Ulogujte se / Kreirajte profil

Ralf Valdo Emerson: Upravljanje životom – Sudbina

Jedne zime, pre ne mnogo godina, rado se u našim gradovima pretresala filozofija Stoleća. Čudan sticaj slučajeva je hteo da su četvoro petoro znatnih ljudi čitali građanima Bostona i Njujorka rasprave o Duhu Vremena. Dogodilo se da je taj predmet bio jako istican i po izvesnim uglednim brošurama i listovima koji su u to vreme izlazili u Londonu. Za mene se, međutim, to pitanje o vremenu svelo na praktično pitanje o upravljanju životom. Kako da živim? Nismo sposobni da rešavamo probleme vremena. Naša geometrija ne može da obuhvati ogromne putanje vladajućih ideja, da posmatra njihovo vraćanje, i u sklad da dovodi njihove oprečnosti. Mi se moramo držati svoga polariteta. Lepa je stvar razmišljati i birati puteve, ali se moramo pokoravati bezuslovnim naređenjima.

Na prvim koracima, koje činimo da postignemo svoje želje, nailazimo na neuklonjiva ograničenja. Grejemo se nadom da ćemo reformisati ljude. Posle mnogih eksperimenata, nalazimo da treba početi ranije – u školi. Ali dečaci i devojčice se ne pokazuju poučljivi; ne možemo od njih ništa da načinimo. Izvodimo onda zaključak da im poreklo ne valja. Reformu svoju treba dakle da počnemo još ranije – u začetku: a to će reći da tamo ima Sudbine, ili da svetom upravljaju zakoni.

Ali ako neodoljiva zapovest postoji, ta zapovest sama sebe i razume. Ako se moramo izmiriti sa sudbinom, isto smo tako prinuđeni naglašavati i egzistenciju slobode, značaj individue, veličanstvo dužnosti, moć karaktera. I jedno je istina, i drugo je istina. Ali naša geometrija ne može da domaši te ekstremne tačke, i da ih složi. Šta da se radi? Sledeći slobodno za svakom mišlju, udarajući u žicu, ili, ako hoćete, kidajući je, saznajemo najzad njenu jačinu. Sledeći, isto tako i za drugim mislima, saznaćemo i njihove snage, i onda možemo imati neku opravdanu nadu da ćemo ih harmonisati. I ako ne znamo kako, ali smo uvereni da se nužnost slaže sa slobodom, individua sa svetom, naš polaritet sa duhom vremena. Zagonetka epohe ima za svakog čoveka posebno rešenje. Ako neko od nas hoće da prouči svoje vreme, mora to učiniti na taj način, što će, jednu za drugom, posmatrati sve glavne tačke našeg shvatanja života, pa onda, izložiti određeno na jednoj od tačaka sve što je prijatno našem iskustvu, postupiti zatim isto tako pravično i sa suprotnim faktima na drugim tačkama, pa će se prave granice pokazati. Svako preterano naglašavanje na jednoj strani će se tako popraviti, i prava ravnoteža uspostaviti.

Ali moramo pošteno izlagati fakta. Naša Amerika ima rđav glas zbog svoje površnosti. Veliki ljudi, velike nacije, nisu bili hvalisavci ni komedijaši, nego su, zapažajući strahote života, razvijali u sebi mušku hrabrost da im pogledaju u lice. Spartanac, ovaploćavajući religiju u domovini, umirao je pred njenim veličanstvom bez reči. Turčin, verujući da mu je u trenutku dolaska na svet sudbina u kamen urezana, naletao je na neprijateljsku sablju sa svom svojom hrabrošću. Turčin, Arapin i Persijanac veruju u predodređenu sudbinu.

Dva su dana kad je neumesno bežati od groba:
Suđeni i nesuđeni dan;
Suđenog te dana ni lek ni lekar ne mogu spasti,
Nesuđenog te dana cela Vaselena ne može ubiti.

Hindustanac je, pod točkom, isto tako čvrst. Naši kalvinisti poslednje generacije imali su takođe nešto od tog dostojanstva. Osećali su da ih težina Vaselene drži na njihovu mestu. Šta su drugo i mogli činiti? Mudri ljudi osećaju da ima nešto što se ne može ni rečju ni glasanjem otkloniti – remen ili pojas neki koji je opasao svet:

Sudbina, to opšte oruđe,
Koja izvršava svugde po svetu
Što je Bogom predviđeno,
Tako je silna, da i pored toga što je svet
Kletvenim odricanjem ili potvrdom hteo protivnost
neke stvari,

Ta se stvar ipak dogodi jednog dana,
I ako se u hiljadu godina nije događala;
Jer, odista, naše želje, ovde,
Za ratom, mirom, mržnjom ili ljubavlju,
Sve se to upravlja pogledom odgore.

Čoser: V i t e z o v a P r i č a

Grčka je tragedija izražavala isti smisao. „Štogod je dosuđeno, desiće se. Velika, bezgranična volja Jova ne može se ne izvršiti”.

Divljaci se drže lokalnog boga jednog plemena ili jednoga grada. Široka etika Isusova je brzo sužena u seoske teologije koje propovedaju izabranost ili ljubimstvo. Ovde onde, poneki dobrostivi paroh, kao Jang Stiling ili Robert Hentington, veruju u vrstu bankarskog Proviđenja, koje se brine da u svako doba, kad pravednik poželi da ruča, neko pokuca na njegova vrata i ostavi mu polovinu dolara. Ali Priroda nije sentimentalnost; ne mazi nas, ne kljuka nas. Treba biti načisto sa njenom surovošću i mrgodnošću, s tim da ona, ne mareći što će udaviti čoveka ili ženu, guta našu lađu kao zrno praha. Hladnoća, bezobzirna prema ljudima, žmari krv, koči noge, i od nje čovek promrzava kao
jabuka. Bolesti, elementi, slučajnosti, privlačna snaga, grom, ne štede ličnosti. Način Proviđenja je malo surov. Priroda zmije i pauka, ujed tigra i drugih krvožednih zveri, grabljivaca i nasrtača, puckanje kostiju plena oko kojeg se uvila anakonda – sve to spada u sistem, a naše prirode su slične. Ustali ste, recimo, od ručka, ali ma da je klanica skrupulozno sakrivena prijatnim odstojanjem od nekolikih milja, saučesništvo postoji, postoji rasipna rasa, rasa koja živi na trošak druge rase. Planeta naša je izložena udarcima od kometa, uznemiravanju od drugih planeta, cepanju od zemljotresa i vulkana, promenama klime i ekvinokcija. Reke se suše zbog iskrčavanja šuma. More menja svoje korito. Gradovi i pokrajine ruše se u more. U Lisabonu je zemljotres ubijao ljude kao muve. U Napulju je, pre tri godine, deset hiljada ljudi uništeno za nekoliko trenutaka. Skorbut na moru, ubistvena klima na zapadu Afrike, u Panami, u Nju Orleansu, kose ljude kao ratni pokolj. Naše zapadne prerije tresu se od groznice. Kolera, male boginje, pokazale se u nekim plemenima isto tako smrtonosne kao mraz među cvrčcima; pošto su ispunili leto svojim zrikanjem, umuknu pod padom temperature za jednu jedinu noć. Ne otkrivajući ono što nas se ne tiče, ne brojeći koliko vrsti parazita žive na svilenoj bubi, ne ispitujući utrobne parazite, proždrljive infuzorije, ili nerazjašnjenosti naizmeničnih generacija – oblici ajkule, vilice morskog vuka postavljene zubima za smrskavanje, oružje delfina i drugih boraca, skrivenih u moru, jesu napomene o surovostima koje se kriju u nedrima prirode. Ostavimo se svakoga poricanja. Promisao ide svome cilju divljim, surovim, neproračunljivim putem, i ništa ne vredi pokušaj da se ulepšaju njena strahovita, svakovrsna sredstva, da se ta užasna dobrotvorka obuče u čistu košulju i belu ogrlicu studenta teologije.

Hoćete li da kažete da su nesreće, koje prete čovečjem rodu, izuzetne, i da čovek ne treba svaki dan da računa sa nekom kataklizmom? Da, ali što se jedared desilo, može se opet desiti, i sve dotle dok nismo u stanju odbiti udarce, moramo ih se bojati.

Ali ti potresi i ta razoravanja manje su destruktivni po nas od potajnih sila drugih zakona, pod čijim dejstvom stojimo svakog dana. Isticanje ciljeva, da bi se došlo do sredstava, to je sudbina; organski sklop koji je tiranin nad karakterom. Menažerija, to jest oblici i snage hrtenjača, to je knjiga sudbine; kljun ptice, lubanja zmije, tiranski strogo određuju granice sudbina. Tako je i sa skalom rasa i temperamenata; tako sa polom; tako sa klimom; tako sa reakcijom talenata koji u izvesne pravce teraju životnu snagu. Svaki duh podiže sebi kuću; ali kasnije kuća zarobljava duh.

Grube crte sudbine su i ograničenom čoveku jasne; svaki kočijaš je frenolog, jer, pogledavši vam u lice, zna da li mu je šiling siguran ili ne. Istureno čelo znači jedno, pupčast trbuh drugo; razrokost, prćav nos, smršena kosa, boja kože, odaju karakter. Ljudi su uvučeni u svoj čvrsti organizam kao mač u korice. Pitajte Spurchajma, pitajte lekare, da li temperamenti ništa ne odlučuju, ili da li išta ima što oni ne bi odlučili? Čitajte u medicinskim knjigama opise četiri ljudska temperamenta, i činiće vam se da čitate svoje sopstvene misli koje još niste izrekli. Nađite kakvu ulogu igraju u društvu crne, a kakvu plave oči. Kako da čovek utekne od svojih predaka, da iscrpe iz svojih žila onu kaplju crne krvi koju je primio iz života svoga oca ili svoje matere? U ponekoj porodici se opaža da su ukupne osobine roditelja raspodeljene -kao razlivene u pojedine sudove – tako da se po jedna glavna osobina nalazi u svakom sinu ili u svakoj kćeri dotične kuće; a drugi put se opet ceo temperament, sav bujni, nerazblaženi eliksir, porok porodični, nalazi u jednoj jedinoj osobi, dok su ostale srazmerno oslobođene od njega. Opažamo pokatkad promenu u izrazu svoga druga, i kažemo da se to na prozorčetu njegova oka pojavili njegov otac, njegova majka, ili neki daljni srodnik. U raznim trenutcima čovek predstavlja, redom, pojedine svoje pretke, kao da mu u koži leže smotani njih sedmoro, osmoro, sedam ili osam predaka najmanje; i oni sačinjavaju raznolikost tonova za novi muzički komad, koji znači život svakoga od nas. Na ulici stojeći, čitate iz ugla lica, iz kože na licu, iz dubine očiju, koje se mogućnosti kriju u mimoprolazniku. Njegovo poreklo određuje te mogućnosti. Ljudi su ono čime su ih načinile njihove majke. Isto bi tako uzaludno bilo zapitati neki razboj, koji tka obično grubo platno, zašto ne izrađuje kašmir, kao što bi uzaludno bilo očekivati poeziju od ovog inžinjera, ili neki hemijski pronalazak od onog nadničara. Tražite od kopača u rovu da vam rastumači Njutnove zakone: od oca na sina, kroz sto godina prekomernog rada i prljave sirotinje, stradali su fini
organi njegovog mozga. Čim se neko odvojio od materine utrobe, kapija darova se zatvorila za njim. Neka ceni svoje ruke i noge, ima ih samo po par. Tako isto ima i samo jednu budućnost, koja je već predodređena u vijugama njegovog mozga, ispisana u malom gojaznom licu, u prasećim očima i sabivenom stasu. Sve privilegije i svi zakoni sveta ne bi uspeli da posredovanjem i pomoću svojom načine od njega pesnika ili princa.

Isus je rekao: „Koji pogleda na ženu, već je učinio preljubu”. Ali on je preljubnik još pre nego što je i pogledao ženu, zbog prekomernog životinjstva i nedovoljne mislenosti u svom sklopu. Ko sretne na ulici njega, ili nju, videće da su zreli da jedno drugom budu žrtve. Ima ljudi kod kojih varenje i pol apsorbuju svu životnu snagu, i što su te funkcije jače, u toliko je individua slabija. Što više takvih trutova propadne, to bolje po košnicu. Ako, kasnije, dadu život nekoj višoj individui, sa dovoljno snage da životinji doda novu svrhu i potpuno oruđe za njeno izvedenje, pretci će biti rado zaboravljeni. Većina ljudi i većina žena su samo po jedan bračni par više. Ovda onda, otvori se ponekom od njih u mozgu nova ćelija, neko domišljanstvo u arhitekturi, muzici ili filologiji; neki zalutali ukus ili talent za botaniku, ili hemiju, ili boje, ili pričanje priča; vešta ruka za crtanje, vešta noga za igranje, atletski sklop za daleka putovanja, itd. – veštine koje ni na koji način ne menjaju rang u prirodnoj skali, nego služe samo da se prekrati vreme, dočim se čulni
život nastavlja kao i pre. Najzad se te naklonosti i tendencije fuksiraju u jednoj individui, ili u redu individua. Svaka od njih upija toliko hrane i snage, kako bi sama postala novi centar. Novi talent tako naglo odvlači životnu snagu, da ne preostaje dovoljno za animalne funkcije, a jedva dovoljno za zdravlje; tako da je u drugoj generaciji, ako se pojavi sličan genije, zdravlje očigledno pogoršano, a moć za nov porod opala.

Ljudi se rađaju sa moralnom ili materijalnom pretegom – braća po utrobi sa opredeljenjima koja se razmimoilaze; i ja mislim da bi, pomoću jako uveličavajućeg stakla, Frauenhofer ili dr Karpenter uspeli raspoznati u embriu od četiri dana budućeg konzervativca ili pristalicu slobodnog zemaljskog poseda.

Kada Hindustanci kažu:

„Sudbina nije ništa drugo nego dela koja su učinjena u nekom ranijem stanju egzistencija”,

onda je to samo jedan poetski napor da se ukloni planina Sudbine, da se izmiri despotizam rase sa slobodom. Ja nalazim da se ekstremi Istočnog i Zapadnog razmatranja susreću u smeloj tvrdnji Šelingovoj:

„U svakom čoveku ima osećanje da je onakav kakav je bio kroz svu večnost, i da ni na koji način nije tek vremenom postao takav.”

To isto, manje uzvišeno rečeno: istorija individue je uvek iskaz o njenoj suštini, a individua oseća sama da je doprinosila sadašnjem svom stanju.

Dobar deo naše politike je fiziološkog karaktera. Biva da bogat čovek, u dobrim danima svoje mladosti, prisvoji načelo najšire slobode. U Engleskoj se tako uvek nađe neki bogataš i čovek sa mnogim vezama, koji, dok mu traje snaga, čvrsto stoji na strani progresa, ali koji, čim počne malaksavati zauzdava svoje naprednjaštvo, povlači svoje trupe, i postaje konzervativac. Svi konzervativci su konzervativni zbog nekih ličnih defekata. Razmekušeni su položajem ili prirodom, rođeni hromi ili slepi i, kao invalidi, mogu se držati samo u defanzivi. A jake, gvozdene prirode, Nju Hampširski džinovi, Napoleoni, Berki (Burke), Brumi (Brougham), Vebsteri, Košuti, oni su neizbežno patriote, sve dotle dok im život ne udari u oseku, dok ih defekti i podagra, uzetosti i novac ne izopače.

Najjača ideja se inkarnira u većinama i u nacijama, u najzdravijima i najjačima. Pri tom izboru je, verovatno, merodavna težina tela; i kad biste na Dirbornovom kantaru izmerili stotinu konzervativaca, i toliko isto članova Demokratske stranke, mogli biste s izvesnošću proreći koja će stranka pobediti. U glavnom dakle, najbrži način da se odluči o izboru bio bi možda u tome, da se varoški odbornici, ili mer i oldermeni, popnu na maločas rečeni kantar.

U nauci imamo da uzmemo u obzir dve stvari: snagu i okolnosti. Sve što, od pronalaska do pronalaska, saznajemo o jajetu, to je jedna nova ćelijica; i ako bi posle pet stotina godina došao još bolji posmatrač, sa još boljim staklom, on bi u poslednjoj posmatranoj ćelijici pronašao opet jednu novu. U biljnom i u životinjskom tkivu je isto tako, i sve što prvobitna snaga ili grč izvode, to su samo ćelije, ćelije. Da, ali tiranska Okolnost! Ćelija u novim okolnostima, ćelija, ostavljena u pomrčini, postaje, kako misli Oken, životinja, a ćelija, smeštena u svetlosti, biljka. Ležeći u roditeljci -životinji, ćelija prolazi kroz promene, koje u njoj, bitno nepromenjenoj, razvijaju čudesne sposobnosti, i ona se preobražava u ribu, pticu, četvoronošca, u glavu i nogu, u oko i kandžu.

Okolnost, to je Priroda. Priroda, to je ono što možete učiniti. A ima mnogo što ne možete. Imamo dve stvari: okolnost i život. Nekada smo mislili da je pozitivna snaga sve. Sada znamo da je negativna snaga, to jest okolnost, polovina od svega. Priroda je tiranska okolnost: tvrda lubanja, u košuljici sakrivena zmija, kao stena jaka vilica; iznuđena aktivnost; nasilni pravac; sastav neke sprave, lokomotive na primer, koja je od koristi dok je na pruzi, ali koja ništa, sem nevolje, ne može učiniti van nje; ili korčulja, koje su krila na ledu, a okov na zemlji.

Knjiga Prirode je knjiga Sudbine. Priroda okreće gigantske strane, list po list, ne vraćajući nikada ni jedan. Spusti jedan list, to joj je sprat granita; prođu zatim hiljadu vekova, to joj je sloj liskuna; opet hiljadu vekova, sloj uglja; opet hiljadu vekova, sloj krečne zemlje i ilovače; pojavljuju se onda biljni oblici; pa prve neuspele životinje, zoofiti, trilobiti, ribe, zatim zaurusi, gromade u kojima su tek zatvorene buduće statue, troma strašila pod kojima Priroda krije viši tip svoga budućeg kralja. Površina planete se hladi i suši, rase se popravljaju, rađa se čovek. Ali kad je neka rasa proživela svoj rok, ne vraća se više.

Stanovništvo sveta je uslovno stanovništvo; ne najbolje, ali najbolje od onih koja sada mogu da žive; a skala plemena, i stalnost po kojoj jedno pleme prati pobeda, a drugo poraz, isto su tako ujednačeni kao i poređanost geoloških slojeva. Iz istorije saznajemo koja važnost pripada rasi. Vidimo kako se Englezi, Francuzi i Nemci odomaćuju na svakoj obali i svakoj pijaci Amerike i Australije i monopolizuju trgovinu tih pokrajina. Dopada nam se grozničavi i pobedni način života naše grane u porodici naroda. Pratimo korake Jevreja, Indijanaca, Crnaca. Vidimo kako je mnogo napora utrošeno da bi se ugušila rasa Jevreja. Obratite pažnju neprijatnim zaključcima Knoksovim, do kojih je došao u svojim Fragmentima rasa; pisac nagao i neprijatan, ali pun oštrih i nezaboravnih istina.

„Priroda respektuje čistu rasu, a ne meleze.” „Svaka rasa ima svoje vlastito habitat” „Odvojte koloniju od rase, i ona će ići sunovrat do prvobitnog stanja.”

Pogledajte senke na slici. Milioni Nemaca i Iraca, kao i Crnci, nose u svojim sudbinama opredeljenje materijala za đubrenje: prevoze ih lađom preko Atlantika, a kolima kroz celu Ameriku, da kopaju rovove i da se muče, da stvore žitu jeftinu cenu, i da onda pre vremena legnu u grob, i ostane od njih mrlja zelene trave u preriji.

Drugu jednu kariku toga čvrstog lanca nalazimo u novoj nauci – statistici. Pravilo je da se većina slučajnih i vanrednih događaja, ako je osnovica stanovništva dovoljno široka, može stalno sračunavati. Doduše, ne bi se dalo sa sigurnošću reći kada će se vođa kao Bonaparte, pevačica kao Ženi Lind, ili mornar kao Baudič roditi u Bostonu; ali ako je reč o stanovništvu od dvadeset ili dve stotine miliona, onda se sme očekivati neka tačnost u računu.

Nema smisla pedantno određivati datume naročitih pronalazaka. Svi su oni bili pronađeni, i ponovo pronalaženi, pedeset puta. Čovek je viši mehanizam, a sva ta, sa čoveka pregledana pomoćna sredstva, samo su njegovi minijaturni modeli. Čovek pomaže sebi u svakoj prilici, kopirajući ili ponavljajući svoju sopstvenu strukturu u tolikoj meri koliko mu je potrebno. Teško je pronaći pravog Omira, Zoroastra ili Manua; još teže je pronaći Tubalkaina, Vulkana, Kadmusa, Kopernika, ili Feltona, to jest neospornog pronalazača. Ima ih dvadesetinama, stotinama. „Vazduh je pun ljudi.” Ta vrsta talenta, to jest sposobnost konstruisanja mehanizama, tako je izobiljna, kao da je vezana za hemijske atome, kao da je vazduh, kojim se diše, prepun Vokansona, Franklina i Vatsa. Bez sumnje je da će se u svakom milionu naći po jedan astronom, matematičar, komični pesnik ili mistik. Niko ne može čitati istoriju astronomije, a ne opaziti da Kopernik, Njutn i Laplas nisu novi ljudi, ni nova vrsta ljudi, i da su pre njih već bili na redu Tales, Anaksimenes, Hiparh, Empedokles, ristarh, Pitagora i Enipod; svaki od njih je imao istu budnu geometrijsku pamet, sposobnu za istu snažnu logiku i sračunavanje; duh paralelan sa kretanjem sveta. Verovatno se već rimska milja osnivala na nekoj meri meridijanskog stepena. Muhamedanac i Kinez znaju o prestupnoj godini, o Gregorijanskom kalendaru, i o ekvinokciju isto što i mi. Kao što će se u svakom buretu kauri-puževa, dovezenom u Nju Bedford, naći po jedna orangia, tako će se isto u jednom tucetu miliona Malaja i Muhamedanaca naći po jedna ili dve astronomske lubanje. U velikoj se varoši najslučajnije stvari, čija lepota baš i leži u njihovoj slučajnosti, događaju tako tačno i redovno, kao što se tačno i redovno vade kod pekara hlepčići s buterom za doručak. Panč ima tačno po jednu valjanu karikaturu nedeljno, a novine uspevaju dati svakog dana po jednu interesantnu novost.

Isto tako dejstvuju i represivni zakoni, kazne za narušene propise. Glad, tifus, mraz, rat, samoubistvo i iscrpljene rase imaju se smatrati kao sračunljivi elementi svetskoga sistema. To su šljunci s planine, nagoveštavanja onih uslova kojima je naš život ozidan, i koji u svemu što mi zovemo slučajnim ili nepredviđenim, pokazuju vrstu mehaničke tačnosti, sličnu tačnosti kod razboja ili u mlinu.

Snaga kojom se odupiremo tim bujicama tendencija izgleda tako smešno neprimerena, da je jedva nešto više nego zameranje ili protest jedne ličnosti pod pritiskom miliona drugih. Video sam, kad je bura bila na vrhuncu, brodolomne ljude kako se bore protiv talasa, i kako ih voda baca na sve strane. Svesno gledaju jedan u drugog, ali je malo ono što jedan za drugog mogu učiniti; mnogo je ako svaki od njih uspe da samog sebe održi na površini. Da, imaju pravo na svoje poglede, a sve ostalo je Sudbina.

Sa tom stvarnošću se ne smemo šaliti. Nijedna slika života nije istinita, ako ne dopušta i mrska fakta. Snagu čovekovu steže nužnost, koju on, posredstvom mnogih opita, ispituje sa svih strana, dok joj ne sazna obim.

Princip, koji prolazi kroz svu prirodu, i koji obično zovemo Sudbinom, staje pred nas kao ograničenje. Sve što nas ograničava zovemo Sudbinom. Ako smo mi surovi i varvari, i sudbina uzima surov i užasan oblik. A u koliko se mi prefinjujemo, i prepreke ispred nas postaju finije. Ako se mi dignemo do duhovne kulture, i otpor uzima duhovan oblik. U indijskim fabulama, Višnu prati Maju kroz sve njene metamorfoze na više, od insekta i raka do slona: primi li ona neki oblik, on uzima mužjački oblik tog istog roda, dok ona najzad nije postala žena i boginja, a on čovek i bog.
Ograničenja postaju finija u koliko se duša oplemenjuje, ali je na vrhuncu uvek nataknut prsten nužnosti.

Kad bogovi norveške mitologije nisu bili u stanju da savladaju kurjaka Fenrisa ni čeličnim lancem, ni težinom planina – čelik je raskinuo, a brdo je šapom mamuznuo – uvili su mu oko noge labav zavoj, mekši nego svila ili paučina, i to ga je steglo; što je više mamuzao, tim je zavoj čvršće pritezao. Tako je fini i tako čvrst i prsten Sudbine. I nikakva rakija, ni nektar, ni sumporni eter, ni paklena vatra, ni fluid u žilama bogova, ni poezija, ni genije ne mogu nas osloboditi toga zavoja. Jer, ako ga uzmemo i u onom visokom smislu u kome ga pesnici upotrebljuju, ni sama misao ne stoji iznad Sudbine; i ona mora tražiti da bude u skladu sa večitim zakonima, i sve što je u njoj samovoljno i
fantastično, stoji u opreci sa osnovom njenog bića.

Na kraju svega, visoko iznad misli, u svetu morala, pojavljuje se Sudbina kao branilac i osvetnik, izjednačujući velike, podižući male, tražeći pravdu od čoveka, i udarajući, ranije ili kasnije, ako nije po pravdi rađeno. Što je korisno, trajaće; što je škodljivo, propašće.

„Onaj koji dela, mora patiti,” govorili su Grci; „hteo bi da laskaš Božanstvu koje neće da mu se laska”. „Sam Bog ne može učiniti dobro rđavome”, kaže poslovica. „Bog može popustiti, ali samo za izvesno vreme,” kaže španski bard.

Nijedan razum čovečji ne može preći preko ograničenja. U svojim poslednjim i najvišim uznetostima, sama intuicija i sloboda volje – jesu njegovi poslušni organi. Ali ne moramo odviše široko uopštavati, nego samo pokazati prirodne granice ili bitne razlike, i pokušati da budemo pravedni i prema drugim elementima.

Tako možemo pratiti sudbinu u materiji, duhu, moralu; u rasi, u zakašnjenjima geoloških slojeva, kao i u mislima i u karakteru. Svugde su granice i ograničenja. Ali Sudbina ima svoga gospodara, ograničenje svoju granicu; različito izgleda, gledano odgore ili odole, iznutra ili spolja. Jer ako je Sudbina ogromna, ogromna je i ona Snaga koja je drugi fakat u dualizmu sveta. Ako Sudbina ide za Snagom i ograničava je, i Snaga prati Sudbinu i protivljuje joj se. Sudbinu moramo respektovati kao prirodnu istoriju, ali ima i nešto više od prirodne istorije. Jer, ko je i šta je onaj kriticizam koji ispituje materiju? Čovek nije prost prirodni organizam, vreća, skup drobova, stomak i udovi, karika u lancu, niti neki postidan svežanj; nego je čudan antagonizam: u njemu su skupa polovi Vaselene.

Debele lubanje, malog mozga, sa nečim ribljim u sebi, četvororukac, rđavo maskirani četvoronožac koji je jedva utekao u dvonošca – čovek odaje veze sa stvorenjima koja stoje ispod njega, i nove svoje sposobnosti je platio gubitkom mnogih starih. Ali ona munja koja rasprskava i modeliše zvezde, koja stvara planete i sunca, u njemu je. S jedne strane elementi, peščar i granit, stene, tresetne močari, šume, more i obale; a s druge strane misao, duh koji komponuje i dekomponuje prirodu – tu su, jedno uz drugo, Bog i đavo, duh i materija, kralj i zaverenik, pritisak i grč otpora, mirno i zajedno jezde kroz oko i mozak svakoga čoveka.

Ni slobodnu volju ne sme čovek prevideti. Usuditi se na protivrečnost, za to je nužna sloboda. Ako se vama svidi da stanete na stranu Sudbine, i da kažete; Sudbina je sve, onda ćemo mi reći: jedan deo Sudbine je sloboda čovečja. Nagon biranja i delanja neprestano ključa u duši čovečjoj. Intelekt uništava Sudbinu. Koliko čovek misli onoliko je slobodan. I mada ništa nije tako odvratno kao kad slobodu uzdižu robovi, a to je većina ljudi, i kad se, površno, slobodom smatra uvodni članak nekog lista, recimo „Deklaracija nezavisnosti”, ili kad pravo glasa imaju oni koji se nikad nisu usudili da misle ili da rade – ipak je za čoveka bolje da se ne okreće Sudbini, nego na drugu stranu: ta druga strana je praktično stanovište. Pravilni odnos čoveka prema tima faktima jeste njima se služiti i zapovedati im, a ne pred njima klanjati. „Ne gledaj na Prirodu, jer je njeno ime fatalno,” kazalo je proročanstvo. Suvišno obraćanje pažnje tim faktima dovodi do sitničarstva. Oni koji mnogo govore o sudbini, o svojoj zvezdi itd., nalaze se na niskom opasnom nivou, i prizivaju zla od kojih se boje.

Napomenuo sam da instinktivne i junačke rase s ponosom veruju u Opredeljenje. One su u zaveri s njim; umiljata rezignacija prati događaje. Ali ta se teorija čini sasvim drukčija kad je ispovedaju slabi i lenji. Slabi i poročni ljudi su oni koji bacaju krivicu na Sudbinu. Sudbina u stvari služi na to da naše držanje podigne do visine prirodine. Elementi su surovi i nepobedni, i samo jedno drugom podležu. Takav neka bude i čovek. Neka se očisti od naduvenih uobraženja, i neka ponašanjem i delima, koji su na visini prirode pokaže svoje preimućstvo. Neka stoji kraj svojih odluka sa snagom zemljine privlačne sile. Nikakva moć, nikakvo ubeđenje, nikakvo podmićivanje neka ne uplivišu na nj da napusti svoje gledište. Čovek bi morao sa preimućstvom na svojoj strani izdržati sravnjenje sa rekom, sa hrastom, ili sa planinom. Ne bi smeo pokazati manje harmonije, napona i otpora nego oni. Najbolja korist od Sudbine leži u tome što nas uči fatalističkoj hrabrosti. Stati lice u lice pred požar na moru, ili pred koleru u kući svoga prijatelja, ili pred lopova u svojoj sopstvenoj kući, ili ma pred koju opasnost na putu dužnosti, i znati da nas čuva anđeo Sudbine. Ako već verujemo u Sudbinu za svoje zlo, verujmo u nju i za svoje dobro. Jer ako Sudbina i jeste tako silna, čovek je njen deo, i može sa sudbinom stati protiv sudbine. Ako u Vaseleni postoje nasilja, i naši su atomi isto tako nasilni u otporu. Nas bi smoždio pritisak atmosfere da nije reakcije vazduha u telu. Cev od stakla, tankog kao kožica, u stanju je izdržati udare okeana, samo ako je napunjena istom vodom. Ako je svemogućan udarac, svemogućan je i uzmak ispred njega.

1. Ali, Sudbina protiv Sudbine, to je samo pariranje i odbrana: postoje međutim i plemenite stvaralačke snage. Otkrivanje Misli premešta čoveka iz ropstva u slobodu. S pravom kažemo o sebi da smo rođeni, da smo kasnije ponovo rođeni, i tako mnogo puta. Jedno za drugim stičemo tako važna iskustva, da u novima zaboravljamo stara, otkuda je i nastala mitološka predstava sedmerih ili deveterih nebesa. Dan nad danima, svečani dan života je onaj, kad unutrašnje oko sagleda Jedinstvo stvari i opštu prisutnost zakona; kad vidi da sve, što jeste, mora da bude, treba da bude, ili je najbolje. To blaženstvo silazi na nas odgore, i mi vidimo. Ono nije toliko u nama, koliko smo mi u njemu. Ako vazduh dolazi do naših pluća, mi dišemo i živimo; ako ne dolazi, umiremo. Ako svetlost dođe do našeg duha, mi odjedared dostižemo obime njenih dimenzija, kao da se širimo u čitave svetove. Mi smo kao zakonodavci; govorimo u ime Prirode; proričemo i slutimo. Ta intuicija nas vodi na stranu i u interese Vaselene, protiv svega i svačega; protiv nas samih kao i protiv svih drugih. Čovek, iz koga govori intuicija, tvrdi o sebi ono što je istina o duhu; videći njegovu besmrtnost, čovek kaže: ja sam besmrtan; videći njegovu nepobedivost, čovek kaže: ja sam snažan. Taj tuh nije u nama, nego smo mi u njemu. On dolazi od stvoritelja, a ne od stvorenoga. On se dotiče svega i preobražava sve. On se služi, a njime se ne služe. On deli one koji učestvuju u njemu od onih koji ne učestvuju. Oni koji ne učestvuju u njemu jesu gomile i stada. Od sebe, a ne od pređašnjih ili boljih ljudi, jevanđelja, ustava, univerziteta, običaja, vodi on svoje poreklo. Gde on sija, Priroda prestaje biti nametljiva, i sve stvari čine muzičku ili slikarsku impresiju. Svet ljudi izgleda kao komedija, ali bez smeha: narodi, vladavine, istorija, sve same marionete u kući lutaka.

Duh ne precenjuje pojedine istine. Mi žedno slušamo svaku misao i svaku reč duhovno istaknutog čoveka. Ali u njegovom prisustvu se i naš duh diže do aktivnosti, i mi brzo zaboravljamo ono što on kaže, zainteresovani mnogo više novom igrom svojih sopstvenih misli, nego ma kojom njegovom mišlju. Zanimaju nas veličanstvo do kojeg smo se odjedared uspeli, impersonalnost, preziranje egoizma, sfera zakona. Nekada smo koračali pomalo u jednom pravcu, pomalo u drugom: a sad smo kao ljudi u balonu, i ne mislimo taoliko o tački koju smo ostavili, ili o onoj do koje bismo hteli doći, koliko o slobodi i slavi puta koji prolećemo.

Koliko više intelekta, toliko više i organske snage. Ko prodre u suštinu plana, taj upravlja njime, i mora hteti što mora biti. Sedimo i upravljamo, i ako i spavamo, snovi naši se zbivaju. Naša misao, ma samo jedan sat stara, potvrđuje neku mnogo stariju nužnost, koje se ne da odvojiti od misli, i ne da se odvojiti od volje. Morale su oduvek zajedno postojati. Misao nas poznaje sa svojom suverenošću i dostojanstvom, koji se ne dadu od nje odeliti. To nije moja ili tvoja volja, nego volja duha. Ona je ulivena u duše svih ljudi, kao duša sama, koja ih i čini ljudima. Ne znam da li, kao što se tvrdi, u višim slojevima naše atmosfere postoji jedna stalna zapadna struja, koja nosi sobom sve atome podignute do te visine; ali vidim da duše, ako dostignu izvesnu jasnost opažanja, usvajaju istine i načela koji stoje iznad sebičnosti. Struja volje prema Pravednom i Nužnom oseća se večito u carstvu duhova. To je vazduh koji svi intelekti udišu i izdišu, i to je vetar koji svetove tera na putanje i u sisteme. Misao rastvara materijalnu Vaselenu time što uznosi duh u sferu gde je sve plastično. Od dvojice ljudi, koji se svaki za sebe drži svoje ideje, onaj je jači po karakteru čija je ideja dublja. Oduvek je tako, da jedan čovek više nego drugi predstavlja svome vremenu volju božanskog Proviđenja.

2. Ako misao oslobađa, isto to čini i moralno osećanje. Smese duhovne hemije opiru se analizi. Ali se ipak može opaziti da je sa osećanjem istine u vezi želja da istina i ovlada. Ta naklonost je bitna osobina volje. Šta više, kadgod se pojavi jaka volja, ona obično proizlazi iz izvesnog jedinstva organizma, kao da se cela energija tela i duha sliva u jednom pravcu. Svaka velika snaga je istinita i elementarna. Jaka volja se ne može veštački stvoriti. Funta se mora imati da se funta održi u ravnoteži. Gdegod se u volji pokazuje sila, ona se mora naslanjati na universalnu snagu. Alarik i Bonaparte su morali verovati da zastupaju istinu, inače bi se njihova volja mogla bila kupiti ili saviti. Ograničenoj volji uvek preti mamac. A čista simpatija za univerzalne ciljeve je beskrajna snaga, i ona se ne može ni zavesti, ni saviti. Kogod je imao neko iskustvo moralnog osećanja, ne može ne verovati u jednu bezgraničnu snagu. Svaki otkucaj toga srca jeste zakletva Najvišeg. Ne znam šta bi reč uzvišeno drugo mogla značiti, ako ne slutnju toga ljudskog bića o užasnoj snazi. Heroična izreka, ime ili anegdota o hrabrosti, nisu dokazi, nego prolomi slobode. Tako u stihu Persijanca Hafisa:

„Zapisano je na kapiji Nebesa: Teško onom ko trpi da ga Sudbina zavodi!”

Čini li nas čitanje istorije fatalistima? Koliku hrabrost dokazuje onda suprotno mišljenje! Mala jedna ćud volje da bude slobodna, u odvažnoj borbi sa čitavom Vaselenom hemije.

Ali intuicija nije volja, niti je osećanje volja. Opažanje je hladno, a dobrota se gubi u željama. Kao što je rekao Volter:

Nesreća čestitih ljudi je u tome što su strašljivci: „un des plus grands malheurs des honnetes gens c’est qu’ ils sont des laches.”

Treba da dođe do sjedinjenja onoga dvoga, pa da se začne energija volje. Nema pokretne sile dok se čovek ne pretvori u volju, tako da on postane volja, a volja on. I slobodno se može reći da čovek sve dotle nije pravo zapazio istinu, dok istina nije tako uticala na njega da bi bio gotov pretrpeti za nju mučeništvo.

Jedina ozbiljna i strašna sila u prirodi, to je volja. Društvo je potišteno zbog nedostatka volje, i zato su svetu potrebni spasitelji i religije. Jedan je put kojim valja ići; junak vidi taj put, njemu ide, a svet pod njegovim nogama je ono što ga nosi i drži. On je drugima svet. Njegovo odobravanje čini čast; njegovo neodobravanje sramotu. Pogled njegovog oka ima snagu sunčanih zraka. Jak lični upliv izdiže se u pamćenju kao jedina važna stvar, i mi, kraj njega, rado zaboravljamo novac, klimu, gravitaciju, i sve ostalo što čini Sudbinu.

Možemo sebi dozvoliti da priznamo ograničenje, ako uzmemo da je ono merilo čoveka koji se razvija. Kao što se deca uspravljaju uz zid roditeljske kuće, da iz godine u godinu crticom zarežu koliko su visoki, tako se i mi uspravljamo pred svojom Sudbinom. Ali kad dečak doraste do čoveka, i postane gospodar kuće, on ruši stari zid, i podiže nov i veći. To je samo pitanje vremena. Svaki odvažan mladić se vežba da pojaše zmaja Sudbine, i da ovlada njime. Veština njegova je u tome da od tih strasti i sila, koje mu smetaju, načini sebi oružje i krila. A sada, uvidevši te dve stvari, sudbinu i snagu, da li nam je slobodno verovati u jedinstvo? Većina ljudi veruje u dva boga. U kući, kao prijatelji i rođaci, u društvenim krugovima, u književnosti, u umetnosti, u ljubavi, u religiji, oni su pod vlašću jednoga boga; ali u mehanici, u poslu sa parom i klimom, u trgovini i u politici, njima se čini da dolaze pod vlast onog drugog; i smatraju da bi bila greška, u praktičnom smislu, prenositi metode i način rada iz jedne sfere u drugu. Kakvi kurjaci i lisice umeju biti na Berzi ljudi koji su dobri, pošteni i velikodušni kod svojih kuća! Koliko je pobožnih ljudi kod kuće koji će na javnom mestu glasati za nevaljalstvo! Oni veruju donekle da su pod zaštitom Proviđenja. Ali na parobrodu, u vreme epidemije, u ratu, tu veruju da nad njima vlada zla energija.

Odnosi i veze ne postoje samo ponegde i ponekad, nego postoje svugde i uvek. Božanski red ne prestaje tamo gde prestaje pogled ljudi. Blagotvorna snaga radi po istim zakonima i na susednom poljskom imanju, i na susednoj planeti. Ali gde ljudi nemaju iskustva, oni naleću protiv tih zakona, i čine sebi vreda. Sudbina je dakle ime za one činjenice koje još nisu prošle kroz vatru misli, za one razloge u koje se još nije prodrlo.

Ali svaki proriv haosa, koji preti da nas istrebi, može se pomoću razuma pretvoriti u blagotvornu snagu. Sudbina, to su uzroci u koje se nije prodrlo. Voda guta lađu i mornara kao zrno prašine. Ali, naučite plivati, držite krmu svoje barke, i ona će seći talas koji ju je pre davio, i talas će nju nositi kao penu. Hladnoća ne vodi računa o čoveku; bode nas ledenim iglama, i smrzavamo se od nje kao kapljice rose. Ali naučite se tociljati, i led će vam dati graciozno, harmonično i poetično kretanje. Hladnoća će vam do savršenstva izvežbati udove i mozak, i načiniće od vas prve ljude vašeg vremena. Hladnoća i more će odnegovati jednu carski dostojanstvenu Saksonsku rasu; njen gubitak priroda ne bi mogla podneti, i pošto ju je hiljadu godina držala tamo u Engleskoj, daje sada stotinu Engleskih i stotinu Meksika. Ta rasa će apsorbovati sve rase, i vladaće njima svima: i ono što vas čeka to je više nego mnogo Meksika, to su tajne vode i pare, napon elektriciteta, rastegljivost metala, vazdušna kola, i balon kojim se upravlja.

Svakogodišnji tifusni pokolji daleko premašaju pokolje rata; ali razumno isušivanje zemljišta uništava tifus. Skorbut među mornarima leči se sokom limuna i drugim lekovima koji se mogu nabavljati i nositi. Opadanju stanovništva zbog kolere i malih boginja staje se na put isušivanjem i kalemljenjem; a i sve druge napasti su isto tako u lancu razloga i posledica, i mogućno je od njih se odbraniti. A, izvlačeći otrov, nauka obično otme još i neku korist od pobeđenog neprijatelja. Razorni brdski potok ide za nas u jaram rada; divlje životinje nam koriste kao hrana, odelo ili radna snaga; hemijske eksplozije regulišemo kao svoje džepne satove. To su sada paripi na kojima jašemo. Čovek se kreće na sve načine: pomoću konjskih nogu, pomoću vetrovih krila, pomoću pare, pomoću balonskog gasa, pomoću elektrike, i eno ga gde se ispinje na prste, preteći da potera i samog orla u njegovu elementu. Sve je zato tu da čoveka ponese.

Para je do juče bila đavo koga smo se bojali. Svaki lonac na svetu, načinio ga lončar ili kazandžija, imao je rupu u zaklopcu, da kroz nju prođe neprijatelj, da ne digne lonac i krov, i ne odnese celu kuću. Ali Vat i Felton su došli na ideju, da tamo gde je snaga nije đavo nego Bog; i da snagu ne treba ispustiti i izgubiti, nego da se njom valja koristiti. Ako ona tako vešto diže lonce, krovove i kuće, onda je taman onaj radnik koga oni i traže. Mogla bi se upotrebiti da diže, da steže i da savlađuje druge đavole, koji su mnogo uporniji i opasniji, naime: kubne milje zemlje, planine, težinu ili otpor vode, mašinerije, i posao svih ljudi na svetu; i vreme da produžuje, i rastojanja da skraćuje. Nije bilo mnogo drukčije ni onda kad se ticalo viših vrsta pare. Mišljenje mase bilo je teror sveta; pokušavalo se, ili rasturiti to mišljenje zabavljanjem naroda, ili ga zagušiti nagomilanim slojevima društva: sloj vojnika, odgore sloj lordova, a na vrhu kralj, okružen i zatvoren dvorcima, garnizonima i policijom. Ali, dešavalo se da neki religiozni princip prodre, raskine obruče, i prolomi sve što je naslagano odgore. Feltoni i Vati politike, verujući u jedinstvo, videli su da je u njemu snaga i, zadovoljivši tu snagu drukčijim rasporedom društva – grupišući ga na isti nivo, umesto da ga gomilaju u vis – uspeli su da od užasa načine najbezazleniji i najenergičniji oblik države.

Priznajem da su pouke Sudbine vrlo odvratne. Ko voli da mu neki vraški frenolog kazuje budućnost? Ko voli verovati da u lubanji svojoj, ili hrtenjači, ili karlici, ima sve poroke saksonske ili keltske rase, koji će ga, pored svih visokih nada i odluka kojima se zagreva, neminovno oboriti na stepen sebične, lukave, pokorne i podmukle životinje? Po tvrđenju jednog lekara, svaki Napuljac, čim zađe u zrelost, počinje pokazivati najjasnije znake nevaljalca. Malo je preterano, ali se može primiti. To su uostalom magacini i arsenali. Čovek mora biti blagodaran i svojim manama, i mora se donekle strašiti svojih talenata. Neki viši talenat troši ponekad toliko snage, da osakati čoveka; a neka mana mu, s druge strane, možda nešto privređuje. Trpeljivo snošenje, koje je obeležje Jevrejinovo, čini te on danas vlada nad onima koji vladaju zemljom. Ako je Sudbina metal i majdan, ako u dejstvu zla ima dobrog, ako je ograničenje nužna snaga, ako nevolje prepreke i tereti postaju krila i sredstva – pomireni smo.

Sudbina sadrži popravljanje. Nijedna teorija Vaselene nije opravdana ako ne dopušta napor Vaselene u pravcu naviše. I celina i delovi naginju dobru, u srazmeri sa njihovim zdravljem. Iza individue se zatvara organski sklop; a pred njom se otvara sloboda, Bolje, Najbolje. Prve i najgore rase su izumrle. Druge, nesavršene rase izumiru, ili ostaju radi razvijanja viših. U poslednjoj rasi, u rasi čoveka, svako delo velikodušnosti, svako novo zapažanje, ljubav i divljenje koje čovek izaziva kod svojih bližnjih, jesu dokazi o njegovom napredovanju iz sudbine u slobodu. Oslobođenje volje iz okvira i okova organizma, iz kojih je izrasla, jeste cilj i svrha ovoga sveta. Svaka nevolja je mamuza i važan znak; i ako neki pokušaji i ne vode potpuno cilju, treba ih ceniti kao težnje. Ceo krug animalnog života, zub za zub, rat koji proždire, borba za hranu, vriskanje bola i groktanje triumfa, dok se najzad cela menažerija, cela hemijska masa ne smekša i ne prefini za višu upotrebu – sve je to dopadljivo u dovoljnoj perspektivi. Ali da bismo videli kako sudbina klizi u slobodu, a sloboda u sudbinu, posmatrajmo koliko daleko prodire koren svakog stvorenja, ili nađimo, ako možemo, onu tačku gde više nema konca koji vezuje. Naši se životi priljubljuju, imaju razgranatih veza. Taj je čvor prirode tako dobro vezan, da niko nikada još nije pronašao obadva kraja. Priroda je zamršena, uvijena, izukrštana, i beskrajna.

Hristofor Ren je kazao o lepoj kapeli Kingz koledža:

„Kad bi mu neko rekao samo toliko, gde da položi prvi kamen, on bi sazidao istu takvu zgradu.”

A gde da nađemo prvi atom u ovoj zgradi sveta, koje je skroz naskroz skladnost, prianjanje i ravnoteža svih delova?

Splet odnosa pokazuje se u habitat-u, pokazuje se u zimskom snu. Pri posmatranju fenomena zimskog sna našlo se da se u nekim životinjama koči život zimi, a u drugima leti; zimski san je dakle pogrešno ime. Dugo spavanje nije posledica hladnoće, nego se opredeljuje prema količini hrane do koje životinja dolazi. Dremež nastupa sa prestajanjem sezone plodova ili plena od kojih životinja živi, a aktivnost života se vraća sa novim stizanjem hrane. Oči se pojavljuju tamo gde ima svetlosti; uši tamo gde vazduh pronosi zvuke; noge na suvom; peraja u vodi; krila u vazduhu; i svako stvorenje tamo gde i treba da bude, gde je mogućna uzajamna prilagodljivost između njega i njegove sredine. Svaka zona ima svoju sopstvenu Faunu. Postoji podešenost između životinje i njene hrane, njenog parazita, njenih neprijatelja. Ravnoteže se održavaju. Niti sme biti brojnog opadanja, niti prevazilaženja. Ista podešenost važi i za čoveka. Kad dođe na svet, hrana njegova stoji spremna; ugljen mu je u majdanu, kuća je provetrena, blato potopa prosušeno; drugovi su mu došli na svet istoga časa kad i on, i očekuju ga s ljubavlju, sa sporazumom, sa smehom i suzama. To su najgrublje podešenosti; a onih nevidljivih ima isto toliko. Mnogo šta drugo sem vazduha i hrane pripada svakom stvorenju. Instinkti njegovi se moraju zadovoljiti, i on ima u sebi snagu koja ga predisponira da savije i udesi za svoju upotrebu sve što mu je blizu. Egzistencija čovekova sve dotle nije mogućna, dok se i nevidljive stvari, isto tkao kao i vidljive, ne prilagode prema njemu. Do kakvih nam dakle promena na nebu i na zemlji, i na lepšim nebesima i zemljama, dižu onda cenu pojave jednog Dantea ili Kolumba!

Kako se sve to izvršuje? Priroda nije rasipnik, i služi se najkraćim putem za svoje svrhe. Kao što đeneral govori vojnicima:

„Ako vam treba utvrđenje, podignite utvrđenje”,

tako i priroda goni stvorenja, planete, životinje ili drveta, da urade svoj posao, da se pobrinu za svoju hranu. Planeta sama sebe stvara. Životinjska ćelijica prvo stvori sebe, pa onda ono što joj je potrebno. Svako stvorenje, zmaj ili carić, samo sebi pravi stanište. Čim negde ima života, ima i samoopredeljenja i apsorbovanja i upotrebe materijala. Život je sloboda, sloboda u pravom odnošaju sa količinom životne snage. Možete biti uvereni da novorođeni čovek nije inertan. Život dela oko njega i od svoje volje i natprirodno. Mislite li možda da se može oceniti prema težini svojoj u funtama, ili da je celo u toj koži, to stvorenjce što se tu tegli, što blista od radosti i bacaka se? Najmanja svećica svetli čitavu milju daleko, a misli čoveka dostižu do zvezda.

Kad neka stvar ima da bude urađena, priroda već zna na koji način će je uraditi. Iz pupoljka se razvija, prema potrebi, list, semenova košuljica, koren, kora ili trn. Prvobitna životinjska ćelijica pretvara se, isto tako prema potrebi, u stomak, u usta, nos, ili nokat; svet baca svoj život u junaka ili u pastira, i postavlja ih tamo gde je potreba za njima. Dante i Kolumbo bili su u ono vreme Italijani; danas bi bili Rusi ili Amerikanci. Stvari sazrevaju, novi ljudi dolaze. Prilagođavanje nije svojevoljno. Daleki cilj, svrha koja stoji iznad sebe same, korelacija usled koje se planete stišavaju i očvršćavaju, i daju onda život životinjama i ljudima, ona ne staje, nego nastavlja rad u suptilnijim pojedinostima, idući od suptilnih u najsuptilnije.

Tajna sveta leži u vezi između ličnosti i događaja. Ličnost čini događaj, a događaj ličnost. „Vremena”, „stoleće”, šta je to drugo nego nekolicina dubokih mislilaca, i nekolicina aktivnih osoba u kojima je izvod čitavog njihovog vremena? – Gete, na primer, Hegel, Meternih, Adams, Kolun (Calhoun), Gizo, Pil, Kobden, Košut Rotšild, Astor i ostali. Može se pretpostaviti da između čoveka, vremena i događaja postoji isti odnos kao i između polova, ili između neke životinjske rase i hrane koju ona troši, ili inferiornih rasa kojima se ona služi. Čoveku se vlastita sudbina često čini tuđa, zato što je sakrivena veza koja ih spaja. Duša međutim sadrži događaj koji će joj se desiti, jer je događaj samo aktualizacija njenih misli, a ono što sami od sebe tražimo, to uvek i dobijamo. Događaj je otisak našeg sopstvenog oblika. Tako smo u njemu, kao što smo u svojoj koži. Štogod ko uradi, to mu i dolikuje. Događaji su deca čovečjeg tela i duha. Iskustvo nas uči da je duša Sudbine duša naša;

Hafis tako i peva:

Avaj! Do sada nisam znao
Da je moj vođa i vođa sudbine jedno isto.

Sve sitnice kojima se ljudi zanose, i za koje se otimaju – kuće, zemlja, novac, luksuz, moć, dobar glas – sve su to istovetne stvari, prevučene jednim, ili sa dva vela nove iluzije. I od svih doboša i šumova, od kojih smo navikli dati sebi potresati mozak, i svakog jutra se izvoditi svečano na parade – najviše se treba diviti onima koji nas dovode do verovanja da su događaji slučajni, i nezavisni od akcija. Kod mađioničara umemo pronaći končić kojima pokreće svoje lutke, a uvrebati konac koji vezuje uzrok i posledicu, za to nemamo dovoljno oštre oči.

Priroda čudesno prilagođava čoveka njegovoj sudbini, udešavajući da sudbina bude plod njegovog karaktera. Patke idu u vodu, orlovi na nebo, štakare na morske obale, lovci u šume, pisari u kontoare, vojnici na granicu. Događaji niču prema tome na istom stablu na kome i ličnosti, dakle su podličnosti. Uživanje života zavisi od čoveka koji ga živi, a ne od zanimanja ili od mesta. Život je ekstaza. Poznato je kakvo se ludilo često krije u ljubavi, kakva moć da najprostiju stvar preboji niansama neba. Kao što su s uma sišla lica ravnodušna prema svom odelu, svojoj hrani, i drugim ugodnostima, i kao što u snu mirno činimo najapsurdnije stvari, tako nas kapljica vina više u čaši života izmiruje sa društvima i zanimanjima na koje nismo navikli. Svako stvorenje razvija iz sebe sama uslove svoga života i svoju sredinu; puž, na primer, luči sam svoju sluzavu kućicu na kruškinom listu, jabučna vunata gusenica svoju postelju, a riba svoje krljušti. I mi se, u mladosti, zaogrćemo dugama, i krećemo se odvažno kao zodijak. A u starosti se izlučuje iz nas drugo: kostobolja, groznica, reumatizam, kapris, sumnja, jetkost i tvrdičluk.

Događaji u čovečjem životu jesu plod njegovog karaktera. Njegovi prijatelji su njegovi magneti. Obraćamo se Herodotu i Plutarhu za primere Sudbine, a mi smo sami primeri. „Quisque sous patimur manes.” Težnja čoveka da ostvari sve što mu u konstituciji leži, izražena je u starom verovanju: da nas napori, koje činimo da bismo izbegli sudbinu, baš vode u nju; i ja sam opazio da ljudi više vole da im neko pohvali položaj, u kome gledaju dokaz svoje najviše i celokupne vrednosti, nego da im pohvali zasluge.

Čovek gleda svoj karakter ispoljen u događajima sa kojima se prividno sreta, a koji u stvari proizlaze iz njega, i prate ga. Događaji rastu sa karakterom. Nekada je čovek stajao među svojim igračkama, kasnije pak igra ulogu u ogromnom sistemu, i razvijanje njegovo se objavljuje u njegovoj ambiciji, njegovim drugovima, i u njegovim delima. Dobija se utisak da je čovek deo slučaja, ali je u stvari deo kauzaliteta; mozaik, rezan i umetnut onako kako će odgovarati praznini koju treba da ispuni. Otuda u svakoj varoši ima čovek, koji, strukturom svoga mozga i delima svojim tumači zemljoradnju, proizvodnju, fabrike, banke, crkve, način života i društvo u svojoj varoši. I ako vas ne posluži sreća da se s njim sastanete, buniće vas sve što vidite; a čim se upoznate s njim, sve će postati jasno. Mi u Masačusetsu znamo ko je sagradio Nju Bedford, Lin, Klinton, Fičborg, Portland, i još mnoga druga živa trgovišta. I kad bi ti ljudi bili providni, izgledali bi vam više kao pokretni gradovi nego kao ljudi i, postavljeni gde bilo, oni bi gradili grad.

Istorija je akcija i reakcija ovoga dvoga: Prirode i Misli; dva dečka koji se na ivici kaldrme trzaju i guraju. Sve na svetu ili pokreće, ili biva pokretano; i na taj način su materija i duh neprekidno u kolebanju i opet u ravnoteži. Dok je čovek slab, zemlja vlada njime. Razum i osećaji njegovi usađeni su u zemlji. Ali, malo po malo, čovek počinje vladati zemljom, i vrtove i vinograde svoje raspoređuje prema lepom redu i stvaralačkoj snazi njegovih ideja. Sve čvrsto u vaseleni gotovo je da pod dodirom duha postane tečno, i ta moć rastvaranja jeste mera duha. Ako zid ostane tvrd kao dijamant, znak je da je nedostajala misao. Pod uplivom suptilnije snage, prelio bi se on u nov oblik, koji bi izražavao karakter duha. Šta je drugo varoš, u kojoj živimo, nego agregat nesrodnih materija koje se pokorile volji nekog čoveka? Granit se odupirao, ali ruke čovečje su bile jače i on je popustio. Gvožđe je bilo duboko u zemlji, i čvrsto sjedinjeno s kamenjem, ali se nije moglo sakriti ispred ognjenih peći. Drvo, kreč, rude, plodovi, guma, uzalud se raštrkali po zemlji i preko mora. Sve što je od njih potrebno čoveku za dnevni rad, to mu i dolazi do ruku. Ceo svet je strujanje materije kroz žice misli, dok ne dođe do polova ili onih tačaka gde će nešto da se sagradi. Ljudske rase izlaze već iz zemlje obuzete jednom mišlju koja ih vodi, i podeljene u stranke s gotovim naoružanjem, i srdžbeni da se bore za onu metafizičku apstrakciju. Kakvoća misli razlikuju Egipćanina od Rimljanina, Australijanca od Amerikanca. Ljudi koji u isti mah stupaju na scenu, pokazuju se da čine između sebe zajednicu. Izvesne ideje su u vazduhu. Svi imamo prijemčivost za njih, jer smo od njih i načinjeni; svi imamo prijemčivost, ali neki više no ostali, i to su oni koji prvi izražavaju ideje. Ta okolnost tumači čudnovatu istovremenost izuma i pronalazaka. Istina je u vazduhu, i najosetljiviji mozak će je prvi objaviti, ali nekoliko minuta kasnije će je svi objaviti. Zato su žene, kao najosetljivije, najbolji glasnici onoga što dolazi. I zato je veliki čovek, to jest onaj koji je najviše prožet duhom vremena, i prijemčivi čovek; živci su mu delikatni i nadražljivi kao jod na svetlosti. On oseća beskrajno fine utiske. Njegov duh je pouzdaniji nego duh drugih, jer podleže dejstvu tako slabe struje koju može osetiti samo najdelikatnije uravnotežena igla.

Korelacija se pokazuje i u greškama. Pisac Eseja o Arhitekturi, Meler, tvrdi da zgrada, koja strogo odgovara svrsi, biva ujedno i lepa, mada se nije išlo na to da bude lepa. Ja nalazim da je i u čovečjoj strukturi to jedinstvo silno i opšte; da se sirovost krvi pokazuje u argumentu, a grba na leđima u govoru i u radu. Kad bi se duh mogao videti, videla bi se i grba na njemu. Ako se nekome glas ljulja, to prelazi i u njegove rečenice, u njegove stihove, u sklop njegove fabule, u njegovu spekulaciju, u njegovo milosrđe. I kako svaki čovek ima svoga demona i svoju bolest, sva njegova aktivnost pati zbog toga.

Tako, na primer, svaki čovek, kao i svaka biljka, ima svoje parazite. Jaka, opora i žučna priroda ima ljuće neprijatelje nego što su puževi i vaši koji proždiru moje lišće. Na njoj su žišci, rilci, zubati crvi; prvo je jede neka varalica, pa šarlatan, pa glatki i slatki džentlmeni, zajedljivi i sebični kao Moloh.

Ta uzajamnost odnosa, zato što stvarno postoji, može se pogoditi. Ako su tu niti, misao može poći za njima i pokazati ih. Naročito ako je duh hitar i prijemljiv, kao što peva Čoser:

No ako duša, visoke prirode,
I jeste tako savršena da sve otkriva,
Da predviđa sve što ima da dođe,
I upozorava sve i svakoga
Na svaki događaj i avanturu
Slikama ili simbolima;
Put naša, avaj, nema moć
Da to kako valja razume…
Tamno je upozorenje duše.

Ima ljudi koji su načinjeni kao slik, od sticaja, predznakova, periodiciteta i slutnji. Oni sretaju osobu koju traže; a što njihov drug sprema njima da kaže, to oni prvi reknu njemu; i stotina znakova ih izveštava o onome što ima da se desi.

Nestalni naš život dozvoljava čudnu prepletenost u tkivu, i čudnu stalnost u mustri. Čudimo se kako to da muva nalazi svoga druga, a gledamo međutim kako, iz godine u godinu, dva čoveka, ili dve žene, bez neke zakonske ili telesne veze, provode veliki deo svoga najboljeg vremena na nekoliko koračaja jedno od drugoga. A moral otuda je: ono što tražimo to nalazimo; od čega bežimo, to beži od nas; kako je rekao Gete: „što u mladosti želimo, to nam starost pruža u izobilju”, dakle nas i odviše često stiže prokletstvo od ispunjene molbe: otuda važna opomena, da, pošto je sigurno da ćemo dobiti ono što tražimo, želimo samo uzvišene stvari.

Postoji ključ, odgonetka za misterije čovečjeg bića, sredstvo da se razreše stari čvorovi sudbine, slobode, prethodnog znanja, taj ključ postoji: naime pretpostavka o dvostrukoj svesti. Čovek mora naizmence sedlati konja svoje univerzalne i svoje lične prirode, kao što se cirkuski jahači vešto bacaju s konja na konja, ili staju jednom nogom na leđa jednog a drugom na leđa drugog. Tako i čovek, kad postane žrtva svoje sudbine, ima išijas u bedrima ili ga stegne grč u mozgu, oćopavi mu noga ili duh, dobije kiselo lice ili sebičnu prirodu, počne važno hodati i uobraženo osećati, ili ga u prah obori porok njegove rase – mora crpsti snagu iz veze svoje sa Vaselenom, kojoj njegova beda oristi. Okrenuvši se od demona patnje, mora stati na stranu Božanstva, koje se njegovim bolom stara za opšte dobro.

Da ne bi pretegli temperament i rasa, koji vuku na niže, valja zapamtiti da, usled mudrog istovremenog prisustvovanja dvaju elemenata u celoj prirodi, sve ono što nam smeta ili nas parališe, nosi sa sobom, u nekom obliku, i božanstvo koje nam nadoknađuje štetu. Dobra namera se brzo snabdeva potrebnom snagom. Kad neki bog zaželi da jaše, ma koji iverak ili šljunak će napupiti, isteraće krilate noge, i poslužiće bogu kao konj.

Podižimo oltare Blagoslovenom Jedinstvu, koje prirodu i duše održava u savršenoj slivenosti, i svaki atom primorava da posluži jednoj opštoj svrsi. Ja se ne divim snežnoj pahuljici, školjki, letnjem pejzažu, ili gloriji zvezda, nego nužnosti lepote koja važi za Vaselenu: da sve jeste i mora biti živopisno, da su duga i kriva linija horizonta i luk plavog nebeskog svoda samo rezultat očnoga sastava. Nepotrebno je da me neki budalasti amateri vode da se divim cveću u bašti, ili oblaku pozlaćenom od sunca, ili vodopadu, kad je i tako nemogućno otvoriti oči i ne videti raskoš i lepotu. Kakva besposlica tražiti ovde ili onde neku slučajnu varnicu, kad unutrašnja nužnost stavlja ružu lepote haosu na čelo, i objavljuje da je najglavnija želja Prirode harmonija i radost. Podižimo oltare Lepoj Nužnosti. Ako bismo slobodu čoveka zamišljali na način, da on, ma u jednom izuzetnom slučaju, mogne nekom fantastičnom voljom nadvladati zakone stvari, to bi značilo isto što i pomisao da detinja ruka mogne skinuti s neba sunce. Kada bi čovek ma u najmanjoj pojedinosti bio u stanju kvariti prirodni red, ko bi onda uopšte hteo primati dar života? Podižimo oltare Lepoj Nužnosti, koja nam garantuje da je sve od istog komada načinjeno; da su tužilac i branilac, prijatelj i neprijatelj, životinja i planeta, hrana i onaj koji je troši, svi od iste supstance. Astronomija obuhvata grdan prostor, ali nema u njoj nijedan različit sistem; geologija obuhvata ogromne periode, ali zakoni su kroz svu večnost isti. Što bismo se plašili Prirode, kad ona nije ništa drugo do „inkarnirana filozofija i teologija”? Što bismo se bojali da će nas smrviti surovi elementi, kad smo i mi stvoreni od tih elemenata? Zidajmo oltare Lepoj Nužnosti, koja čini čoveka hrabrim, u veri: da ne može izbeći opasnost koja je određena, niti doći u opasnost koja nije određena; Nužnosti, koja, surovo ili blago, uči čoveka da nema slučajnosti, da Zakon vlada sveukupnim životom; Zakon, koji nije samo razuman, nego je razum sam; koji nije ni ličan ni bezličan; kome ne trebaju reči i koji stoji iznad svih objašnjenja; koji stapa ličnosti; oživljava prirodu; ali ipak poziva one koji su čistog srca da teže za svom njegovom svemogućnošću.

S engleskog prevela i predgovor napisala
Isidora Sekulić

Priredila i pogovor napisala
Slobodanka Peković

Prethodni tekst:

Isidora Sekulić: Ralf Valdo Emerson

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.