Oldos Haksli – Vrli novi svet, automatizacija, seksualnost

Pitanje koje se samo od sebe nameće u vremenu veoma brzih promena i gotovo nemogućeg praćenja sve savremenijih tehničkih inovacija kojima ljudsko društvo raspolaže jeste: da li su dostignuća nauke i tehnike danas sredstva uz pomoć kojih je moguće podržati ideju nerepresivne civilizacije – nešto čemu slobodan, humanistički orijentisan čovekov duh odvajkada teži – ili su to naprotiv oruđa u službi interesa neprestane dominacije. Takođe: da li je porast ličnih i seksualnih sloboda u građanskom društvu modernog doba, ukidanje izvesnih tabua i oslobađanje dela potisnute seksualnosti – jedan od načina približavanja savršenom modelu nerepresivnog društva ili i to služi manipulaciji u cilju uspostavljanja novog oblika dominacije u naizgled demokratski i liberalno ustrojenim društvima. Takva pitanja postavljaju se u modernom romanu, čiji su predstavnici manje ili više poznati čitalačkoj publici – Uelbek, Gonsalo M. Tavareš, Erlend Lu, Kšištof Varga i mnogi drugi. Međutim, to su pitanja koja veoma zaoštreno postavljaju pojedini autori još krajem XIX veka, kako u književnosti tako i u filozofiji; dok prva polovina XX veka donosi čitavu plejadu veoma zrelih ostvarenja koja se bave ovom tematikom. Jedno od njih je i roman „Vrli novi svet“ Oldousa Hakslija, kome je gotovo neophodno vraćati se i danas, početkom XXI veka.
 
 
Knjiga “Vrli novi svet” Oldusa Hakslija je distopija kojom je prikazana jedna moguća budućnost (iz perspektive tridesetih godina prošlog veka) – danas u nekim segmentima veoma slična sadašnjem stanju sveta u kome živimo. Za razliku od nešto kasnije objavljene, takođe veoma poznate distopije “1984” Džordža Orvela (Hakslijevog studenta) – Hakslijeva varijanta totalitarnog režima prikazuje totalitarnost ustanovljenu drugačijim sredstvima – ne zastrašivanjem i represijom, ne ni potpunim uspostavljanjem kulta ličnosti (mada je jedna blaža varijanta toga ipak prisutna) – nego genetskim inženjeringom, hipnopedijom i manipulacijom zadovoljstva.
 
Novi svet koji Haksli prikazuje je svet u kome je patnja smanjena na minimum. To je postignuto sredstvima koja smanjuju opseg čovekovih sloboda do granice kad je moguće dovesti u pitanje važnost slobode za definisanje specifično ljudskih osobina čovekovog bića i razlikovanje istog od životinje (ili mašine). Da bi patnja bila smanjena na minimum, genetskim inženjeringom se smanjuju i potencijalne sposobnosti najvećeg dela populacije Novog sveta. Već tu se vidi da “savršen svet” nije zamišljen kao savršen za sve stanovnike, već samo za one malobrojne, čije se sposobnosti ostavljaju na maksimumu, te kojima je namenjena upravljačka uloga i sve povlastice u skladu sa tim. Ljudi smanjenih sposobnosti tu su da obavljaju gotovo sve poslove osim upravljačkih, i da tako obezbede lagodan život najpovlašćenijoj Alfa klasi, i miran i srazmerno udoban život ostalim klasama po strogo utvrđenoj i definisanoj skali. Da bi bili “srećni”, ljudi smanjenih sposobnosti moraju biti pomireni sa svojom društvenom ulogom, sa neizbežnom situacijom koju nisu sami birali i iz nje ne mogu nikako napredovati dalje. Dakle, njihova genetika nije ono što im je priroda namenila, već se ljudska ruka, ruka malobrojnih upravljača, umešala u konstruisanje potencijala njihovog tela i duha, igrajući na taj način ulogu božanstava na Zemlji. Nakon što su ograničeni biološkim intervencijama na samim jajnim ćelijama i zametku, sledeće ograničavanje nastupa tokom procesa koji se zove “obrada”. Ljudi su ograničeni mestom u društvu koje im je unapred zacrtano. Da bi bili mirni i zadovoljni, oni se hipnopedijom (neprekidnim ponavljanjem jednostavnih poruka sa zvučnika, tokom trajanja sna) i drugim metodama manipulacije, uče da je njihovo mesto u društvu najbolje za njih. Svaka potencijalna uznemirenost (kao nužni produkt procesa mišljenja ili, još više, emocija) leči se ili predupređuje određenim količinama some – droge koja ubija i poslednje ostatke ljudskog u ovim živim strukturama nalik na robote, ili pak zombije.
 
 
“Savršeni svet” je svet koji je, radi prividne sreće svojih stanovnika, ljude lišio umetnosti, religije, strasti, a pre svega toga slobodne volje. Nema doduše bolesti ni nesreće, nema prljavštine ni zločina (to su argumenti kojima se pravda postojeća organizacija), ali nema ni ljubavi i porodice, nema blistavih tvorevina ljudskog duha, nema ideje, nema pravog napretka ni u jednoj oblasti koju je prethodno, nesrećno čovečanstvo uspostavilo.
 
Haksli u jednom drugom svom delu, pod nazivom “Vrata percepcije”, govori o tome da je svaki čovek potencijalno Oslobođeni Um. Da bi mogao da preživi kao telo, kao biološki organizam, čovek je uspostavio sistem filtriranja. Oslobođeni Um prolazi kroz proces trijaže. U delu “Vrli novi svet” ta je trijaža dovedena do svog vrhunca.
 
Iako se može diskutovati o tome da li bi čovek, rođen u takvom sistemu, podvrgnut svim tim postupcima, ikada bio u stanju da shvati po koju cenu je za njega stvoren “savršen svet”, da je ta cena plaćena njegovim osakaćenjem (te je on zbog nepoznavanja drugačijih mogućnosti zapravo ipak srećan) – čini se da je način organizacije društva koji Haksli prikazuje još suroviji i nečovečniji od onog koji vidimo u totalitarizmu opisanom u knjizi “1984.” Haksli nam prikazuje ljude koji su pretvoreni u idiote – što genetskim, što drugim metodama – idiote koji svoju “sreću” duguju svojoj infantilnosti, svojoj osakaćenosti, odsustvu slobode, ljubavi i strasti. Pripadnici najviše klase u tom smislu razlikuju se od onih nižih samo po tome što nemaju ogroman broj identičnih blizanaca, što rade nešto komplikovanije poslove i imaju pravo na kompleksnije i sofisticiranije zabave, to jest na veću udobnost.
 
Ukoliko je suština života da se put od želje do ostvarenja skrati, da se ne želi ono što se ne može imati, da se održava nepromenjeno stanje, da se udobnost i higijena proglase najvećim dostignućima civilizacije, a kao cena za to žrtvuju sloboda i potencijali pojedinca – onda je Vrli Novi Svet vrhunac društvene organizacije.
 
 
Može biti interesantan podatak da se u Ničeovom delu “Tako je govorio Zaratustra” nalazi gotovo programski ispisan sadržaj ovog dela (i budućeg sveta):
 
Mi smo izumeli sreću – kažu poslednji ljudi i trepću očima.
Napustili su predele u kojima je bilo teško živeti: jer potrebna im je toplota. Još vole suseda i taru o njega: jer potrebna im je toplota.
Razboljevanje i nepoverljivost su za njih grešni: pažljivo koračaju. Budala ko se još sapliće o kamenje i ljude!
Malo otrova s vremena na vreme: to obezbeđuje prijatne snove. I mnogo otrova na kraju, radi prijatnog umiranja.
Još rade, jer rad je zabava. Ali brinu o tome da im zabava ne naudi.
Niko više ne postaje ni siromašan ni bogat: i jedno i drugo je suviše tegobno. Ko još želi da vlada? Ko još da se potčinjava? I jedno i drugo je suviše tegobno.
Nekada je svet bio lud – kažu oni najotmeniji i trepću očima.
 
Diveći se Haksliju koji je tridesetih godina XX veka naslućivao u kom će se pravcu kretati civilizacija, možda i veće divljenje možemo uputiti velikanima XIX veka i njihovim proročkim tekstovima, kojima se, pored Ničeovog “Zaratustre” svakako pridružuje i poema “Veliki inkvizitor”, deo romana “Braća Karamazovi” Fjodora Dostojevskog. Dostojevski je, kroz razmišljanja Ivana Karamazova, sve obrađene probleme sveo na onaj bazični – problem ljudske slobode.
 
Zastupajući tezu da je slobodna volja suštinski temelj na kome se može graditi ljudski život u pravom smislu te reči, jedino rešenje vidim u zahtevima koje iznosi Divljak u “Vrlom novom svetu” tražeći svoje pravo da bude nesrećan, nesavršen, neuklopljen, nepomiren sa svojom neizbežnom društvenom situacijom, neutešen drogom ili lekovima, sposoban za ljubav, suštinske odnose, percipiranje i učestvovanje u umetnosti, strast, bunt, refleksiju.
 
 
Kada razmišljamo danas o oblicima totalitarnog društva, nije dovoljno kao model razmatrati diktature sa čvrstim oblikom vladavine uz pomoć kulta ličnosti, vojnog i policijskog aparata i manipulacije medijima, iako taj oblik i dalje postoji u nerazvijenim društvima kao što je naše. Za savremenim svetom – modernim Zapadom i Severom Evrope – kaskamo čitav jedan vek; mada ima primera i u daleko bogatijim društvima gde taj model u nešto izmenjenom obliku i dalje opstaje. No, to ne znači da su oblici dominacije na drugim mestima, gde ne dominira ni kult ličnosti ni totalitarni model, slabiji – oni su samo preobličeni na način koji odgovara nekom konkretnom društvu i sada su oslonjeni na tehničke i proizvodne segmente, kao i na automatizaciju procesa rada – dakle, u velikoj meri zavise od ekonomske organizacije društva. Činjenica da takva organizacija može dovesti do većeg materijalnog blagostanja rezultira mirenjem većeg dela pripadnika društva sa sistemom u, do sada, nepoznatim razmerama. Automatizacija je pretila da preokrene ustrojstvo radnog vremena, te da broj sati posvećenih radu i onih koji se mogu smatrati ličnim vremenom zamene mesta. Današnje industrijsko društvo je u stanju stalne mobilizacije protiv takve mogućnosti. Da bi se predupredila mogućnost ostvarenja ikakvog ličnog prostora, ono je spremno da svojim štićenicima osmisli komplikovan, ali delotvoran set zabava i načina korišćenja dokolice, koji će sprečiti mogućnost kritičkog promišljanja izvan obrazaca koje sistem nameće.
 
Jedna od važnijih metoda za održavanje sistema dominacije nenasilnim putem jeste manipulacija mogućnošću za oslobađanje nagonskih potreba i dostizanje zadovoljenja telesnih užitaka. Između ostalog, način na koji se civilizacija razvijala u prošlosti vezan je za potiskivanje tih nagona i odlaganje zadovoljenja. Trikovi sa dozvoljavanjem izvesnog broja sloboda, naročito u oblasti seksualnosti, služe kao sredstvo stabilizacije i održanja sistema, sredstvo konformizma koje ostavlja netaknutim korenje represivnog društva. Ne samo što otvaranje prostora za slobodno seksualno ispoljavanje učvršćuje pripadnike društva u uverenju da su time ostvarene određene individualne slobode unutar sistema opšte kontrole, čime se smanjuje napetost između pojedinca i društva, nego se svesno pražnjenje nezadovoljstva ostvaruje upravo kroz sferu nagona, čime se kritički aparat obesnažuje, umrtvljuje i čini neaktivnim. Krajnost jednog takvog modela opisana je upravo u romanu „Vrli novi svet“, prikazom organizacije seksualnog života pojedinaca koji podrazumeva obavezu promiskuiteta i stalno menjanje partnera propisano od strane aktuelnih Upravljača. Zadržavanje sa istim partnerom proglašeno je opasnim, jer aktuelna vlast, u tako organizovanom svetu, naslućuje da se time otvara mogućnost za nastajanje emocija, koje nisu poželjne, jer su generator destabilizacije sistema. Vlast nastoji da osigura uslove pod kojima će jedan od učesnika u seksualnoj aktivnosti za onog drugog biti samo telo, a zadovoljstvo ništa drugo do popuštanje napetosti. Podrazumevana čovekova potreba za pronalaženjem smisla, takozvani „nagon za smislom“, nasuprot nagonima tela, svesno se guši hipnopedijom i drogama, kao još jedan štetan i destabilizatorski nagon koji može naškoditi već utvrđenom društvenom rasporedu, u kome, naravno, jako mali broj ljudi ima određene privilegije, uglavnom vezane za zdravlje tela, higijenu, materijano blagostanje i odsustvo patnje – veštački održavano postupkom univerzalne infantilizacije.
 
 
Jedan od autora koji se bavi ovom temom tumačeći Frojdova učenja, ali sa nešto drugačijih pozicija nego što su to činili brojni nastavljači psihoanalitičarskog pravca, je Herbert Markuze, koji piše knjigu „Eros i civilizacija“, čitajući i tumačeći Frojdovo delo filozofskim sredstvima. Jedna od postavki na samom početku knjige govori o štetnosti koju društvo doživljava oslobađanjem nagona i uvođenjem većeg stepena seksualnih sloboda (odnosno, izvesnom vrstom trgovanja tim slobodama i samom seksualnošću), ne po moral stanovništva ili zbog moguće destabilizacije sistema, već upravo zato što se to čini kao još jedno sredstvo da se sistem održava stabilnim (sistem, koji je zasnovan na represiji, iako se ne naziva totalitarnim).
 
Pokušavajući da se nadovežem na autore koji su razmatrali ovu temu, stičem utisak da Frojdova podela nagona na Eros i Tanatos, danas, u vreme korišćenja nagona u smislu održavanja jedne vrste Vrlog Novog Sveta, dobija nešto drugačije značenje. Iako se Eros veoma razlikuje od erotike – podrazumevajući ljubav i stvaranje, nagon održanja života, svakako jednu pozitivnu i neophodnu silu koja je pokretač sveta napred, koja je takođe neophodna za održanje zajednice – zloupotreba čovekovih potreba da zadovolji taj nagon vodi u suprotnom pravcu, u destrukciju, mržnju, nezadovoljstvo, nasilje. Potiskivanje na kome je civilizacija izgrađena podrazumevalo je i sublimaciju, odnosno pronalaženje načina da se taj nagon – nagon za stvaranjem, nagon ljubavi i potrebe za zajednicom – ne svede isključivo na erotska, seksualna zadovoljenja, već da iz njega proiziđe štošta drugo što danas nazivamo tekovinama ljudske kulture. Ukoliko se ukine potiskivanje, skrati vreme od erotske želje do njenog ispunjenja, a sve ostale potrebe koje ovaj nagon sadrži – a nisu nužno samo seksualne, već i emotivne i kreativne – uguše se napornim radom, medikamentima i virtuelnim svetovima koji su sad dostupniji nego ikad, ljudsko biće više neće biti u stanju da svoju slobodu stavi u funkciju osnivanja zajednica izgrađenih na ljubavi, ili da se posveti nauci, umetnosti ni bilo kom drugom obliku angažovanja svog duha. Tanatos tu stupa na scenu na jedan sasvim izmenjen način – kao vrsta bekstva iz „programskog Erosa“ ili „zloupotrebe Erosa“ putem erotike odnosno pornografije. Tanatos se ne može mešati isključivo sa destruktivnim nagonima, jer, iako to neverovatno zvuči, destrukcija ima više veze sa Erosom. Tanatos može da podrazumeva postavljanje pitanja o početku i kraju, odnosno neku vrstu veze sa onostranim – u tom smislu su kulture u čijem centru je bila religijska misao u nekoj meri bliže Tanatosu nego Erosu (i ne samo po tome što se prednost daje životu posle smrti). Ono što je u današnjem vremenu isključeno, svest je o postojanju još nečega osim večite sadašnjosti i brzog zadovoljenja svih želja. Upravo to su stvari koje održavaju Vrli Novi Svet. Tako, novo doba prebacuje razmišljanje (time i „nagon za smislom“, ukoliko tako nešto postoji) na teren Tanatosa, dok je Erosu ostavljeno infantilno polje večite sadašnjosti, potpomognuto sve prisutnijom formulom: „živi za ovaj čas“ i virtuelnim svetom u kome vlada upravo ta večita sadašnjost, gutateljka vremena.
 
 
Ukoliko je vladanje nagonima i potiskivanje bilo nešto na čemu se gradila civilizacija, onda je vreme u kome se značaj potiskivanja i sublimacije odbacuju – vreme koje vraća ljudsku vrstu, uprkos tehničkim i naučnim dostignućima, nekoliko velikih koraka unazad. Komplikovane metode kao što su genetski inženjering i obrada hipnopedijom, kao i masovna upotreba some, možda će se pokazati sasvim izlišnim.
 
Ono čemu se ipak nadam jeste uverenje da je čovekova sloboda, koja ga definiše kao biće, ipak sposobnost i potreba da se ispoljavaju još neki vidovi njegovih potencijala, pored zadovoljenja osnovnih bioloških nagona. U tom smislu, nagon ljubavi i stvaranja, kao i nagon za smislom, otkrivanjem i unapređivanjem, stopili bi se u jednu daleko kompleksniju verziju opšteljudskog nagona, još uvek bez imena i definicije, ali sa jasnom tendencijom da se opire svakoj manipulaciji.
 
AUTORSKI PROFIL

Јадранка Миленковић, рођена 1969, у Пули, Хрватска. Живи у Нишу, ради у Апелационом суду у Нишу, удата, мајка троје деце. Основала је и води Књижевни клуб „Прејака реч“, који окупља младе људе заинтересоване за читање, писање, филозофију и уметност, и који успешно ради од 2004. године. Пише поезију и прозу, углавном кратке приче и есеје; објављивала у часописима: „Градина“, „Часопис Путеви“(БиХ), „Бдење“, Кораци“, „Браничево“, „Квартал“, „Фантом слободе“ (Хрватска), „Буктиња“, „Уметнички хоризонт“, затим у интернет магазинима: „П.У.Л.С.Е“, „Арт-Анима“, „КУЛТ”, „Култивиши се“, „Прозаонлине“, „Глиф“, „Портал Стране“, и зборницима. Завршени роман, под називом „Хетерос“, који је био у ужем избору за награду “Мирослав Дерета” 2016., чека на објављивање; збирка прича под називом “Кроз затворена врата” је код издавача. Сарађује са Нишким културним центрум, удружењем “Литера” и другим културним институцијама у граду.

5 3 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments