O lepoti kao simbolu moralnosti

KANTOVO ODREĐENJE LEPOTE I SHVATANJE LEPOG KAO SIMBOLA MORALNOSTI

 

Godine 1790. Imanuel Kant objavljuje Kritiku moći suđenja, delo koje predstavlja krov njegove kritičke filozofije. Nakon što je u Kritici čistog uma (1781) izneo svoje gnoseološko, a zatim u Kritici praktičkog uma (1788) i etičko učenje, treću i poslednju Kritiku posvećuje estetici. Moć suđenja je, prema njegovim rečima, srednji član između razuma i uma i ona treba da bude most između moći saznanja i moći htenja, odnosno da služi kao prelaz iz oblasti pojmova prirode u oblast pojma slobode. Jedna od tvrdnji kojom on ukazuje na ovu vezu jeste da je “lepo simbol moralnog-dobroga”. U nastavku teksta biće objašnjeno Kantovo shvatanje lepote, kao i vrsta odnosa između lepog i moralnog.

 

Četiri momenta suda ukusa i iz njih izvedena četiri određenja lepoga

Pojam estetike u Kantovoj filozofiji je dvoznačan i njegova dva određenja se mogu naći u prvoj i trećoj Kritici. U Kritici čistog uma estetika je shvaćena kao nauka, tačnije “nauka o pravilima čulnosti uopšte” i stoga predstavlja učenje o prostoru i vremenu kao apriornim formama opažanja. Sa druge strane, u Kritici moći suđenja pojam “estetika” se odnosi na kritiku ukusa, odnosno “teoriju našeg prosuđivanja predmeta s obzirom na osećaj zadovoljstva ili nezadovoljstva”. Sud ukusa u trećoj Kritici Kant definiše kao “moć prosuđivanja lepog”; ovaj sud sastoji se iz četiri momenta koja odgovaraju funkcijama mišljenja u sudu izloženim u Kritici čistog uma.

Četvorostruku podelu funkcija mišljenja u sudu nalazimo kada apstrahujemo od sveg sadržaja jednog suda uopšte kako bismo u njemu mogli da posmatramo samo opštu formu razuma. Tako nalazimo da sudovi imaju: kvantitet, koji sud čini univerzalnim, partikularnim ili singularnim; kvalitet, koji može biti afirmativni, negativni i limitativni; relaciju, prema kojoj sud može biti kategoričan, hipotetičan ili disjunktivan i modalitet, prema kome sud može biti problematičan (moguć), asertoričan (stvaran) ili apodiktičan (logički nužan). U skladu sa ovom podelom, Kant u Analitici lepoga, prvoj knjizi Kritike moći suđenja, iznosi četiri momenta suda ukusa.

Prvi momenat suda ukusa u pogledu kvaliteta jeste bezinteresno dopadanje. Interesovanje Kant definiše kao “dopadanje koje povezujemo sa egzistencijom predmeta”. U okviru analize prvog momenta on pravi distinkciju između dve vrste sudova: suda ukusa i suda saznanja. Dok je sud saznanja logički i prema tome objektivan, odredbeni razlog estetskog suda, odnosno suda ukusa uvek je subjektivan. Prilikom donošenja estetskog suda, mi ne povezujemo predstavu sa objektom pomoću razuma, već uobraziljom povezujemo predstavu sa subjektom, tačnije sa subjektovim osećanjem zadovoljstva ili nezadovoljstva, koje ni na koji način ne doprinosti saznanju. Možda je intuitivno pretpostaviti da, ukoliko predstava nekog predmeta stoji u vezi sa našim osećanjem zadovoljstva, dopadanje tog predmeta ne može biti bezinteresno. Ono što je važno jeste da je sud ukusa čisto kontempletivan; on sa zadovoljstvom povezuje svojstvo predmeta, a ne njegovu egzistenciju. Drugim rečima, kada kažemo da je neki predmet lep, mi smo potpuno indiferentni prema njegovoj egzistenciji, što naše dopadanje čini bezinteresnim. Iz ovog, prvog, momenta suda ukusa Kant izvodi i prvu definiciju lepog: “Ukus predstavlja moć prosuđivanja jednog predmeta ili neke vrste predstavljanja pomoću dopadanja ili nedopadanja bez ikakvog interesa. Predmet takovg dopadanja naziva se lepim”.

Drugi momenat suda ukusa u pogledu kvantiteta jeste bespojmovna opštost. Ovo objašnjenje lepog Kant izvodi iz prvog momenta: naime, ako je dopadanje bez interesa, onda ono mora sadržati osnov dopadanja koji važi za svakoga. Mi, stoga, očekujemo od drugih da dele naše dopadanje. Umesto da tuđe slaganje sa našim sudom ukusa posmatramo kao puku slučajnost, mi neslaganje po pitanju procenjivanja nečega kao (ne)lepog smatramo problematičnim. Opštost o kojoj je ovde reč ne potiče iz pojmova jer ne može postojati prelaz od pojmova na osećanje zadovoljstva ili nezadovoljstva; sud ukusa ne uzima u obzir opštost zasnovanu na objektima, već subjektivnu opštost koja zavisi od pristupanja drugih. Definicija lepog izvedena iz drugog momenta glasi: “Lepo je ono što bez pojma izaziva opšte dopadanje”.

Treći momenat suda ukusa s obzirom na relaciju svrha jeste svrhovitost bez određene svrhe. Svrhu Kant  definiše kao “predmet nekog pojma ukoliko se ovaj pojam posmatra kao uzrok onog predmeta”, a svrhovitost kao “kauzalitet jednoga pojma u pogledu njegovoga objekta”. Ukoliko svrhu nekog predmeta, bila ona subjektivna ili objektivna, posmatramo kao osnovu dopadanja istog, ne možemo poreći da postoji interes kao odredbeni razlog suda. Ipak, zadovoljstvo koje osećamo prilikom posmatranja lepog predmeta je kontemplativno i ne može proizvesti interes za objekat. Iako nije praktično, to zadovoljstvo poseduje kauzalitet zahvaljujući kome ono može bez dalje svrhe održati našu moć saznanja aktivnom, kako bismo ostali pri posmatranju objekta kog smatramo lepim. Tako se od nas ne očekuje da otkrijemo i razumemo svrhu objekta, već samo da ga prosuđujemo kao da je napravljen prema nekoj svrsi. Objekat se onda smatra lepim jer je njegova forma u skladu sa zahtevom naših kognitivnih sposobnosti za jedinstvom koje je dato u principu svrhovitosti. Onda kada uzroke forme svrhovitosti ne pretpostavljamo u nekoj volji, a objašnjenje njene mogućnosti pojmimo samo time što je izvodimo iz volje, tada govorimo o svrhovitosti bez svrhe; ovakvu formalnu svrhovitost posmatramo na predmetima samo putem refleksije. Iz ovog momenta izvedena definicija lepog glasi: “Lepota jeste forma svrhovitosti jednoga predmeta, ukoliko se ona na njemu opaža bez predstave o nekoj svrsi”.

Četvrti momenat suda ukusa prema modalitetu dopadanja je bespojmovna nužnost. Za razliku od prijatnosti, kod koje dozvoljavamo neslaganje, za lepo uglavnom pretpostavljamo da stoji u nužnoj vezi sa dopadanjem. Ova nužnost nije teorijska i objektivna,  pri kojoj bi se a priori saznalo da svaki pojedinac mora osetiti dopadanje, niti praktična, pri kojoj bi dopadanje bilo posledica objektivnog zakona na osnovu pojmova čiste volje uma. Budući da se nužnost prisutna u sudu ukusa ne izvodi iz pojmova, ona je subjektivna, ali je, pod pretpostavkom jednog zajedničkog čula ukusa koje svako poseduje, zamišljamo kao objektivnu. Sa tom pretpostavkom, mi našem sudu ukusa pripisujemo egzemplarno važenje: zajedničko čulo nam ne govori da će se svako složiti, već da svako treba da se složi sa nama. Tako sa četvrtim momentom suda ukusa dolazimo i do poslednje definicije lepog: “Lepo jeste ono što se bez pojma saznaje kao predmet nekog nužnog dopadanja”.

 

Lepo kao simbol moralnog

Lepota i moral su dva na specifičan način povezana pojma koja igraju značajnu ulogu u Kantovom filozofskom sistemu. Nedugo nakon što je objavio Kritiku moći suđenja, Kant 15. oktobra 1790. godine u pismu kompozitoru Johanu Fridrihu Rajhardu piše:

“Bilo bi mi drago kada bi poznavalac koji je zaista upoznat sa produktima moći ukusa mogao da mi da konkretniji i eksplicitniji prikaz karakteristika te moći, tako teško dokučive, koju sam pokušam da skiciram. Zadovoljio sam se time što sam pokazao da bez moralnog osećanja za nas ne bi bilo ničeg lepog ili uzvišenog, da je naše, kao da je zakonsko, pravo da odobravamo bilo šta što nosi ova imena zasnovano na samo ovom moralnom osećanju, i da je ukus onaj subjektivni [aspekt] moralnosti u našoj prirodi koji pod nazivom „moralni osećaj“ [Sittliches Gefuhl] smatramo zagonetnim.”

Odnos između lepote i moralnosti Kant objašnjava kao simboličan odnos između opažaja i pojma. On još u Kritici čistog uma ističe kako su opažaj i pojam elementi sveg našeg saznanja. Dok je čulnost receptivna moć našeg duha zahvaljujući kojoj on prima predstave ukoliko biva aficiran, razum je njegova sposobnost da proizvodi predstave: bez čulnosti nam ni jedan predmet ne bi bio dat, a bez razuma ne bismo mogli da ga zamislimo. Zbog ovoga je nužno da pojmu pridodamo predmet u opažanju i tako ga učimo čulnim, kao što je nužno da opažaje podvedemo pod pojmove. U zavisnosti od prirode pojma kome se treba dodati opažaj, postoje dve vrste hipotipoza, odnosno načina prikazivanja. Šematično prikazivanje je davanje a priori odgovarajućeg opažaja jednom pojmu koji se shvata razumom. Sa druge strane, ukoliko se radi o pojmu koji se zamišlja umom i kome ne može odgovarati nijedan čulni opažaj, tom pojmu se podmeće predstava sa kojom moć suđenja postupa analogno onome kako postupa u šematiziranju i tada je reč o simboličnom prikazivanju. Simbolima se okrećemo u nedostatku empirijskih primera; za razliku od šemata, koji sadrže direktne prikaze pojma, simboli predstavljaju pojmove uma putem analogije. U ovom slučaju, sličnost o kojoj govorimo nije između sadržaja pojma i opažaja koji ga simbolički predstavlja, već između pravila po kojima treba razmišljati o njima i o njihovom kauzalitetu. Drugim rečima, ova sličnost je čisto formalne prirode. Upravo takva je i priroda odnosa između lepote i morala. Neposredno i bezinteresno dopadanje lepoga svojstveno je i moralu, a uz to je sloboda čulnosti naše moći u prosuđivanju lepoga saglasna sa zakonitošću razuma, kao što je u moralnom sudu sloboda volje saglasna sa samom sobom prema opštim zakonima uma. Takođe, subjektivni princip prosuđivanja lepog se, kao i objektivni princip moralnosti, proglašava za opšti. Na osnovu ovih analogija, može se slobodno reći da lepota pruža čulnu formu moralnim idejama. U povezivanju lepote i morala, Kant ide i korak dalje ističući da se ukus može utemeljiti jedino uz razvijen moralni osećaj:

“Pošto u osnovi ukus predstavlja moć prosuđivanja očulotvorenja moralnih ideja, odakle se takođe, kao i iz one veće prijemčivosti za osećanje koje se zasniva na tim idejama (a koje se naziva moralnim osećanjem), izvodi ono zadovoljstvo koje ukus oglašava za zadovoljstvo koje važi za čoveštvo uopšte, a ne samo za lično osećanje svakog pojedinca – to se jasno vidi da pravu pripremnu obuku za utemeljavanje ukusa predstavljaju razvijanje moralnih ideja i kultivisanje moralnog osećanja, pošto pravi ukus može da zadobije određenu, nepromenljivu formusamo ako se čulnost uskladi sa moralnim osećanjem.”

Za P.U.L.S.E Mina Pavlović

5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments