Ulogujte se / Kreirajte profil

Putovanje nakraj noći i nihilizam – Selin

.

Become a Patron!

.




Roman „Putovanje nakraj noći“ objavljen je 1932. godine, kao delimično biografsko delo dotad neafirmisanog francuskog pisca Luja Ferdinanda Detuša, koji je za objavljivanje ovog romana uzeo kao pseudonim prezime Selin, po kome je i danas poznat. Roman odlikuju specifičan „francuski nihilizam“, pesimizam, krajnja mizantropija, teskoba, mučnina – iskazani doduše na književno veoma uspeo način, uplitanjem u književni jezik govornih fraza, uličnog i vojničkog žargona, duhovitih ciničnih opaski, ali i veoma uspelih slika kojima ne nedostaje poetičnost, dinamičnih dijaloga i neobičnih opisa tmurnih i bolesnih stanja glavnog junaka.

Kao i sam pisac, njegov junak, iako pacifist, povučen trenutnim ushićenjem mladih ljudi u svom okruženju, i sam pristupa dobrovoljno francuskoj vojsci koja učestvuje u Prvom svetskom ratu. Razočarenje nastupa gotovo odmah – ne razume smisao rata, pucanja u nepoznate ljude, ubijanja, ali ni ponašanje vojnika i starešina. Ne može da shvati tolike napore, tolike smrti, spaljena sela (naslov filma „Lepa sela lepo gore“ parafraza je jedne rečenice iz romana) – te razmišlja o dezertiranju ili predaji, no ubrzo biva ranjen.

Talasi života kojima se bezvoljno prepušta nose ga sa bojišta u bolnicu, po ozdravljenju u Afriku, potom nakon neslavne i gotovo ubitačne epizode u Africi odlazi u Ameriku, pa natrag u Francusku, u siromašno predgrađe Pariza, ali ni na jednom od tih mesta on ne nalazi ni ispunjenje, ni zadovoljavajuće okruženje, ni oplemenjujuću ljubav ili prijateljstvo koje tera čoveka na promenu – usled čega se teskoba, mizantropija i pesimizam samo uvećavaju, sve dok od njega ne ostane samo ljuštura, takva da je vetar može odneti u bilo kom pravcu.

Ferdinand Bardami, junak ovog romana, jedan je od onih kojima se sve gadi. Sve je nekako prozreo pre vremena. U svemu učestvuje suviše mlako, bez žara, bez želje. U pokušaju da ga opišem koristeći se nihilizmom kao jednom od mogućih njegovih odrednica, dolazim ipak do zaključka da ga ne mogu čak ni pridružiti likovima kojima se, kao čitalac, a delimično i pisac, opsesivno bavim: Stavroginu (junaku „Zlih duha“ Dostojevskog), ili Adrijanu Leverkinu (iz romana „Doktor Faustus“ Tomasa Mana). Stavrogin, iako je teskoba i mučnina najdublje prisutna u njegovoj svesti od najranijeg doba, ide u odnosu na Ferdinanda Bardamija u neku drugu krajnost, u nešto što bi se najbolje moglo opisati izrazom „život na dnu“: srlja u sumnjive provode, banči, učestvuje u dvobojima, ženi se jurodivom (no, ne čekajući da ga neko drugi vodi, već bivajući sam predvodnik u većini nipodopština kojima se odaje). On teži ka dnu, jer u njemu uprkos razumskom odricanju bilo kakve vrednosti stvarnosti koju je spoznao, postoji neka duboka strast, bol, nešto što ubrzava pad, zbog čega on ne može nikad postati „zadovoljna gnjida“. Strast u njegovoj prirodi je neka vrsta kamena vezanog za njegove udove – onog kamena koji samoubica nosi sobom kad želi da se udavi u reci, a boji se da ga reka neće primiti. Ta ista strast je razlog njegove harizmatične prirode, usled koje svi koji su s njim došli u dodir bivaju očarani njime, i samim tim i oni bivaju povučeni na isto dno. Prelomni trenutak u životu Stavrogina je prelazak one jedne crte preko koje više nema nazad, nema povratka na bezbedno tlo, u toplinu koju nudi običan život; ostaje samo nevidljivi noćni sagovornik (đavo?) koji ga muči. Ta je crta pređena onda kad mu je, usled gađenja i iscrpljenosti, ili nečeg nedokučivog, postalo svejedno. I to ne samo svejedno šta se dešava sa njim samim, već svejedno šta se dešava sa Matrjošom, devojčicom koja neslavno završava, obesivši se gotovo pred njim. Paralisavši se, izazvao je, ili bar propustio da spreči smrt nevinog deteta, prethodno obečastivši istu tu devojčicu. Možemo nagađati da je to bila slučajnost; možda i da ne postoji njegova odgovornost, već da je i sam bio zaveden. Možemo, držeći se dela savremenih psiholoških dostignuća, nagađati da ga to toliko muči bez dokaza da je sve samo njegova krivica. Tako bi barem tvrdio branilac na sudu, da je ikada došlo do suđenja; tako ponekad žrtva obljube ispadne neko ko nosi veći deo odgovornosti nego što je ima onaj ko obljubu vrši – ali takvim se mislima ne može zavesti jedan Dostojevski: on svakom junaku koji povredi dete namenjuje najstroža ispaštanja u svojim romanima. U svakom slučaju, Nikolaj Stavrogin (tipični ruski nihilist kraja XIX veka) neće živeti sto godina gunđajući kako mu je sve odvratno, i čitalac u meni, zaveden istim onim strastima koje zavode njegove usputne susretače, u tome, uprkos njegovim porocima i padovima, videće deo pokušaja ispaštanja, deo makar i mrvice čistote. Videće u tome nešto „sasvim rusko“ (onako kako je Dostojevski oblikovao i druge nihiliste u svojim velikim romanima): potrebu za samouništenjem ako već nema vere u unutarnje očuvanje čistote.

Adrijan Leverkin je, opet, druga krajnost. Tomas Man ovog je svog junaka oblikovao držeći se tradicije koja preko velikog majstora Getea seže u dalju prošlost, do priče o Faustu i svezi sa đavolom iz sujete. Slika nam svoga junaka kao onog koji saznanja o svetu okreće u svoju korist, i koji, bar prividno, izbegava svaku patnju zbog izdvojenosti iz sveta. Ako mu je nemoguć život sa ljudima, on će ih iz svog života gotovo potpuno isključiti, a ne nastaviti da živi s njima pristajući na njihove igre (mlako), misleći kako su odvratni i kako je i on odvratan. Možda je to, opet, „sasvim nemačka“ osobina, i možda je nije potrebno hvaliti; možda u tome postoji ogromna doza sujete i osećanja sopstvene posebnosti. Sigurna sam da je Man upravo to i imao na umu slikajući svog “nemačkog, vrlo nemačkog kompozitora”, kako ga sam naziva u pismima koja šalje prijateljima. Ipak, takav je odnos bar lišen licemerstva koje je toliko karakteristično za svaki odnos u kome ne želimo učestvovati a ipak to činimo. Onima koji su čitali ovaj roman poznato je da Adrijan Leverkin sklapa pakt sa đavolom ne radi znanja, kao njegov „prethodnik“ Faust, već radi „dela“, radi veštine komponovanja, prevazilaženja kreativne krize, prisutne ne u njemu, već u svetu samom, u svetu zamorenom i sposobnom da stvara jedino parodije. Ono što mu je oduzeto pri takvom „ugovoru“ sa nečistom silom, je mogućnost da voli bilo koga, ili kao nekog zavoli – da sa njim ostvari bilo kakvu vezu. Svi koje je zavoleo moraju umreti.

Ono što podrazumevam pod „francuskim nihilizmom“ kad govorim o Bardamiju (a ponekad mi se čini vidljivim i u nekim drugim francuskim romanima) je upravo pristanak glavnog junaka na nastavak života u neadekvatnim uslovima, sa neadekvatnim okruženjem, bez borbe, bez srljanja ka dnu, bez traženja izlaza u delu (pa makar i sa đavolom), bez izdvajanja, bez ludila, u nekom sanjivom i hipnotisanom putovanju u mrak.

Davno sam pročitala šaljiv natpis o jednom od filozofa, mislim da je u pitanju bio Hobs, trebalo bi proveriti. U svakom slučaju, kaže tekst, bio je mračnjak i večito nezadovoljan životom. Pisao je prijateljima: “život mi se gadi, svaki dan razmišljam o samoubistvu”. Sledeća rečenica je: umro je sa toliko i toliko godina, u dubokoj starosti…


Selinov junak, Bardami, upada u niz nezadovoljavajućih situacija i odnosa, uglavnom zato što ne zna da kaže ne, ali ne zna da kaže ni da, reagujući na sve situacije mučninom i svešću o toj mučnini koju ne može nikako da izbegne. U nekom smislu, psihološki posmatrano, taj lik je možda najbliži Kamijevom Mersou iz poznatog i izvanrednog romana “Stranac”. Sve prozreti, za sve reći da je odvratno, a ipak produžavati taj život gledajući ljude s prezirom, i bez prave ljubavi i brige za ikoga, situacija je koja i Mersoa, bez prethodnog predumišljanja, vodi u zločin za koji će biti kažnjen smrtnom kaznom.

Iako je moguće napraviti paralelu čak i sa Volterom, junake o kojima govorim, pre svega Bardamija, nikako ne bih poredila sa Kandidom, koji je, volterovskim stilom i humorom, prikazan kao naivčina (možda donkihotovske vrste) koji veruje svom učitelju, koji voli, kome ćemo se slatko nasmejati (ali možda ipak i sa nekom simpatijom). No, Volter nam je u „Kandidu“ ponudio na uvid, makar i u sasvim sporednoj sceni, jednog junaka kojeg bismo mogli nazvati „francuskim nihilistom“ držeći se teze sa početka teksta. Naime, jedan deo u „Kandidu“ prikazuje Kandidov i Martinov susret sa gospodinom koji sve ima, sve je stekao i spoznao, i naravno, sve mu se gadi. Čak i Volter u toj sceni svoje strele daleko više upućuje zgađenom, nego što ga na to izaziva Kandidova naivnost… Pitanja koja otvara ova scena ista su ona koja čitaocu mogu ostati najsnažniji utisak nakon čitanja „Putovanja nakraj noći“, knjige koja ne nudi nikakvo svetlo, ni bar jednog lika koji bi svojim životom „iskupio“ sve ono sa čime nas knjiga upoznaje. Zar je najveće dostignuće ovog sveta spoznati da je svet pun odvratnih stvari za koje nema razrešenja moćima koje poseduje nejako ljudsko biće? Zar to nije nešto što deca vide već s početkom puberteta, sa prvim upoznavanjem sa svetom izvan ograde roditeljskog doma? A onda, sazrevanjem, nauče da proseju zlato iz te gomile peska i blata, i što su bolji u tome, to su i bogatiji.

Pitanja na koja nas autor ostavlja bez odgovora brojna su, i njima se može baviti više različitih društvenih nauka. Jedno od njih svakako bi se odnosilo i na moć da se izbegne situacija u kojoj smo nemoćni da biramo sopstveno okruženje. Možemo se zapitati zašto je Bardami na svom putu sretao samo prevarante, švercere, prostitutke, igračice, pedofile, ubice? Mora da postoji neki razlog što je bilo toliko loših ljudi oko njega; zar nije on sam bio taj koji je makar u mirnodopskom periodu mogao sebi da omogući drugačije okruženje? Upitan, svako ko je iole sličan ovom junaku, verovatno bi rekao da nije tako, i da je okruženje svuda isto, da je takve ljude moguće naći na svakoj deonici puta, svuda gde se krećemo. To je, naravno, istina. Ali Bardami je i sebe nosio svuda gde se kretao, nosio je svoj duh-magnet, ili svoj instinkt-magnet, sebe-magnet kojim je sebi nepogrešivo privlačio upravo takve ljude koji su zatim činili njegov svet. Nešto što je takođe odlika slabića, ma kakvog obrazovanje bili, ma kakvim se veštinama odlikovali i njima možda i fascinirali svet, jeste nepriznavanje odgovornosti ne samo za sopstvene postupke, već i za postupke prijatelja, za učešće u životu jedne sredine, jednog okruženja čiji smo deo. Reći da nam se okruženje ne dopada, da nam se gadi, da mu ne pripadamo, nije ni slučajno dovoljno, to je ograda koju slab čovek verbalno pokušava da uspostavi. Upravo za takve ljude često i jesu karakteristična neprekidna putovanja-selidbe, nemogućnost postavljanja temelja, nezainteresovanost za učestvovanje u životu sredine koja bar privremeno predstavlja dom.

Uprkos svemu rečenom, roman „Putovanje nakraj noći“ nije bez razloga stekao popularnost i čitanost, a čita se i danas. Ne samo da oslikava jedno vreme između dva rata, i razočarenje mladih ljudi koji nisu uspeli da se snađu u svetu pogođenom dotad neviđenim ratnim razaranjem, već je sve to učinjeno književnim sredstvima koja se ne mogu osporiti, pa roman svakako preporučujem za čitanje.

Za P.U.L.S.E Jadranka Milenković

Donacije

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.