nešto od tih nesvesnih emocija i priveli ih razumu, pokušaću to da iskoristim i razumno objasnim svoj intuitivni doživljaj – to da Mitke ne bi prihvatio ove, na prvi pogled primamljive ponude.

Počeću od druge ponude, da bude vraćen u svoju mladost za kojom pati. On to ne bi prihvatio zato što intuitivno oseća da sve to što mu nedostaje ni izbliza nije bilo tako lepo i zanosno kako mu  izgleda sada, u njegovim probranim sećanjima. Lepe stvari bile su pomešane i sa ružnim stvarima, što je uostalom karakteristika života uopšte, ali on je sve loše odstranio u svojim sećanjima, i ostavio samo ono što pogoduje njegovom narcističkom isticanju. Posle svakog bekrijanja sledi mamurluk, osećanje griže savesti, negodovanja porodice… Naravno da se on toga ne seća i ne pati za tim. Ali ako bi se opet vratio u to vreme, morao bi opet i sa tim da se suočava. On to intuitivno oseća, a ako razmisli shvatiće i razumom. Ne, ovako je lepše, uživati u probranom, pa makar i kroz patnju za tim, jer time smo odstranili sve ono što remeti naš narcistički zanos.

Što se tiče druge ponude, nju ne bi prihvatio zato što intuitivno oseća da bez patnje ne bi imao ni uživanja u svom narcističkom isticanju. Pored toga što je ovo dodatni pokazatelj da u našoj bezimenoj emociji ima mnogo uživanja, pokazuje i da ja uživanje u njoj veće od patnje. Ili, možda još važnije, pokazuje da je uživanje u narcističkom isticanju neophodno svakom ljudskom biću, što znači da nas nikakva patnja neće sprečiti da do njega dođemo. Snaga patnje sa kojom ćemo se suočiti u traganju za njim zavisi od snage potrebe za narcističkim isticanjem i subjektivnog doživljaja njegove ispunjenosti, što je sve stvar emotivnog ambijenta ličnosti. Mitketov emotivni ambijent je takav da on nema drugog izvora za to uživanje, osim u patnji za svojom mladošću. O tome svedoče njegovi opisi ličnog doživljaja svog realnog života. Sve u tom životu njemu je besmisleno, bez obzira na to što ima porodicu, imovinu, ugled… Neko drugi bi našao emotivna zadovoljstva u takvom životu, ali on to ne može. U strogo psihološkom smislu, ovo je pokazatelj nekog oblika i stepena njegove psihopatologije, ali to je već druga priča. Dubok emotivni (intuitivni) doživljaj da u realnom životu ne možemo doći do uživanja u narcističkom isticanju sebe iznad nivoa subjektivno projektovane potrebe, na razumnom nivou nudi samo jednu opciju – samoubistvo. Mitke i jeste stalno na ivici samoubistva, priziva svoju smrt.

Mitke je ekstremni predstavnik uživaoca naše bezimene emocije, ali sveprisutnost potrebe za njom, na kvantitativno različitim nivoima, ne možemo negirati. Time ne možemo negirati ni sveprisutnost potrebe za narcističkim isticanjem sebe, ali i neuklonjivost te potrebe. Mada, ruku na srce, neuklonjivost je nešto što još uvek tek intuitivno osećamo.

A što se tiče imena naše emocije, ako treba da se zove onako kako smo gore zaključili, možda je bolje da i dalje ostane bez imena.

za P.U.L.S.E: Nebojša Ivanović  

  Brana Milošević, Nebojša Ivanović, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi, Vlasotince